Nakon višemesečnih nagađanja, pregovaranja i natezanja oko svog naslednika, novi predsednik Srbije je napokon „prelomio”. I time zaista ispisao novu stranicu u istoriji srpske demokratije, i to ove manjkave, kakvom nas je The Economist okarakterisao u analizi za prošlu godinu. Nepunih godinu dana pošto je postala prva javno deklarisana LGBT osoba među ministrima srpske vlade, Ana Brnabić se našla na njenom čelu, čime je Srbija dobila prvog ženskog predsednika vlade i prvog autovanog LGBT premijera, našavši se u društvu sa Islandom, Irskom, Belgijom i Luksemburgom, jedinim državama koje su do sada imale LGBT premijere/ke.
Zaista zvuči impresivno naći se (barem jednom) u ovakvom društvu. Ali bila bi zabluda zbog toga Srbiju automatski svrstati među prvake u poštovanju ljudskih prava, konkretno prava LGBT osoba.
Iako su primećena poboljšanja u određenim poljima, domaći stručnjaci i nevladine organizacije ocenjuju da je stanje ljudskih prava u Srbiji pogoršano, počev od suspenzije ljudskih prava i politizacije pravosuđa do sve vidljivijih manjkavosti izbornih procedura i gušenja medijskih sloboda.
Što se tiče položaja LGBT osoba, institucije i dalje nisu u većoj meri senzibilisane za rad sa seksualnim manjinama, sistemska podrška jedva i da postoji, a vinovnici napada na LGBT populaciju mahom prolaze sa nerazumno blagim kaznama. Dakle, u pitanju je stanje koje nije ni približno dobrom niti dostojanstvenom.
Nisu nam strani „spoljnopolitički marketing”, ni bivanje „dobrim momkom” predsednika Srbije pred zapadnim državnicima, koji sve češće žmure na gafove kao što su pretnje haosom, kreiranje atmosfere straha i linča preko tabloida bliskih režimu, pa i mogućih mešanja u pokušaje državnih udara u susednim državama.
Da li je postavljanje autovane lezbejke za premijerku „šlag na torti” marketinga ove vlasti? Kada bilo ko ubuduće bude postavio pitanje položaja LGBT zajednice u Srbiji, Ana Brnabić će sigurno biti kec u rukavu, indikativan primer da stanje uopšte nije loše. Jer, ako je zaista tobože teško, kako to da jedna lezbejka bude ni manje ni više nego – premijerka?
Ovo nije novitet u sferi političkog marketinga i diplomatskog (re)brendiranja. Fenomen pinkwashinga, kojim se određeni proizvod, zajednica ili kompanija promoviše na način koji ukazuje da je ona prijateljski nastrojena prema LGBT zajednici već je rabljen u svetu, a najčešće se vezuje za Izrael, odnosno brendiranje ove države kao progresivne, stabilne demokratije u kojoj LGBT osobe uživaju puna ljudska i građanska prava, čime se skreće pažnja sa lošeg položaja Palestinaca na spornim teritorijama Zapadne obale i unutar samog Izraela.
Rebrendiranje Izraela je počelo pre desetak godina, uz najeminentnije marketinške stručnjake i mnogo uloženih sredstava, te su mnogi aktivisti i eksperti ocenili da ova država LGBT prava vešto koristi kao „PR alatku”.
Da li će novoizabrana premijerka Srbije poslužiti kao „alatka” u predstavljanju Srbije kao progresivne države u kojoj svi građani uživaju puna ljudska prava? Sasvim izvesno, poznajući poteze aktuelnog političkog establišmenta.
Naravno, ne treba biti u potpunosti fatalista. Iz nameštenja Ane Brnabić mogu proizaći i dobre stvari. Iako se težište moći u aktuelnoj političkoj konstelaciji pomera ka predsedniku, premijersko mesto i dalje ostaje, barem deklarativno, najvažnije, što je u medijskom smislu naročito značajno. Građani Srbije će imati priliku da svakodnevno na malim ekranima gledaju LGBT premijerku.
U krajevima Srbije gde su LGBT prava i dalje u zapećku ljudi će moći da vide javno deklarisanu LGBT osobu na tako značajnoj poziciji i možda će shvatiti da LGBT zajednica nije plaćenička armada koja je stigla u Srbiju da razbije domaćinsku porodicu i njene vrednosti, već da je ona oduvek tu, da postoji i van aktivizma tokom Parade ponosa, da privređuje i može da dosegne najviše državne funkcije. To je veoma značajno i, bilo da je u pitanju pinkwashing ili ne, može odigrati važnu ulogu u smanjenju socijalne distance prema LGBT populaciji.
Peščanik.net, 16.06.2017.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Marionetsko pozorište
Mijat Lakićević – Viktor/Viktorija
Rastislav Dinić – Srpski scenarista
Vladimir Gligorov – Izborna autokratija
Boban Stojanović – Ana u šećernoj vuni ili tragedija državne službenice
Nadežda Milenković: Ko, bre, sirotinja – daj pet premijera!
Rastislav Dinić – Jedan razlog protiv
LGBTQIA+