„A moj vladika dolazi na njegovo mjesto. U Zagreb. Kako nas je patrijarh jučer dočekao. Da ne povjeruješ. A naš vladika dolazi na njegovo mjesto. Mitropolita za ZG i Sloveniju. To će nam štek biti“, zaključio je izvesni Danilović. Mora biti da je u pitanju neka čista, neiskvarena dušica. Ima svoga vladiku, za patrijarha veli da je „super čiko“, da je bio kod njega na liturgiji, da mu je „bilo lepo“, pa su onda još išli i na ručak, slikali se… Mora biti da je Danilović još jedan, kako bi to svjatjejši Porfirije rekao, „rab Božji koji se smireno ispoveda i pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom“. A isto važi i za njegovog kuma sa kojim se dopisuje: „Drago mi je, kume. Treba češće. Mene crkva smiri. Samo što sad previše griješim“, veli izvesni Petrović, Danilovićev kum.
Dobro de, čovek greši, možda i „previše“, ali ko smo mi da sudimo? Jer nije greh ono što se računa, već vera. Ne određuje čoveka pad, već to da li je ustao. Ne prlja čoveka ono što na usta (ili na nos) ulazi, već ono što izlazi. I nemojte očekivati od crkve da se ponaša kao kojekakvi „zemaljski sudovi“. Svi smo grešni. I pred Bogom ne postoje „mali“ i „veliki“ gresi, te kategorije samo sitne duše izmišljaju. Svejedno je da li je neko usred posta pojeo keks koji sadrži mleko u prahu, naredio da se strelja osam hiljada ljudi, orobio budžet ili malo „radio kurve i belo“. Bitno je da se on u dubini svoga srca… Pokajao? Pa dobro, ne baš. Bitno je da se on, rečima raba Božjega Petrovića, malo „smirio“ ili da makar Porfirije za njega može da kaže da je on „rab Božji koji se smireno ispoveda i pričešćuje“. A Porfirije to za svakoga može da kaže. Odnosno, ne baš za svakoga, jer ima nekih dosadnih studenata koji hoće u crkvu posle radnog vremena, ima i nekih „nesmirenih“ teologa, ali to su nebitni likovi za ovu priču. I šta onda? Pa ništa. Crkva je utočište za svakoga za koga Porfirije može da kaže da je „rab Božji koji se smireno ispoveda i pričešćuje“. Ili, rečima raba Božjega Danilovića, crkva je „štek“.
No, ima tu još nešto zanimljivo. Ali nije reč o tome, daleko bilo, da bi crkva u „ZG“ mogla biti štek u nekom smislu drugačijem od duhovnog utočišta, recimo, mesto gde bi se moglo „štekovati belo“ koje kumovi „rade“ čim ta roba pređe granicu mrske nam EU, odnosno nešto poput ambasade bogospasavane Republike Srbije u Portugaliji. Ne, nije reč o tome.
Reč je o tome da je svjatjejši Porfirije, po svemu sudeći, sasvim u skladu sa svojim visokim zvanjem, uspeo nemoguće. Naime, kao istinski pontifex, odnosno mostograditelj, on je uspeo da pod svojim omoforom i blagoslovom sastavi dve međusobno ljuto zavađene bratije, da ne kažem klana. Naime, rab Božji Danilović i rab Božji Petrović podvizavaju se kao pripadnici Kavačke bratije. Međutim, kako veli Skaj, taj din-dušmanin svakog pravog branitelja srpstva, na sam dan izbora svjatjejšeg Porfirija na tron Svetog Save, o tom su prvorazrednom duhovnom događaju razgovor vodili i pripadnici druge bratije, poznatije kao Škaljarski klan. I ne samo što su vodili razgovor, ne samo što su se u izlivima nesputane duhovne radosti sasvim sjedinili sa svojim konkurentima („…bolje ne može biti“, „sve će se moći završiti“, „Top i mi isto“, „on je brate presretan što je ovako ispalo”“), već je izvesni rab Božji Ećim izvesnom rabu Božjemu Tolimiru rekao i to da je svjatjejši Porfirije bio „naš prvi Pik“, ali i da su „sve znali pre 2 dana“!
