Sloboda gladijatora
Jednom podužem putovanju prethodi nekoliko kraćih izleta, sređivanje nekih neodložnih poslova u Budimpešti, dvodnevna jurnjava po najvećoj vrućini. Hodam ulicama jedva dolazeći do daha, vazduh treperi, a asfalt se ustalasao pred mojim očima, učinilo mi se da haluciniram. Srećom, i tamo i nazad, putovao sam kolima u društvu mog dobrog prijatelja Miroslava Ilića. Koliko je samo drugačije putovati kolima, nego autobusom ili vozom. Kolima putovanje traje nešto više od tri sata, i dok merim vreme, zamišljam da će za desetak godina (ne mogu da prosudim, da li sam optimista ili pesimista), brzim prugama i brzim vozovima to rastojanje biti moguće prevaliti za oko dva sata. I zamišljam kako se posle podne ukrcavam u voz, uveče u Pešti odgledam pozorišnu predstavu, i već se ponoćnim vozom vraćam kući u Novi Sad. Nije reč samo o tome, kaže Miroslav, čovek može da radi u Pešti i, recimo, putuje tamo dva puta nedeljno, preostali deo posla obavlja na kompjuteru iz Novog Sada.Na pomolu je nova kultura poimanja prostora, daljine. Nešto ćemo verovatno i da izgubimo, jer će nam nedostajati doživjaj putovanja, ali pokušavam da zamislim i to, koliko će biti na dobitku oni koji će to jednom i doživeti.
I putujući ovako navrat-nanos, čitam vest da je u Temerinu obeležena dvadesetogodišnjica „sedećeg” štrajka. Tada, pre dvadeset godina, rado sam se odazvao pozivu Bele Čorbe, jer su me zanimale i najskromnije forme otpora. Čak i kad sam znao da će se završiti porazom. Doputovao sam tada u Temerin sa saradnicima Književne reči. Ovaj dvonedeljnik – bio sam tada predsednik njegovog izdavačkog saveta – važio je u osamdesetim godinama za najradikalniji opozicioni kulturni forum, ali je 1991. godine već bio na izdisaju. Tada se novine nisu zabranjivale, već su im naprosto uskraćivane dotacije. Taj metod, dakle, nije sad izmišljen. Sluteći da će novine iz „materijalnih razloga” prestati da izlaze, Filip David je predložio da se uspostavi jedan snažan intelektualni kružok. Uskoro je osnovan Beogradski krug čije su diskusione tribine bile odlično posećivane. Situacija u Srbji je bila vrlo napeta, ali obećavala je bolji nastavak nego što je u stvarnosti usledio. Da počnemo odmah sa Temerinom, predložio sam, jer su manjine, po pravilu, među prvim žrtvama populističkih pokreta. S oduševljenjem su prihvatili poziv, a publika ih je s oduševljenjem dočekala. Tako je došlo do nastupa Filipa Davida, Milovana Marčetića, Predraga Markovića i Davida Albaharija u Temerinu.
