Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Vojin Dimitrijević je knjigu „Strahovlada“ napisao pre više od trideset godina, objavio prvo izdanje godinu potom, a drugo – neizmenjeno – krajem XX veka, pre gotovo dve decenije. Uvodnu napomenu uz drugo izdanje završio je pun entuzijazma – dubokim verovanjem da kraj XX veka donosi veliko, možda i konačno oslobođenje od straha.

Knjigu ovde neću predstavljati – ona se mora pažljivo pročitati.

Više nego ijedna druga Vojinova knjiga, ona nije samo reč autora – ona je priča o njemu.

Dominantan deo štiva (gotovo celo) posvećeno je analizi manipulativnih tehnika i ideologija vladavine – tačnije terorisanja ljudi strahom, prepoznavanju tih tehnika i opisom pravnih i političkih reakcija demokratskog čovečanstva i značajnih pravnih pisaca na manipulaciju strahom. Dakle, autor pre svega piše o vladavini strahom i pravnim i političkim otporima – više međunarodnim nego unutrašnjim. Ali jasno je iz cele knjige – vladavina strahom ima za cilj vladavinu straha – a to znači beskrajno trpeljivo ćutanje većine, život u sivoj zoni, sivom pejzažu, u okruženju teškog siromaštva duha, tela, ljudskih kontakata, siromaštva ideja, u beznađu i mrtvilu iz kojeg sasvim retko zasvetli nešto što samo liči na život. Zato ova knjiga priča o Vojinu Dimitrijeviću. On je u njoj (samo primera radi) prepoznao i jednostavno nam opisao pravne i političke sisteme ponižavanja, pretnji, prividne saglasnosti strahovlade sa „višim“ vrednostima i ciljevima, povrede fundamentalnih ljudskih prava (najviše povrede prava na život, oblike sistematske torture kroz istoriju, držanje u ropskom i potčinjenom položaju, povrede prava na pravnu ličnost). Kao posebna poglavlja izdvojio je dužnički pritvor, terorizam, teror kao oblik vladavine (u ovom i genocidni, kao i religijski teror), posebne zone straha, a u tom okviru naročito iracionalni teror koji je sam sebi svrha, kao i političke i pravne sisteme u kojima je teror gotovo sve: i oblik i način i svrha vladavine. Vojinovoj ličnosti bilo je svojstveno nepristajanje na bilo kakvo ponižavanje (od zdravog razuma do pukog „pozitivističkog“ zakeranja), odvažan otpor pretnjama, a u razotkrivanju manipulativne pozadine „viših“ vrednosti i ciljeva – bio je pravi majstor. Sa potrebnom dozom ironije. Kršenja ljudskih prava prepoznavao je i opisivao ne samo u svojim naučnim delima, već i na „malim“ primerima svakodnevnog života. Ukratko – ovo je knjiga o pravnim i političkim pojavama koje su Vojina najviše morile i njegov odgovor na njih.

Odgovor Vojina Dimitrijevića jeste odgovor slobodnog čoveka. Njegovo verovanje u konačno oslobođenje od straha jeste optimizam slobodnog čoveka. Verujem, međutim, da pitanje nije u tome koliko ima slobodnih ljudi. Pitanje je pre koliko ima ljudi voljnih da misle nezavisno od toga što vlastodršci terorišu ako ništa drugo, a ono njihov zdrav razum, ljudi koji glasno postavljaju pitanja, radoznalih ljudi koji bi da uče.

U vreme kad je Vojin pisao „Strahovladu“ izgledalo je da postoji jasna granica između sveta slobode i sveta neslobode. Danas su granice neslobode bitno proširene u odnosu na granice slobode, a uzrok za to više nije samo ideološki. Zbog toga je Vojin Dimitrijević, čovek XX veka, gajio višak vere u oslobođenje od straha. Ali oblici i načini manipulacije ljudskom neslobodom su baš onakvi kakve je Vojin u ovoj knjizi opisao. Jedino treba dodati nove primere. Pravni i politički sistemi su ustuknuli i time „oslobodili“ prostor neslobodi. Ne samo ovde.