S tim u vezi, blagočestivi narod srpski valja podsetiti na dve stvari. Prvo, da je izborni sabor na kojem je Porfirije izabran za patrijarha trajao samo jedan dan. Drugo, da se patrijarh u SPC bira takozvanim apostolskim žrebom, odnosno nasumičnim izvlačenjem jedne od tri koverte u kojima su ispisana imena trojice kandidata kojima je sabor dao najviše glasova, uz uslov da je svaki od njih dobio natpolovičnu većinu. Što će reći da je rab Božji Ećim dva dana pre početka sabora na kojem je trebalo da patrijarh bude izabran „apostolskim žrebom“ znao ko će biti izabran.
Pa kako je to moguće?
Iako našem svetom predanju nisu nepoznati primeri prozorljivost, odnosno vidovitosti svetih Božjih ljudi, iako ne sumnjamo u to da bi se rab Božji Ećim, kao neko ko se sasvim sigurno „smireno ispoveda i pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom“, mogao udostojiti takvoga dara, ovde je po sredi nešto drugo. A šta je to drugo, o tome su još pre par meseci pisali ljudi iz sarajevskog CIN. I ne samo da su pisali, već su snimili i film. Koji su, međutim, takozvane institucije u takozvanoj Srbiji i takozvanoj SPC počastvovale očekivanim ćutanjem, zbog čega nalazim za shodno da i na ovaj način podsetim na njihova saznanja.
Naime, rab Božji Ljuban Ećim, nekadašnji zamenik načelnika Centra državne bezbednosti Republike Srpske, a potom i (u Srbiji) osuđeni kriminalac, inače optuživan i za ratne zločine u BiH na području Kotor Varoši, te prijatelj i saradnik notornog Luke Bojovića, rukovodio je operacijom postavljanja skrivenih kamera u kriptu Hrama Svetog Save, odnosno u prostor koji se poslednjih godina koristi za zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC. Skrivenih kamera, dakle, jer snimanje saborskih sednica je strogo zabranjeno, a učesnicima je garancije za to da neće biti nikakvog snimanja čak i pismeno pružio Sveti arhijerejski sinod nekoliko dana pre početka izbornog sabora 2021. Ali, avaj! Snimanja je bilo, korišćene su kamere skrivene u zvučnike koji se nalaze iznad stolova za kojima sede učesnici sabora, a materijal je sat vremena po završetku sabora dostavljen, sasvim očekivano, rabu Božjemu Ećimu. Inače, Ećim je, veli odlično informisani CIN, posao obavio sa firmom „Sion Company“ u vlasništvu izvesnog raba Božjeg Ivana Savića, a ova je firma, „nezavisno“ od tajnog nadzora, uoči zasedanja sabora sa Hramom Svetog Save na deset godina potpisala ugovor za monitoring i održavanje sistema videonadzora u vrednosti od 13.260 evra mesečno, odnosno ukupne vrednosti od 1,59 miliona evra. Kuriozum je i što je ovaj ugovor, pre sabora na kojem će biti izabran za patrijarha, u ime Hrama Sv. Save potpisao tadašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije. To je, verujem, čak i za one koji ne poznaju dobro crkveni poredak, već na prvi pogled neuobičajeno jer Porfirije sa kanonsko-pravne tačke gledišta za tako nešto nikakve nadležnosti nije imao budući da je administrator Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke nakon smrti patrijarha Irineja, takozvani mjestobljustitelj ili locum tenens, bio episkop šumadijski Jovan. No, ponovo i sasvim očekivano, sa istom je firmom patrijarh Porfirije i nakon izbora za patrijarha potpisao više ugovora vrednih više stotina hiljada evra.
