Od Srđe Popovića, koga sam imao sreću da poznajem, naučio sam mnogo – između ostalog da uvek budem podozriv prema pozivima na sabornost, jer je, kako je rekao, „takvo jedinstvo moguće samo u plemenima koja imaju zajedničke neprijatelje“. Naučio nas je da se „sa fašistima ne razgovara“ i da je u Srbiji „zločin pitanje svih pitanja“. Srđu su mnogi njegovi saradnici i prijatelji smatrali osloncem i kompasom; njegova procena da li se krećemo u dobrom pravcu je uvek bila nepogrešiva. Njegovo prisustvo, analize i komentari, njegov profesionalni rad, sve su to bili pokazatelji da je bolji svet moguć.
Naizgled uzaludne napore da se javnosti predstave uzroci stanja u kome se društvo nalazi nazivao je „akcionim optimizmom“, čiji je najbolji predstavnik bio on sam. Njegovu hrabru i manjinsku poziciju uvek sam smatrao spasonosnom, a njegovu sposobnost da ono što je većini nedokučivo objasni bez mnogo priče, neponovljivom. Govorio je da „čovek ne može da živi bez utopije“ svaki put kad bi nas realnost pokolebala. Napustio nas je čovek koji je u svaki razgovor, koliko god on uzavreo bio, uspevao da unese smisleni ton. Primetio je to svako ko ga je bar jednom slušao: u trenutku kada Srđa uzme reč, ostali sagovornici i publika zaneme. To su obično bile žučne rasprave, a on bi uspevao da stabilizuje razgovor i njegove učesnike, da im ne dozvoli da iskoče iz šina.
Ostaće upamćen i kao jedini čovek koji je do poslednjeg dana istrajavao u borbi za otkrivanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića. U vreme kada je podnosio krivične prijave protiv Koštunice i ostalih, govorili smo „pobeda će biti naša”. Nedavno sam ga pitao šta sada misli o tome; rekao mi je da „sve dok taj plamen tinja, ima nade. Kad se i taj mali plamen ugasi, ta će priča otići u zaborav”.
Njegovo nasleđe ostaje važan dokaz da je u okolnostima u kojima skoro sve propada moguće ostati dobar, pravičan, istinoljubiv, pošten i pametan. Usamljeno mišljenje Srđe Popovića je dragoceni znak našeg vremena u kome svega nekoliko ljudi uspeva da odoli posledicama višedecenijskog raspadanja našeg društva.
Kad god smo bili u nedoumici, kada je bilo teško i komplikovano, kada nam je bilo dosta svega, često smo se pitali: šta li o tome misli Srđa. Sama mogućnost Srđe je već bila spasonosna. Onaj letak koji se 60-ih i 70-ih pronosio Beogradom, na kome je pisalo: „Zidovi, zidovi, niotkuda vrata / Zovite mi, molim vas, Srđu advokata”, u stvari još uvek kruži, jer potreba za Srđinim uslugama nikada nije prestala. On je te naše potrebe do poslednjeg dana ispunjavao. Nikada nas nije izneverio i zato posle njegovog odlaska osećamo ovu ogromnu prazninu: kao da je preko noći planina nestala sa horizonta.
Peščanik.net, 31.10.2012.
TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)