Sto dana rada Vlade Srbije očekivan su povod da se nešto kaže o njenom radu, doduše više o namerama i sklonostima nego o njenom učinku. Jedna optužnica za bivšeg ministra, jedna razgolićena agro-bankarska afera, jedan miks red bula i viskija promešan mikrofonom, jedno briselsko rukovanje srpskog i kosovskog premijera sa velikim značkama i jedno kumanovsko hodočašće državnog vrha kome je prethodila predsednikova zloslutna jadikovka koja je uznemirila Grke i ozlovoljila vrh SPC. Iako nismo očekivali ništa, dobili smo nešto – manje od nule. Promotivne najave o antikorupcijskom zahvatu u praksi su praćene veštačkim tumbanjem lokalnih odborničkih većina, revanšizmom prema birokratiji starog režima, zaboravom zaklinjanja u departizaciju i diletantskom kadrovskom politikom.
Vlada Srbije je formirana na prevrtljivoj alavosti njenog premijera koji je kapitalizovao svoj ucenjivački potencijal, čemu je prethodio naprednjački opsenarski trik sa džakom glasačkih listića pokupljenih iz nekog pančevačkog kontejnera. Cementiran je šizofreni dualizam Tadićeve politike, štaviše Rusija je postala najozbiljniji ekonomski partner, otvorena je modernizovana rafinerija u Pančevu za pola milijarde evra a Putin je epistolarno obećao još milijardu i po evra investicija u NIS. Smeše se novi kinesko-ruski krediti, a i Sartid treba nekako uvaliti kao gratis poklon ruskoj braći. I Kosovo i EU je ostala vladajuća mantra, Nikolić citira Jeremića da u ili-ili situaciji Srbija i nema šta da bira, zavetno je draže od realnog. Samo što se cela stvar predstavlja malko drugačije: nepriznanje Kosova je crvena linija koju ova vlast neće preći. Svim srcem je posvećena EU integracijama, toliko da je spremna na neke bolne ustupke, tj. na to da će po prvi put voditi aktivnu politiku i imati neka konkretna rešenja, doduše ne znamo koja, jer čeka se usaglašavanje a onda će se obznaniti akupunkturni plan pregovaračkog raspeća.
Srbija je postala regionalno izolovanija, još skuplja i još siromašnija, ali kulturno prosvetljena zemlja. Sve ono što su vlastodršci potisnuli iz svojih duša i retoričkih istupa, izbilo je u resoru Ministarstva kulture i kod „ministra svih tendencija“, kako ga je uslužno nazvao jedan dvorski teatrolog: i koncept patriotske umetnosti i razmeštanje nacionalnog blaga po poštama i dedinjskim vilama i folklor na štandu Sekretarijata za KiM, koji je dobro korespondirao sa onim ispred mađarskog štanda. Predsednik države se hrabro stavio na čelo Parade ponosa, ali nakon što je ona zabranjena, dok su robokapovi i policijska konjica cepali karte za jednu izložbu. Od ljudi u crnom sa ZZ Top autfitom i ova vlast cvika i podilazi im, netremice se tarući o njihovu izvikanu popularnost zasnovanu na rigidnom tribalizmu koji je eonima daleko od politike detanta prema savremenom svetu.
Tri lica traže lisca
Očite su neke podele uloga među trojicom politički najmoćnijih ljudi novih vlasti. Predsednik Nikolić je tu da glumi benignog partnera u liku šefa države koji šalje čas ljubavne a čas opominjuće poruke, ali koji očinski i nacionalno samosvesno brine o kosovskom zavetu utkanom u ustavnu preambulu. Premijer Dačić, po vlastitom priznanju narodskiji i neposredniji od svog potpredsedničkog takmaca, tu je da lupa šakom i mikrofonom o sto, govori ono što misli i da demantuje ono što govori, dakle, da bude nešto između malog Slobe, čoveka iz naroda i za narod, koji vezuje tradiciju i budućnost lisicama nacionalnog interesa nepromenjenog još od 90-ih. Prvi potpredsednik i lider naprednjaka Vučić postao je trademark evro-entuzijasta na vlasti, glas razuma i samozvani Eliot Nes ili Don Kihot u borbi sa vetrenjačama sistemske korupcije.
Da će predsednik države češće otkrivati svoje desni, nije bilo teško pretpostaviti, protokol vlasti obavezuje. Da će ostati ustrajan u regionalno incidentnim i štetnim tumačenjima prošlosti, u to se nismo bez rizika mogli kladiti. Da će i dalje blatiti svoje prethodnike ili seiriti se nad njihovim unutarstranačkim razmiricama, nastupajući kao ozlojeđeni lider opozicije a ne predsednik svih građana, kako je glasila njegova predizborna bilbord parola, to smo mogli pretpostaviti, ali nismo verovali u dugovečnost njegovih provincijalnih manira i rđavog ukusa.