Zato se ova knjiga mora čitati u celom svetu, na „velikom“ jeziku, ali i dalje na ovom našem (ovim našim). Tehnike vladavine strahom su, dakle, u osnovi iste. Dosadašnja reakcija nije bila adekvatna. Vojin Dimitrijević nas opet podstiče da postavimo pitanja: kako, ko i šta? Svojom knjigom nudi odgovore XX veka. Ljudi XXI veka imaju, dakle, deo recepture. Samo, moraju pronaći još poneki sastojak za koji Vojin nije mogao znati. Nema, međutim, u ovom poslu alhemijskih odgovora. Prepoznavanje oblika manipulacija strahom koje primenjuju vlastodršci (sada više ne samo u okviru „svoje“ države) i pronalaženje adekvatne pravne i političke reakcije traži mnogo ljudi i mnogo profesija. Verujem da ćemo zato čitati „Strahovladu“ (ne samo jednom), dogod budemo živeli u strahovladama. I, za početak, početi glasno da postavljamo pitanja.

Beograd, septembar 2016.

/odlomak iz knjige/

Vojin Dimitrijević – Građanska “država nacionalne bezbednosti”

Savremeni autoritarni politički sistem ove vrste nastaje tamo gde se kapitalizam iscrpeo ili je neprimenjiv, kako kao način rešavanja ekonomskih i društvenih protivrečnosti tako i kao svojevrsna ideologija i etika. Ovo je naročito upadljivo u sredinama gde se na umornom kapitalizmu i istrošenim građanskim idealima pokušava postići brz ekonomski razvoj. Najgori, ili kako neki autori kažu “najprljaviji”, terorski sistemi države nacionalne bezbednosti nastaju upravo u zemljama u razvoju.

Fašizam i nacionalsocijalizam, koje, protivno običaju, ne treba sasvim izjednačavati, nastali su kao odgovor na krizu kapitalističkog društva posle Prvog svetskog rata. Međutim, oni se od današnje države nacionalne bezbednosti razlikuju po nekoliko važnih obeležja. Fašizam i nacionalsocijalizam imali su svoje nacionalističke mitove, vezane za prošlost kao ideal i za prezir prema svakom liberalizmu. Otuda su uspevali da se predstave i kao antikapitalistički, ili bar antiplutokratski. Njihovim sledbenicima bio je dat osećaj istorijske misije. Iz toga je proisticala i masovna podrška koju su ovi pokreti u svojim zemljama uspevali da steknu, u potpunosti kod sitne buržoazije i deklasiranih elemenata, ali i kod znatnog dela radničke klase. Mnogi od oduševljenih pristalica nisu znali kome objektivno služe, pa to nisu čak ni počeli da shvataju kada su njihovi harizmatski vođi pravili kompromise s navodnim protivnicima među krupnom buržoazijom i tradicionalnom elitom. U politici je često ono što važi kao istina važnije i delotvornije od same istine.

Država nacionalne bezbednosti nema ta obeležja. Ona se koleba između korporativističkog i pretorijanskog sistema i u tom pogledu njene su glavne preteče Frankova Španija i Salazarova Portugalija. Dok je Franko srazmerno brzo eliminisao falangistički pokret, koji je imao fašistička obeležja, dotle savremena država nacionalne bezbednosti nije u stanju ni da stvori političku stranku koja bi je podržavala i davala joj neki koherentni i dugoročni program. Ona to ili nevešto i neiskreno pokušava, pa ne uspeva, ili joj takav pokret nije ni potreban. U svom korporativističkom vidu, ona se svodi na elitu sastavljenu od velikih preduzetnika, klasične zemljoposedničke oligarhije birokrata i vojnih komandanata. U čisto pretorijanskom obliku, to je sistem u kome je dominantna vojska, mada u suštini čuva interese povlašćenih, jer po prirodi stvari nema svoje socijalne interese, sem ličnih dobara samih oficira. Ona postoji radi odbrane interesa elite: njena osnova i njen cilj su status quo.

Kako to i nije nikakav pravi cilj, on se mora nadomestiti veštačkim. I kao što vojska prestaje da vrši svoju klasičnu funkciju odbrane od spoljnog neprijatelja i pretvara se ili u policiju ili čak u vrhovnu zakonodavnu vlast, tako se nacionalna bezbednost, koja prvenstveno znači opstanak države kao nezavisne zajednice ljudi u međunarodnom kontekstu, pretvara u neku vrstu unutrašnje ideologije. Država kao međunarodni subjekt, kao nacionalna kreacija uporediva s drugim takvim nacionalnim tvorevinama, izjednačuje se s režimom. Kako je osnovni cilj države da opstane, tako to mora i režim. Ko je protiv režima, taj je protiv države i prirodnog reda stvari. Prema njemu se ne postupa kao prema političkom protivniku, nego kao prema izdajniku. Zato je u današnjem Čileu moguće da se građaninu te zemlje i u doba mira sudi kao “ratnom zločincu”.

