Uticaji finansijske i ekonomske krize u svetu počeli su da se osećaju i u Srbiji. Oni se mešaju sa nekim domaćim negativnim kretanjima, pa ih nije sasvim lako razlikovati. Recimo poskupljenja deviznih kredita i otežan izvoz se uglavnom mogu pripisati uticaju krize iz sveta. Otpuštanja ili veliki pad berze imaju i unutrašnje i spoljašnje uzroke. Slabljenje kursa dinara i rast inflacije su uglavnom pojave koje su izazvane nekim domaćim ekonomskim problemima. Za sada i spoljašnji i unutrašnji negativni događaji imaju slabije manifestacije, ali bi one u predstojećem periodu mogle postati mnogo snažnije.
Osnovni utisak je da u Srbiji vlasti, ogromna većina štampe i velika većina građana ne shvata promenu koja je nastupila. U periodu pre izbijanja krize, u svetu je postojala velika ponuda jeftinijeg novca (u čemu su prednjačile američke Federalne rezerve i japanska centralna banka), bila je velika i rastuća količina stranih ulaganja i vladao je poslovni optimizam. U takvoj situaciji i Srbija je lakše mogla da privuče neka privatna strana ulaganja, iako u zemlji posle 2000. nije bilo nikakvih ozbiljnijih reformi. Bilo je i značajnih donacija, kao rezultat promena 2000. Ulaganjima je pogodovao proces privatizacije u Srbiji koji je kasnio za ostalim istočno-evropskim zemljama, kao i rast optimizma na berzi.
Od pojave krize situacija se značajno promenila u svetu. Novac je sve skuplji, stranih ulaganja je mnogo manje, realni sektor polako ulazi u recesiju u većini razvijenih zemalja, što otežava izvoz. U takvoj situciji prilike za Srbiju se dramatično menjaju.
Kao rezultat skupljeg novca, devizni krediti će biti skuplji, što znači manje ulaganja, sporiji rast produktivnosti i standarda. Politici skupog novca doprinosi i Narodna banka Srbije sa referentnom stopom od 17,75%. (Ona je drži zbog visoke i rastuće inflacije u Srbiji, dok je inflacija u SAD i evro-zoni mnogo niža i u opadanju.) Direktna strana ulaganja u realni sektor su u padu u odnosu na 2002-2007. Ulaganja na berzi su u još većem padu. Izvoz je otežan.
Sažeto rečeno, obilje kapitala u svetu pre izbijanja krize je činilo da neki njegov deo dođe i u Srbiju, a taj priliv posle izbijanja krize naglo presušuje. U takvoj situaciji stvari bi se mogle popraviti samo oslanjanjem ekonomske politike na reforme i štednju. Reforme bi trebalo da poprave poslovno okruženje i da time privuku nešto više ulaganja. Kada nastupi kriza investitori posebno cene bolje poslovno okruženje do koga se dolazi reformama. Možda ne bi bilo spektakularnog priliva kapitala u Srbiju, ali bi bio neuporedivo viši nego što je sada. Druga stvar je štednja.
Međutim, ne vidi se da Vlada Srbije uočava promene koje su nastupile i da radi bilo šta od onoga što bi bilo potrebno. Reformi ne samo da nema, nego se ta reč i ne pominje. Što se štednje tiče, nema ni nje. U pregovorima sa MMF i najavama budžeta za 2009. pominje se povećanje budžeta od nešto manje od 10%. Ne pominje se da će preko 60% budžeta Srbije otići na penzije i plate. A pominje se da bi rast iduće godine mogao biti oko 4% ili nešto ispod toga, a budžetski deficit samo 1,5% od BDP. Ako je rast 4%, budžet veći za 10%, pretpostavlja se da bi inflacija bila oko 6%.
Ako bi tako bilo, to bi bile fantastične cifre i spreman sam odmah da se na njih pretplatim. (Jedino je izdvajanje za plate i penzije vrlo nepovoljno.) Bojim se, međutim, da Vlada ovim ciframa fundamentalno promašuje i da će situacija biti mnogo gora.
Pre svega, zbog skupog novca i otežanog izvoza, teško da će iduće godine biti ikakvog ekonomskog rasta u Srbiji. A ako se uzme da kurs može značajnije da padne, to bi značilo značajan dodatni pad BDP i dohotka u Srbiji. Kako pada dohodak, sve je teže prikupiti sredstva za javne finansije. U Evropi postoji pravilo, da pad stope rasta za 1 procentni poen povlači pad javnih finansija za 1,2-2 procentna poena. Dakle, ako rast sa oko 6% u 2008. padne na 0% u 2009, pad javnih finansija će biti 7,2-12 procentnih poena. A to znači, ako se ne smanji javna potrošnja, doći će do metastaze budžetskog deficita i situacije slične onoj u Mađarskoj.
Ovaj scenario se može izbeći samo reformama i štednjom, a to niti vidimo niti je u najavi.
Umesto toga, slušamo gomilu besmislica od ministara. Recimo, jedan se proslavio izjavom da je kriza naša šansa. Pošto je to suviše ličilo na „sankcije su naša šansa“ iz 1992, brzo se povukao. Drugi kaže kako će Srbija lakše proći kroz krizu, jer ima slabiji privatni sektor, pa kao takav neće biti pogođen. To je još veća besmislica. Privatni sektor je vitalniji od državnog u svakoj situaciji, pa i u krizi. Ako je u nekoj zemlji privatni sektor slabiji, to će ona snažnije osetiti uticaj krize.
Ima i drugih besmislenih i štetnih predloga. Besmisleno je da nuditi subvencije za ulaganja, jer je država mogla da poboljša poslovno okruženje, pa da privuče ulaganja, a ne da nedostatak reformi i nesposobnost vladajuće ekipe plaćaju poreske platiše u vidu subvencija. Besmisleno je i da se ljudi uzdržavaju od kupovina, da cene ne bi rasle, jer je to isto kao i preporuka da ne dišu. Takve akcije nigde nisu uspele. Besmisleni su i zahtevi da država garantuje radna mesta, jer kada privredna aktivnost opada, mora biti otpuštanja.
Da zaključim, vlasti se bave fantazijama i besmislicama, umesto onim što bi trebalo. Zato će 2009. biti veliko iznenađenje.Vlada obećava korpu Deda Mraza, umesto da radi reforme i štedi. Zato ćemo posebno biti začuđeni kada shvatimo ne samo da je korpa Deda Mraza prazna, nego da nam je on još zavukao duboko ruku u džep.
Peščanik.net, 24.11.2008.