To ne prestaje. Jedan za drugim, programi štednje obrušavaju se na Špance poput cunamija. I to uvek na jedne te iste, one sa niskim primanjima, one koji zavise od socijalnih programa, zaposlene u javnim službama. Nezadovoljstvo raste.
Već godinu dana, iz nedelje u nedelju protestuju desetine a nekada i stotine hiljada. Sindikati organizuju štrajkove i protestne marševe, a Indignadosi okupljaju veliki broj ljudi na gradskim trgovima.
Ali ih niko ne sluša. Konzervativna vlada odlučno sprovodi svoj program. Uz objašnjenje da u vremenima krize ne postoji alternativa, dok se banke spasavaju a mnogi vlasnici stanova prisilno iseljavaju zbog zakašnjenja u otplati stambenih kredita. Socijalna država se brojnim rezovima sve više smanjuje, dok se privatne škole i bolnice i dalje subvencionišu. Sve je jasnije da je na delu ideologija. Broj onih koji gube poverenje u dve velike partije iz dana u dan raste.
Ljudi doživljavaju politiku kao diktat. Prilikom dolaska rudara sa severa Španije, desetine hiljada im je poručilo da „sledeći put ponesu dinamit“.
I giljotina se vraća u modu. Prilikom protesta protiv spasavanja banaka, u Madridu i širom Španije videli smo papirne modele ovog instrumenta iz vremena Terora posle Francuske revolucije. Pretnja je upućena bankarima koje država spasava, a troškove snose obični građani.
Čak je i u najvećim španskim novinama El Pais njihov vodeći kolumnista odgovorio na pitanje šta razlikuje Španiju i Francusku i odgovore na krizu Rahoja i Olanda: „Pre svega jedna stvar – giljotina, koju su Francuzi blagovremeno primenili“. Reč je o nasilnim fantazijama koje se rađaju iz očaja, što svakako ne obećava ništa dobro.
Reiner Wandler, TAZ, 11.07.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 14.07.2012.