Ovo je naročito naglašeno u nekim zemljama u razvoju zato što u njima nacionalizam, liberalizam ili ideje građanske demokratije i države blagostanja nemaju korena i izgledaju anahronično. Povrh toga, materijalni izvori su suviše slabi za stvaranje prave nacionalne kapitalističke strukture, pa ove zemlje trpe veliki uticaj međunarodnog kapitala. Ovaj poslednji, pak, oličen u multinacionalnim kompanijama, iziskuje socijalni mir, stabilnost, niske nadnice, odsustvo štrajkova itd., što najbolje mogu da pruže autoritarni sistemi. Međunarodni kapital takođe ne nudi nikakvu ideologiju koja bi narode mogla da nadahne i pokrene.

Očuvanje takvog stanja u korist malobrojne elite, čiji je dobar deo povezan sa stranim interesima, pretpostavlja isključenja masa iz politike. Za razliku od fašizma i nacionalsocijalizma, koji su povremeno mogli da se služe plebiscitarnim metodama1 težeći da stanovništvo drže u stalnom pokretu obećavanjem napretka ili teritorijalnog širenja, država nacionalne bezbednosti takoreći nema propagandista i poverena je skoro isključivo specijalistima za vršenje nasilja, čiji je glavni cilj da narod oduče od bavljenja politikom i učešća u javnom životu, da ga drže u pasivnosti i apatičnoj poslušnosti. Ova je težnja dovedena do svojevrsnog savršenstva i logičkog kraja izjavom gvatemalskog predsednika Arane (Arana): “Ako treba zemlju da pretvorim u groblje da bih je umirio, neću oklevati da to učinim.”2

Ogroman deo građana je otuđen i vlada ga u stvari smatra svojim neprijateljem. U odgovor na to, neznatne manjine očajne u obespravljenosti i bedi i nezastrašene terorom, stalno preduzimaju akcije protiv režima nacionalne bezbednosti, akcije koje zbog njihove izolovanosti i malobrojnosti moraju da poprime obeležja terorističkih napada. Ova vrsta otpora, koja je u politički blokiranom sistemu nacionalne bezbednosti jedino moguća, režimu služi kao stalna hrana: on preuveličava terorističke akcije, inscenira nove, povezuje teroriste s inostranstvom (“međunarodna komunistička zavera”) i daje sebi još jedan dugoročan zadatak: borbu protiv terorizma. Pošto teror po pravilu teži da porađa terorizam, ova borba se nikada neće uspešno okončati.

Imajući u vidu neprihvaćenost i mutnu prirodu “vrednosti” koje čuva i kojima teži, “ideologija” države nacionalne bezbednosti izgleda siromašno i neprivlačno. Neki režimi se čak i ne trude da je proklamuju, dok drugi, čineći to, najviše podsećaju na fašizam. Smatra se da je prvi pokušaj da se ciljevi ove vrste izričito formulišu nastao u Brazilu, kao uvod u vojni puč 1964. godine. U svakom slučaju, prema tom nacrtu država nacionalne bezbednosti dobila je i svoje ime. Pod izvesnim uticajem savetnika iz SAD i Brazilaca koji su tamo studirali, ovaj nacrt nastao je u brazilskoj Višoj vojnoj školi. Osnova takvog plana počiva na sledećim premisama. Jedna od njih je hegemonija Brazila, podržanog Sjedinjenim Američkim Državama, nad Latinskom Amerikom. Druga je potreba za ekonomskim razvojem, koja iziskuje savršeni red i neograničenu vlast. Treća je neophodnost da se gvozdenom rukom uklone svi protivnici, koji prestaju da budu politički oponenti i postaju kriminalci.

Ako izostavimo prvo obeležje (koje najviše liči na Hitlerovo shvatanje geopolitike i teorije o životnom prostoru) zato što druge slične države bez stanovništva, teritorije i resursa, kakve poseduje Brazil, ne mogu da ga imaju, ostali elementi ovakve doktrine mogu se prepoznati na mnogim drugim mestima.