Ali živnuli su i u Novom Sadu, na to me podseća skorašnje pismo Dinka Gruhonjića, u kojem me moli da kao nekadašnji saradnik, učestvujem u svečanom obeležavanju dvadesetogodišnjice Prozora, „nezavisnog informativnog programa”. U državnim medijima 1991. godine nije već bilo moguće reći istinu, a nezavisni mediji su tek tu i tamo začeti. Tako je prozor, koji je gledao na glavnu novosadsku promenadnu ulicu, zamenio televizijski ekran, a građani su „emisiju” gledali sa ulice. Bilo je mnogo učesnika tog programa, ali ne i dovoljno. Organizatorka „prozora”, Zagorka Radović, rekla je da su mnogi odbili da nastupe u tom alternativnom informativnom programu. Nažalost, ne mogu učestvovati u svečanom obeležavanju ove godišnjice, jer ću se u to vreme nalaziti u inostranstvu, odgovorio sam Gruhonjiću, na šta me je on zamolio da napišem nekoliko redaka tim povodom. Šta bih mogao da napišem tamo, i danas? Najradije bih napisao da se i danas ukazuje potreba za prozorom, ne zbog toga što slobodi štampe prete onolike opasnoti kao što su joj pretile 1991. godine, nego zato što se ta sloboda opasno izopačila. Svedoci smo bespoštednih borbi gladijatora koji, u borbi za vlast, slobodu koriste kao puko sredstvo međusobnog kompromitovanja. Nikad do sada nije izrečeno i odštampano toliko kleveta, toliko uvredljivih rečenica, toliko ataka na ljudsko dostojanstvo kao u poslednje vreme. I sve se to dešava u ime slobode. Mislim da se sa slobodom previše manipuliše. Zakleli smo se na nezavisno, autonomno razmišljanje, i šta je od toga ispalo? Sitničave partijske nagodbe. U ovoj areni gotovo da i nema mesta za one koji ne pripadaju taboru ove ili one sile, za one koji tragaju samo za istinom i koji žele da pokažu svu dramatičnost svakodnevnog življenja, koji nastoje da ukažu na sve one ćorsokake u koje svaki čas zalutamo. Nepristrasna kritika se marginalizuje ili se potiskuje u izgnanstvo, na internet. Šta bih, dakle, rekao, ako bih kojim slučajem danas izašao na prozor? Verovatno bih bio prilično smeten, jer bih se bojao da će me auditorijum automatski svrstati u ovaj ili onaj tabor, izgubio bih, dakle, ličnu autonomiju. Zašto bih onda uopšte i govorio? Mogao bih da nastavim i time da je tada bilo lakše pravo i otvoreno govoriti. Danas je to već mnogo teže jer, nažalost, ima i među nama onih koji su se po pravu pobednika našli na funkcijama, ali su zaboravili na duh prozora. Ali moramo govoriti. U početku smo hteli socijalizam s ljudskim licem, kasnije smo sanjarili o slobodi, i na kraju smo uplovili u divlji kapitalizam u kojem pravda i pravednost, dostojanstvo i sloboda ponovo stradaju. Ne ugrožavaju ih plebiscitarni diktatori, već anonimne snage. Pa i kad progovorimo, imamo osećaj da se naše reči gube u pustinji. Stupili smo u takvu slobodu koja generiše razočarenje u slobodu. A to je vrlo opasna nizbrdica, na kojoj nas vrebaju zamke nove demokratske diktature. Možda bih o tome govorio na novom prozoru.
Batinaši
Onaj ko je čitao Balzaka, verovatno se još seća batinaša. Poneki uticajni političar ne želi da izađe na javnu scenu, pa zato angažuje „prigodne novinare” – batinaše, da oni kompromituju ličnost neprijatnog protivnika. Ponekad to čine iz zavisti ili ljubomore, ali najčešće iz političkog karijerizma. Toga u poslednje vreme ima sve više i kod nas. Književnik Mirko Kovač se više puta zajedljivo oglasio o Miloradu Dodiku i o politici Republike Srpske. Na to su na scenu stupili batinaši, optužujući Kovača da je u socijalizmu bio priznati pisac. Što je tačno. Samo onaj ko je pročitao makar i jednu knjigu Mirka Kovača, upoznat je s antitotalitarističkim duhom njegovih dela. Ali batinaši računaju na to da niko ne čita Kovačeva dela. Još više zapanjuje optužba protiv Danila Kiša, to da je 1988. godine dobio AVNOJ-evu nagradu. Istina je da ova nagrada ima naglašene političke konotacije, ali onaj ko poznaje delo Danila Kiša, vrlo dobro zna, da je svaka njegova knjiga u opoziciji sa duhom onih koji su mu tu nagradu dodelili, ili onih koji su dozvolili da mu bude dodeljena. Batinaši, međutim, računaju da „široka čitalačka publika” ne poznaje knjige Danila Kiša. Zapravo nisu važni batinaši, već njihove gazde koje se kriju u mračnoj pozadini.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 02.09.2011.
Peščanik.net, 02.09.2011.