Premijerova praskavost i arogancija očito predstavljaju konstantu njegovog karaktera, koja dolazi do izražaja utoliko pre i više ukoliko je koaliciono nesputaniji. Ipak, gafovi koji se množe, od zalaganja za podelu Kosova koje je isprovociralo briselsku sintagmu teritorijalnog integriteta Kosova, do posprdnih opaski i ignorantskih lekcija gubitnicima u Drugom svetskom ratu, što onim trenutno koji drmaju Unijom što onima koji će koliko u julu postati nova članica te iste Unije, pokazuju ozbiljnu klimavost te dugo kaljene političke prakse i pragmatičke inteligencije.
Najveći obrt fasovao je prvi potpredsednik Vlade, čija antikorupcijska energičnost ide preko očekivanih granica otimanja sa premijerom za lentu najmoćnijeg čoveka izvršne vlasti u zemlji. Poseta Nemačkoj i trezveni pristup kosovskim pregovorima, bez vitlanja praznom puškom odustajanja od evropskog puta ukoliko je putarina priznanje nezavisnog Kosova, čini se kao poslednji relikt predizbornih obećanja naprednjaka. Ostaje da se vidi, kao i u slučaju istražnih radnji o korupciji, koliko su sve njegove gromopucatelne najave bile stvar marketinškog Pavlovljevog refleksa, neiskusnog zaletanja ili istinske rešenosti. Posebno ako se ima u vidu da Vučić kao relativno mlad političar teži da izgradi svoju karijeru i cementira stranačku platformu za buduće izbore time što će čeprkati po nepodopštinama svih postpetooktobarskih vlasti, puštajući da se premijer s pendrekom i paroljubivi regionalac koprcaju u živom blatu jalove socijalne politike, skromne industrijske proizvodnje i izvoza i skupog praznog hoda glomazne administracije.
Demokratski bésame mucho
Ipak, „obeležavanje jubileja“ sto dana rada Vlade Republike Srbije palo je u senku obznane afere policijskog prisluškivanja predsednika i prvog potpredsednika Vlade i ministra vojske. Tzv. srpski Votergejt se od američkog razlikuje po tome što nije jedna stranka prisluškivala drugu uz pomoć tajne službe, već je to učinila tajna služba (deo službe?) neznano kako i zašto (pominje se zavodljiva i ubitačna sprega tajkuna, organizovanog kriminala i političara). Roje se pitanja bez odgovora: nije valjda da je služba krenula da lista listinge tek kada je Ivicu Dačića na mestu ministra MUP-a zamenio Ivica Dačić na mestu premijera i ministra MUP-a? Da li su delovi službe, ili ona sama u celini, nevladina organizacija, koja samostalno targetira svoju ciljnu grupu i svoje finansijere, dok za mečing prilaže dosijea i arhive, i stare i nove, neotvorene i daleko od svake parlamentarne i civilne kontrole? Ili je posredi novi džak iz kontejnera: krucijalna trivijalnost koja će biti iskorišćena kao dimna zavesa za novo partijsko kadrovanje u redovima tajnih službi?
Dok demokrati ovog vikenda biraju ono što su njihovi čelnici već dogovorili, dakle, legitimišu postignuti kompromis o mirnoj tranziciji predsedničke fotelje iz Tadićevog u Đilasov posed, članstvo u Glavnom odboru LDP-a se osipa zbog, kako su naveli nezadovoljni, autokratskih manira predsednika stranke ili nepoštovanja statuta stranke i manjka unutrašnje demokratije u ovoj stranci. Dakle, dok vlast polako pokazuje znake stabilizacije, turbulencije u opoziciji i dalje traju, štaviše, prenose se sa najveće opozicione stranke, kod koje je jedina dilema koliko će potpredsednika biti i sa čije strane, starog ili novog predsednika, na one manje, LDP i LSV, u kojoj se javljaju inicijative o promeni ekscesnog i nezamenjivog lidera vojvođanskih socijal-demokrata.
Sto dana Vlade je prošlo (u profesorskom ocenjivanju Danas je Vladi upisao slabu tricu), drugih sto je pod znakom pitanja, većim nego što to neizvesnost političkog života uobičajeno nosi. Neizvesnost je dvostruka. Nije reč samo o opstanku ove Vlade, formirane bez tapije nacionalnog pomirenja i sa temeljnim nepoverenjem među partnerima, već i o orijentaciji buduće opozicije. Hoće li biti marionetski ukras u skupštini, koketna udvarača za veliku koaliciju ili predvodnik modernizacije oslobođen balasta tadić-jeremićevskih podilaženja nacionalistima? Kako god da okrenemo, Rusi (još više) dolaze, Evropa će nas držati na nedefinisanom stend baju, naprednjaci sa prevrtačima čiste po institucijama sistema a demokrati i LDP se još uvek češljaju.
Peščanik.net, 05.11.2012.