Jednako očekivano, u čitavoj priči se u svojstvu, recimo to tako, facilitatora ove „akcije“ pominje i ime izvesnog Dragana Škrinjara, koji je, kako veli CIN, „bio član Komisije za izbor ponuđača pri Odboru za završetak Hrama Svetog Save, a u crkvenim dokumentima iz 2019. godine se potpisivao kao predstavnik Predsedništva Republike Srbije“, te imena ljudi iz neposrednog okruženja pokojnog patrijarha Irineja, poznatih po svojim neskrivenim i bliskim vezama sa i danas aktuelnim visokim državnim funkcionerima, te sa Ruskom pravoslavnom crkvom i drugim tamošnjim strukturama moći (Dejan Nakić i Stefan Šarić, tada starešina Hrama Svetog Save, a danas srpskog podvorja, odnosno „crkvene ambasade“ u Moskvi).
I šta sve ovo treba da znači?
Veoma jednostavno. SPC je pod Porfirijem, kako bi to rekao rab Božji Danilović, postala pravi „štek“. I to se nije dogodilo tek tako, već je čitava ta stvar sa „štekom“ dobro projektovana, tako da ništa nije prepušteno slučaju, pa makar taj slučaj bio i u obličju „Duha Svetoga“. Proces izbora patrijarha otpočeo se voditi kontrolisano daleko pre smrti patrijarha Irineja. Nije trebalo mnogo da se nađe pogodni kandidat. Eventualna prepreka koju je mogla da napravi činjenica što je on tada bio vikarni ili pomoćni episkop otklonjena je njegovim izborom za mitropolita. Naime, do skora je važilo pravilo da za patrijarha mogu biti izabrani samo episkopi koji duže od pet godina samostalno upravljaju eparhijom (dakle, ne i vikari koji su pomoćnici), a to se pravilo tada nije primenjivalo samo na nekolicinu mitropolita, od kojih je jedan bio i zagrebačko-ljubljanski (danas je mitropolitsko zvanje u SPC sasvim obesmišljeno jer su mitropolitske titule „reformom“ podeljene otprilike onako kako se dele i odlikovanja).
Zatim, nakon Irinejeve smrti a pre izbornog sabora, bilo je potrebno obezbediti da glasanje prođe bez komplikacija, odnosno da „u šešir“ ne uđe niko nepoželjan, te da poželjan kandidat, za slučaj da nešto iskrsne, dobije prihvatljive alternative. To je postignuto kampanjom koju su po eparhijama SPC metodom štapa i šargarepe vodili državni zvaničnici predvođeni sadašnjim ministrom kulture. Ipak, kako se episkopi SPC većim delom ne mogu držati za rogove, a još manje za reč, bilo je potrebno obezbediti neku vrstu garanta da će oni održati obećanje i da će na papirićima za glasanje ispisati ispravna imena. Tu je na scenu stupio rab Božji Ećim. E sad, neko bi mogao da kaže da bi svaki od njih naprosto rukom mogao da zakloni papir dok upisuje ime i da bi to bilo dovoljno da zaštiti „slobodu“ svoga izbora. Mogao bi, samo što bi onda znali da je zaklonio, pa bi se onda mogli pojaviti i kojekakvi drugi snimci na kojima je mnogo toga otklonjeno. Uostalom, situacija je sasvim slična onome što režim u Srbiji radi i kada je reč o drugim izborima na kojima je potrebno obezbediti sigurne glasove. Metodi su oprobani, karakteri i nedostatak istih su dobro poznati.
Naravno, ostaje da se sazna i kako je to tačno obezbeđeno da stari kaluđer koji je izvlačio koverte sa imenima kandidata izabere pravu. No, nema nikakve sumnje da ni tu nije bilo prostora za improvizaciju. Uostalom, neki prisutni vele kako je ponašanje tog smetenog čoveka i onih koji su ga prilikom čina pod ruku vodili veoma jasno ukazivalo na postojanje nekakvih uputstava. Kako bilo, to je sve od sekundarnog značaja. Ključno je to da danas „štek“ postoji i da tvrdo stoji. Kao i to da mora pasti, jednako kao i svi oni koji su u njega pohranili i u njemu oprali svoj prljavi novac i svoje prljave savesti.
Peščanik.net, 16.09.2026.