Ono što takvi sistemi, naime, žele da predstave kao najprogresivnije, najvažnije i neodložno jeste ekonomski rast, koji oni brkaju s ekonomskim razvojem. U ime toga cilja, veruje se, mogu se privremeno ukinuti “luksuzna” dobra, kao što su ljudska prava svih vrsta, slobode pojedinaca i grupa. Kada se jednom taj cilj postigne, rigidna disciplina će se navodno ukinuti i stvoriće se uslovi za demokratiju, koju će elita tobože blagonaklono podariti narodu. Na žalost, ovaj se cilj nikada neće ostvariti i time režimi države nacionalne bezbednosti dovode sebe u ugodan položaj, u koji se stavljaju i autoritarni sistemi druge vrste: vlada stalno traži od naroda požrtvovanje, strpljivost i poslušnost, jer su pred njom izuzetno važni zadaci. Ona istovremeno priželjkuje da te zadatke nikada ne izvrši, pošto bi joj to oduzelo legitimitet; čak ako kojim čudom postavljene ciljeve uspe da ostvari, ona će pronaći nove, koji će je dalje držati na mestu na kome se nalazi. (Jedan će biti maločas pomenuta borba protiv terorizma.)

Razvoj se, međutim, ne postiže zato što čak i onu meru privrednog rasta, koja se ponegde i zabeleži, ne prate nikakve strukturne promene, niti poboljšanja u raspodeli. Kao što je dobro poznato, multinacionalne kompanije, kojima ovakvi režimi pružaju izuzetno povoljne uslove, nalaze mnoštvo načina da iz zemlje u koju ulažu što pre stostruko povrate svoj novac: ono što tamo ostavljaju ima više oblik napojnice privilegovanoj grupi, odnosno nagrade onima koji su s njima najviše povezani, pa često drže i položaje u vladi. Veruje se da su savremene multinacionalne kompanije, posle osude koju su doživele zbog neposrednog mešanja u političke odnose u drugim zemljama, uglavnom prešle na korupciju kao glavni i vrlo efikasan oblik uticaja.3

Da bi se stvorili uslovi za ovakav “razvoj”, u državama nacionalne bezbednosti se održavaju niske nadnice i apsolutna zavisnost i poslušnost radne snage. Nije otuda nikakvo čudo što su glavne žrtve terora sindikalni prvaci i organizatori. Dovoljan broj vrlo siromašnih, koji će se međusobno gložiti oko posla, neophodno je potreban. Zato se nimalo ne haje za pauperizaciju seoskog stanovništva; time se istovremeno oslobađaju i ogromni prirodni prostori za nemilosrdnu eksploataciju. Državama nacionalne bezbednosti nepoznate su brige oko očuvanja prirodne okoline, što je takođe jedan od elemenata koji ih čini zanimljivim za investicije, koje su u razvijenijim zemljama ograničene ekološkim obzirima. U Brazilu se, s obzirom na značaj amazonskih šuma za celu planetu, uništavanje ovih prostora pretvara i u svetski problem.

Ekonomski rast kao glavni proklamovani cilj i očuvanje privilegija uske elite kao glavna svrha čine ovakve režime sasvim neosetljivim na opštedruštvene potrebe. Takve države bezvoljno otaljavaju one poslove koji se smatraju svojstvenim svakoj organizovanoj vlasti. Izdaci za higijenu, zdravstvo i obrazovanje stalno se smanjuju, a smrtnost dece, jedan od vrlo pouzdanih pokazatelja stvarnog ekonomskog i socijalnog stanja, penje se i do 30 odsto. S druge strane, država sve više troši na “odbranu” i na održavanje bezbednosti. Godinu dana posle vojnog puča u Argentini 1976. godine, budžet za odbranu i policiju popeo se na 1,8 milijardu dolara, što je tada predstavljalo polovinu ukupne vrednosti argentinskog izvoza. Dok su plate radnika za to vreme smanjene za 40 odsto, dohoci u vojsci porasli su za 120 odsto (što čak i nije mnogo, kada se zna da je inflacija bila skoro 400 odsto).

