Vest da je hrvatski veletrgovac Ivica Todorić, to jest njegov trgovačko-proizvodni koncern Agrokor, preuzeo kontrolni paket akcija u slovenačkom trgovinskom lancu Merkator za 450 miliona evra, već je izazvala niz komentara u srpskim tabloidima u kojima se zdušno zaključuje da će ova transakcija iz Ljubljane imati značajne posledice i na tržištu Srbije jer će, objedinjujući ovde svoju već postojeću mrežu, pod firmom Idea, sa Merkatorovim tržnim centrima i prodavnicama u Srbiji, hrvatski biznismen steći udeo na našem maloprodajnom tržištu od blizu 40 odsto.
To, na jednoj strani, znači da će u maloprodaji u Srbiji doći do neke vrste „duopola“ hrvatskog Agrokora i belgijskog Delezea, a na drugoj strani, što navodno brine srpske tabloide, „hrvatski tajkun“ će steći poziciju da „preko noći ojača i svoj i inače značajan društveno-politički uticaj“ i u regionu i u Srbiji. Tako, na primer, piše u poslednjem broju ovdašnjeg nedeljnika Akter u „kover storiju“ naslovljenoj uz očiglednu nacionalnu strepnju: „Hrvatska kontrola nad srpskim tržištem“.
Dakako, i deo slovenačke štampe je takođe iz sličnih razloga zabrinut zbog prodaje Merkatora Todoriću, pa i tamo pišu da njihova vlada napušta slovenački nacionalni interes, pritisnuta krizom u svom bankarskom sektoru.
Uzgred budi rečeno, slična halabuka u slovenačkoj javnosti i medijima prošle godine sprečila je Todorića da kupi kontrolni paket akcija u Merkatoru za 832 miliona evra, pa ga je ove godine morao platiti skoro duplo manjim kreditom Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Toliko o „učinkovitosti“ nacionalnog oklevanja da se prodaju navodno vitalni „nacionalni resursi“ dok još imaju pristojnu cenu.
Ne ulazeći ovde u složeno pitanje zašto svaki trgovinski lanac mora stalno da se širi pod pritiskom prirode delatnosti i rigoroznog zakona ekonomije obima (da bi opstao u konkurenciji divova), ovde ćemo ograničiti pažnju samo na pitanje spomenutog „društvenog i političkog uticaja“ vlasnika takvih megatrgovaca na države u kojima posluju i u kojima zahvataju znatan udeo finalne prodaje.
Prvo treba primetiti da Todorić doista nije u samoj Hrvatskoj bio na udaru nekih velikih medijskih kampanja, što neki srpski posmatrači smatraju da je posledica njegovog uticaja na tamošnju medijsku industriju, pa i na tamošnju politiku.
Ne potcenjujući taj mogući uticaj, moramo primetiti da Agrokor ipak nije imao takav teret hipoteka i afera kakve su imali vlasnici drugih trgovinskih lanaca u Hrvatskoj koje je postepeno preuzimao kada su padali u krizu, a teško je dokazati i da je imao direktan uticaj na bilo koju hrvatsku vladu, koje su proteklih osam godina bile pod paskom i nadzorom evropskih institucija u procesu pregovaranja o ulasku Hrvatske u Evropsku uniju.
A šta se, glede tog „društvenog i političkog uticaja“, može očekivati od dolaska Todorića za „drugog najvećeg“ trgovaca u Srbiji? Pa, posle hapšenja Miškovića, i to posle prodaje njegovog trgovinskog lanca Delezeu, teško se može očekivati da će Todorić u Beogradu biti u prilici da „usmerava“ neke političke snage u Srbiji, dočim „društveni uticaj“ Agrokora sigurno neće biti beznačajan. Jer, svakodnevica kupovanja dakako utiču na svako društvo, pa je modernizacija maloprodaje poslednjih decenija verovatno jedna od retkih pozitivnih tekovina tranzicionog procesa i u Srbiji.
Naravno, najtugaljivije je pitanje koliko svaki veliki trgovac utiče i na razvoj industrije i poljoprivrede na određenom državnom tržištu, ako sem profitnih ima i neke druge ciljeve ili, ako je stranac, ako u državi u kojoj mu je sedište dobija određene benefite da bi favorizovao domicilnu proizvodnju na stranim tržištima na kojima je uhvatio trgovačku poziciju.
Savremeni razvoj velike maloprodaje, kaže gola empirija, u velikoj je meri pokazao da je profitni motiv svakog velikog trgovca jači od nekakvih „nacionalno obojenih ciljeva“ vlasnika megatrgovina – a to se videlo i u Srbiji, gde još nije otkriveno da su „strani trgovački lanci“ izbegavali domaće proizvođače i favorizovali uvoznu robu iz „nacionalnih razloga“ – već su to činili, kad su činili, samo zbog toga što je ta roba bila jeftinija i kvalitetnija.
Jedino što je sigurno „mana“ stranih vlasnika megatrgovina u Srbiji je to što je takve vlasnike teško uhapsiti kada se proceni da su suviše zaradili. A prednost je što, s vremena na vreme, mogu biti optuženi za preveliku skupoću u radnjama i za „stranu eksploataciju“ domaćeg radnog naroda – što deo socijalnog gneva može skrenuti sa domicilne vlade i njenog nacionalnog aparata na strance i strani kapital.
Novi magazin, 21.06.2013.
Peščanik.net, 21.06.2013.