Pored vere u ekonomski rast, koji ne može biti sam sebi svrha, a uz to je, kao što smo videli, iluzoran, ovakvi sistemi pokušavaju da se oslone i na neke tradicionalne vrednosti u nadi da će se opravdati i dobiti bar podršku neukih i zatucanih. Koliko je takva “ideologija” sakata i neinspirativna najbolje pokazuje ustav koji je proklamovala čileanska vojna hunta: on čak nije smogao snage da ta dobra pozitivno izrazi. Njegovi se autori nadaju da će, iskazujući ono protiv čega su, pokazati šta vole:

„Svaka delatnost pojedinca ili grupe koja je usmerena na to da propagira doktrine neprijateljske prema porodici, ili koje zagovaraju nasilje ili shvatanje društva, države ili pravnog poretka totalitarnog karaktera ili zasnovano na klasnoj borbi, nezakonita je i protivna institucionalnom kodeksu Republike (čl. 8, st. 1)“

Izjavljivanje ljubavi porodici omiljeno je utočište autoritarnih režima ove vrste, jer se time Ijudi preusmeravaju od širih interesa na uže. Kada se bolje pogleda, ova odredba nema nikakvog političkog smisla. Je li protivnik porodice onaj koji se zalaže za pravo žene na pobačaj, ili onaj koji je za legalizaciju razvoda, ili su to pripadnici elite u čije prerogative uvek spadaju izdržavanje skupih ljubavnica i drugi seksualni “podvizi’? Kult porodice je jedno od najlicemernijih obeležja fašistoidnih sistema.

Pominjanje totalitarizma i klasne borbe je, isto tako, negativno određenje ovakvih sistema prema svom glavnom bauku, koji inače zovu “komunizam”. Kao što smo već više puta pominjali, tamo je vrlo lako biti označen za komunistu. Izraz “totalitarizam” podrazumeva u njima samo diktaturu proletarijata i druge leve političke ciljeve, mada su se u teoriji, od osnovnog dela Hane Arent (Arendt)4 pa sve do sada, bez obzira na razlike, kao totalitarni označavali i sistemi krajnje desnice, pre svega nacionalsocijalistički. Kao što mogu da posvedoče mnogobrojni Hitlerovi saradnici koji su tamo našli utočište, ni u jednoj zemlji ovakve orijentacije nikada nije bio uhapšen i mučen zagovornik ideja nacističkog ili fašističkog totalitarizma. Štaviše, moglo bi se, misleći na Čile, reći da bi pod udar čl. 8 ustava, kada bi savesno bio primenjivan, prvo trebalo da dođu sam predsednik Pinoče i članovi njegove hunte.

Treba ponovo istaći da postoji veliki broj ovakvih država, gde se režimi ni najmanje ne trude da izrade bilo kakav ideološki program. U kleptokratijama jedini zadatak države je da obezbedi diktatoru, oligarhiji i njihovim čankolizima izvore prihoda i zadovoljstava. Oni se ne brinu ni o kakvoj legitimaciji.

Čak i tamo gde postoje ustavni prividi, ili cinično restriktivni ustavi poput čileanskog, vlade nacionalne bezbednosti ne mogu ni njih da se pridržavaju pa stalno pribegavaju uvođenju vanrednog ili ratnog stanja, kada se ukida i ono malo garantija pravne državnosti koja u ustavu formalno postoji. I pomenuti čl. 8. čileanskog ustava, takav kakav je, mora se čitati imajući na umu da su istovremeno s ustavom usvojene i prelazne odredbe, na osnovu kojih se njegova primena faktički odlaže bar za osam godina od stupanja na snagu (1981. godine). Za to vreme će vojna hunta obavljati sve najvažnije zakonodavne i pravne funkcije. Prema trinaestoj prelaznoj odredbi, osmogodišnji mandat predsednika republike počinje tek 1981, a prema četrnaestoj tu će funkciju bar do 1989. godine vršiti general armije Augusto Pinoče Ugarte, koga niko nikada nije izabrao na taj položaj. Petnaesta prelazna odredba mu još daje pravo da, čak i ne pitajući ostale članove svemoćne hunte, proglašava “izvanredno stanje i stanje katastrofe”, čime se on, naravno, izdašno služi da bi gonio “teroriste” kojima se ne sviđa ovakva vrsta “demokratije”. Ovo se stanje obnavlja svakih šest meseci.

U Paragvaju vanredno stanje postoji punih dvadeset i devet godina.

Pošto je pojednostavljena do smešnog, logika događaja koji su se odigrali u Lesotu 1970. godine vredi da bude izneta. Poglavica Leabua Džonatan (Jonathan), januara te godine, na osnovu ustava raspisao je izbore, na kojima je, pored njegove, učestvovala i opoziciona partija s blagim socijalističkim programom, pod vođstvom Ncu Mohelea (Ntsu Mokhehle). Kada su prebrojali oko 60 odsto glasova, bilo je jasno da će opozicija dobiti izbore. U tom trenutku predsednik vlade obustavio je brojanje, proglasio vanredno stanje i stavio ustav van snage. Uhapšeni su ne samo opozicioni lideri, među kojima na prvom mestu sam Mohele, nego i sam kralj Lesota! Posle više od dve godine pobednik na prekinutim izborima, Mohele, pušten je iz zatvora, jer ga je Džonatan “pomilovao”.5

Država nacionalne bezbednosti je, istovremeno, vrlo osetljiva i ranjiva. Režim može podleći običnom udaru, njemu prete slom zbog suštinske nesposobnosti administracije, prava revolucija ili poraz pred organizovanim demokratskim snagama. Zato je on u stalnom strahu. Ovaj strah, povezan sa svešću da se ni ubeđivanjem, ni kvaziideologijom ni materijalnim davanjima ne može dobiti stvarna podrška, neminovno gura državu nacionalne bezbednosti u teror. Pri tom nije važno da li takva država više liči na klasičnu tiraniju, s jednim čovekom na čelu, ili su u pitanju uske grupe čiji se pripadnici prema dogovoru smenjuju kao “predsednici” republika, komiteta nacionalnog spasa, revolucionarnih komandi, vojnih hunti ili odbora za narodno spasenje.

Ne treba potceniti ni tendencije ka stvaranju države nacionalne bezbednosti, ili bar atmosfere koja na nju podseća ili ka njoj vodi, u razvijenim kapitalističkim zemljama takozvanog Severa.

U takvim zemljama kapitalizam još uvek na manje ili više zadovoljavajući način funkcioniše u ekonomskom smislu i, zahvaljujući i tome što se one nalaze u povoljnom položaju na svetskom tržištu, većina njihovih stanovnika oseća se materijalno zbrinutom i zadovoljnom standardom života, pa i socijalnom sigurnošću, koju im državne ustanove pružaju (naročito tamo gde su na vlasti socijal-demokratske vlade). Međutim, takvo stanje na svom naličju pokazuje dve opasne crte.

Jedna je u tome što, pored zadovoljne ili uspavane većine, postoji izrazito otuđena i bedna manjina, koja je potisnuta na rub društva. Ona je ili bez posla, ili radi van onih privrednih sektora koji donose dovoljne prihode, i sve više zavisi od socijalnih davanja, koja se, opet, smanjuju zbog stalno rastućih izdataka za “odbranu”. Ona ne može da se uključi u navodno otvoreni politički sistem, pa ni u politički život uopšte, jer nijedna od legitimnih i “pristojnih” stranaka ne može i neće da zastupa njene interese. Bez ikakve političke artikulacije, njeni inteligentniji pripadnici traže utočište u raznim oblicima kontrakulture, potpunom radikalizmu, pa i terorizmu, dok ostali “beže” u “alternativne” načine života, narkomaniju, apatiju i kriminal.

Zvanični “establišment”, uz izrazitu ili prećutnu podršku manipulisane većine, ne ponaša se prema tim marginalnim delovima kao prema političkoj manjini, koju po tradicionalnom shvatanju Ijudskih prava i sloboda politički sistem i pravo treba da štite od tiranije većine, nego kao prema prestupnicima ili bolesnicima. Iz toga razloga, oni se, kao potpuno devijantni, nadziru i gone kao obični kriminalci ili se podvrgavaju prinudnom psihijatrijskom lečenju, jer u očima prosečnog konformiste nisu “normalni”. Prema takvom shvatanju, “normalnost” znači dobru adaptiranost društvu, bez ikakvog pitanja koliko je to društvo prilagođeno osnovnim Ijudskim potrebama.

U vezi s ovom crtom savremene razvijene građanske države, i isprepletena s njom, stoji i druga. To je iscrpljenost i nepostojanje građanske etike i ideologije, odsustvo bilo kakve druge perspektive osim daljeg privrednog rasta i omogućavanja ugodnijeg života, svedenog na materijalni komfor. Bez cilja i duhovne orijentacije, sistem počinje da se temelji na pukoj datosti i gubi aktivnu podršku. Umesto nje, postoje samo prilagođenost, tolerancija i nezainteresovanost, pa se u jedinog čuvara poretka pretvara sama država, koja počinje da vrši i niz tradicionalno nedržavnih funkcija, s jedne strane, i da sve češće pribegava represiji, s druge.

Status quo, postojeće stanje, postaje dakle svetinja i cilj i svaki radikalni protivnik je neminovno sumnjiv. Ovome pogoduje i stanje u međunarodnim odnosima: akutna opasnost od drugog bloka čini da se svi protivnici sistema u celini (za razliku od lojalnih opozicionara protiv stranke na vlasti) lako izjednačavaju sa stranim izmećarima i izdajnicima. Pored uticaja na pravcu Istok-Zapad, deluje i onaj odnos, koji je u svetskim razmerama označen kao odnos Severa i Juga. Velik broj razvijenih zemalja prima niz privremenih useljenika iz “trećeg sveta”, koji obavljaju najmanje vredne i najprljavije poslove i nalazi se mahom na društvenom dnu. Potičući često iz pravih, nerazvijenih “država nacionalne bezbednosti” ovakvi useljenici sa sobom donose i svoje političke probleme i obračune, uključujući tu i terorizam. Ova poslednja okolnost, vezana za već postojeću sklonost ka terorizmu domaćih marginalnih grupa, naročito je ojačala represivne crte nekih od najrazvijenijih građanskih država: opasnost od terorizma je naduvana do krajnjih granica i poslužila kao opravdanje za ukidanje ili ograničavanje niza ljudskih prava i sloboda.

Iako sve razvijene zemlje u ovom pogledu nisu iste, u njima se, u manjoj ili većoj meri, uočavaju konkretna ispoljavanja opisane društvene teskobe i jačanja represivnih tendencija, koje sadrže terorski potencijal.

Država sve više nadzire tradicionalno nedržavne oblasti. Univerziteti, škole, biblioteke i slične ustanove moraju da se podvrgavaju “bezbednosnim” proverama u pogledu svoga kadra i materijala.

Čovek postaje sve “providniji”, njegova se intima sve više smanjuje. Da bi dobio zaposlenje, mora da pruži sve podatke o sebi, uključiv tu i one najličnije, i da se podvrgne psihijatrijskom pregledu. Ako uz to još hoće državnu službu (a država postaje neposredno ili posredno, glavni poslodavac), biće odbijen jednostavno zbog toga što se smatra “sigurnosnim rizikom”. To, navodno, nije zato što je politički protivnik, nego zato što dovodi u pitanje bezbednost zemlje. Njegovu procenu onda ne može da daje sud, jer mu se na teret ne stavlja nikakvo zabranjeno delo, već to čini administracija na osnovu pokazatelja kao što su pripadnost nekome društvu, sklonost ka izvesnoj vrsti literature, pa čak i “ekstremizma” ispoljenog u maloletničko doba.

Jasno je da u sistemu opšteg proveravanja glavni oslonac postaje policija, gde se stiču odgovarajući podaci. Usavršavanje metoda prisluškivanja dovodi dotle da nikakav čovekov potez ne može da ostane skriven i nezabeležen: on je stoga stalno podložan ucenama. Radi borbe protiv kriminala, u koji se ubraja i radikalno mišljenje, stvaraju se ogromne kompjuterizovane kartoteke, u koje postepeno ulazi svaki građanin. One se od uobičajenih policijskih dosijea razlikuju po tome što ne sadrže samo naznake o ranijim sukobima sa zakonom. Centralizovana “banka podataka” zna sve o svemu: pored čisto policijskih delova, tu su i izveštaji socijalnog osiguranja o oboljenjima, poslodavaca o disciplinskim merama, novčanih zavoda i poreskih uprava o zaduženjima, pa čak i biblioteka o pročitanim knjigama!

Jačanje policije ispoljava se, pored povećanog broja policijskih ustanova i zaposlenih u njima, njenim opremanjem sve savršenijim sredstvima za delovanje protiv pokazivanja političkog neslaganja. Za borbu protiv manifestacija i demonstracija proizvode se sve savršenija sredstva, u koje spadaju različiti gasovi i ostala “manje smrtonosna sredstva”, kao što su bombe za zaslepljivanje, plastična municija i projektili koji izazivaju totalne šokove i privremenu paralizu, ultrazvučne kutije, vozila za distribuisanje elektrošokova na masu itd.6

Budžeti za policiju vrtoglavo rastu i to, kako u zemljama koje su bile suočene s terorizmom ili drugim vrstama militantnog protesta, tako i u onim koje su toga bile pošteđene. Kao primer prve vrste može poslužiti SR Nemačka: tamo je budžet Saveznog ureda za kriminal porastao za dve godine sa 22,4 na 54,7 miliona maraka, a budžet prave političke policije, Ureda za zaštitu Ustava, za tri godine se utrostručio. Savezni odred za zaštitu granice (Bundensgenzschutz), jedini oblik uniformisane federalne policije, koji je od graničarske jedinice postepeno postao glavni nosilac borbe protiv terorizma i sličnih pojava, imao je 1969. godine 16.700 pripadnika, a četiri godine kasnije 22.159.7 S druge strane, u Norveškoj su, u deceniji velike stabilnosti i socijalnog mira, izdaci na policiju porasli sa 195 miliona kruna (1966) na preko 950 miliona (1977) – kada se ovo povećanje koriguje faktorom inflacije, ono i dalje iznosi upečatljivih 224 odsto.8

Sve ove pojave prati i sasvim “legalno” sužavanje građanskih prava i sloboda. Dozvole za prisluškivanje razgovora ili otvaranje pisama mogu se srazmerno lako dobiti. Sve su širi izuzeci kada policija može da pretresa i hapsi bez odgovarajućeg naloga, a i taj se nalog lakše pribavlja. Istražni zatvor, koji u načelu treba da bude vrlo kratak, sve više se produžuje, pa može čak da traje godinama. Za to vreme, sve je više “opravdanih” razloga, zbog kojih vlasti mogu zatvoreniku da zabrane dodire s braniocima i članovima porodice. Branilac sve češće ne može da razgovara sa svojim klijentom u četiri oka. I, konačno, osuđeni “ekstremisti” (među kojima je po pravilu mnogo više levih no desnih), opet iz razloga bezbednosti, podvrgavaju se režimu potpune izolacije, koja se graniči s ljudski neizdržljivim.

Ni oni koji s najvećom zabrinutošću posmatraju ovakav razvoj ne tvrde da u svim razvijenim građanskim državama postoji već potpuni sistem države nacionalne bezbednosti, niti da je državni teror na pragu. Zato bi trebalo da se steknu još neki uslovi, među koje spadaju i dublja privredna kriza i uspešno organizovanje militantnih marginalnih snaga. Međutim, ako se takve ili slične stvari dogode, arsenal terora ne treba tek stvarati – on je na dohvat ruke.

Odlomak iz knjige Vojina Dimitrijevića Strahovlada. Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru, prvi put objavljene 1984. godine, čije će novo, treće izdanje uskoro objaviti Peščanik i Fabrika knjiga. Ovo će biti i prvo englesko izdanje ove knjige.

Preuzmite knjigu Vojina Dimitrijevića „Strahovlada – Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru“ (izdanje na srpskom i engleskom jeziku)

Fabrika knjiga, oktobar 2016.

Peščanik.net, 09.09.2016.

Srodni linkovi:

VIDEO – Promocija knjige + transkript

Vesna Pešić – Rasprava o knjizi Strahovlada Vojina Dimitrijevića

Vesna Rakić-Vodinelić – Slovo na promociji

Odlomak iz knjige

FABRIKA KNJIGA – Vojin Dimitrijević

Vojin Dimitrijević na Peščaniku

PEŠČANIK KNJIGE

________________

  1. Naravno, oni nisu bili spremni da prihvate nepovoljan ishod. Izbori i plebisciti su, kako je to Zamjatin bio već predvideo, imali da budu samo “dani jednoglasnosti”. Musolini je jasno rekao da “plebiscit može da posveti revoluciju, ali ne i da je zbaci”. Nav. kod C. Friedrich – Z. Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy, Cambridge, Harvard University Press, 1956, str. 133.
  2. Latin America, 30. jun 1972.
  3. Vidi J. Nye, “The Multinational Corporations in World Politics”, Foreign Affairs, vol. 53 (1974), str. 156.
  4. Nav. delo.
  5. Za taj i slične događaje u Africi vidi H. Odera Oruka, Punishment and Terrorism in Africa, Kampala-Nairobi-Dar es Salaam, East African Literature Bureau, 1976, str. 59 i dalje.
  6. Vidi pregled kod F. Višnara, “Policijsko-industrijski kompleksi u savremenim građanskim društvima – mehanizmi državne kontrole, represije i torture”, Pogledi, 1984, str. 95. i dalje.
  7. A. Funk – F. Werkentin, In Richtung einer neuen Analyse der Polizientwicklung in Westeuropa, Berlin, Berghof – Stiftung für Konfliktforshung, 1977.
  8. H. Lorenzten, “Strukturdaten zur Polizientwicklung in Westeuropa, Einige Daten zur Entwicklung der Norwegischen Polizei”, CILIP, I, 1978, str. 10 i dalje.
The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.