Gazimestan, foto: Konstantin Novaković

Gazimestan, foto: Konstantin Novaković

Zamislite ovo: Tomislav Nikolić na belom konju ili belom tenku ulazi u Prištinu. Iza njega srpske trube i trupe, a pokoreni narod pun ljubavi baca cveće pod gusenice ili kopita. Predsednički izbori se odlažu na neodređeno vreme, Nikolić postaje doživotni predsednik zahvalne Srbije, a njegov politički sin i šef, Aleksandar Vučić, više ne želi vlast, već nešto mnogo više: da vlast kontroliše. Tu je, kao uživalac plodnog minulog rada i Vojislav Šešelj, tvorac zmijskog gnezda.

Ovaj uvod donekle podseća na Vladimira Vojnoviča i njegov urnebesni roman o vojniku Ivanu Čonkinu. Za razliku od Tomislava međutim, smotani regrut u opisu Vojnoviča imao je nekakvo sredstvo za razmišljanje. A mi smo se, izvan literarne fantastike, zatekli u stvarnosti koja je gora od svake dušmanske zamisli.

Rekao bih da je država zaista ugrožena; nju u nedostatku razuma za pametnija posla pretežno ugrožava režim. Bio je vikend, a tada se u mahnitoj zamisli ovdašnjih vođa organizuju državni udari, atentati, rušenja ili specijalni izleti po brzim prugama Srbije. Moglo bi se ipak računati da među zaljubljenicima u ikone vlasti ima umnih ljudi. Ali izgleda da su takvi sasvim skrajnuti, budući da poseduju nešto što im ne treba. Zato su i naši vikendi na raspolaganju opasnim budalama, koje su već godinama uverene da su građani Srbije krotki objekti ludačkih eksperimenata.

Mora da je posebno zanimljiva fizionomija maestra-molera koji je farbao voz za istorijski put u srce rešenja svih srpskih trauma. Naravno, to je morao da radi uz neprekidne sugestije Marka Đurića, težišnog nosioca kolektivnog uma SNS-a. Vučić je rekao kako do dana kretanja istorijske železničke kompozicije nije ni znao šta se sprema. Đurić je navodno planirao da ga iznenadi, ali ni to nije mogao, pošto ne postoji ništa što Vučić ne očekuje. Tako iznenađen, Vučić je postupio mudro: zaustavio je voz kod Raške da se ne bi zaratilo, i to samo zbog voza bratstva i jedinstva. U njemu nije bilo čuvenog Jožeta Smolea, ali Miša Vacić, sa nekoliko buteljki rakije („Tomovače“?) beše na najstrašnijem mestu. Vučić nije čekao da ga drugi ocenjuju: sam se pohvalio svojom mudrošću, a onda krenuo da se žali po svetu: od Mogerinijeve, preko Bajdena i Angele, sve do Putina.

Za svaki slučaj pozvao je Kusturicu, da se raspita šta je sa onom atomskom bombom koju umetnik simbolički drži u džepu, ali bi jako voleo da je stvarno ima.

Spisak opasnih gluposti koje čini režim naprosto je beskrajan. Ali pokušaću da ovaj ratnički poklič rakijaša iz Bajčetine, uz uobičajenu mudrost Gospodara, obrazložim iz rakursa koji je samo na prvi pogled bizaran. Ono jest, to je bizarno na svaki pogled, ali povod se može naći u modernoj legendi o testosteronu nadmoćnog srpskog muža.

Dakle, radi se o ovome: još pre pola godine, a možda i malo više, omiljeni Vučićev tabloid krupnim slovima na naslovnoj strani piše: „Vučića mrze zato što ima muda“. Povodom oklonosti da mu je omiljeni novinar merio testise premijer tada nije rekao ništa, pustivši valjda da se nagađa ima li on to što poznavaoci tvrde da ima, ili je njegov seiz preterao sa zavirivanjem, ili je možda koristio dodatne optičke instrumente.

Na taj ogled o premijerovim glavnim adutima skoro da je pala arhivska prašina, sve dok se pre nedelju dana nije oglasio funkcioner SNS-a Miroslav Lazanski, koji je svoje strateške poglede ilustrovao anatomsko fiziološkim odlikama vođa. Pa je taj visoki dužnosnik vladajuće elite zakukao nad prošlim vremenima, i okolnostima da niko nije smeo da povede vojsku na Kosovo, jer nije imao, šta? Pa to što počinje na slovo „m“, a među pristojnijim svetom se može prepoznati i kao testis.

Šta je Miroslav želeo da kaže? Pa ovo: ako prethodnici nisu imali to što umesto mozga treba, a to su vođini beli bubrezi, ovi (ovaj) sada ima to. Dakle, vreme je.

Zanimljivo, Lazanski je to obrazložio samo nekoliko dana pre nego što je Kasandrin voz krenuo na put od pola puta. Pa je možda stoga i Nikolić pomislio da je on nosilac te državničke supstance, od vitalne važnosti za opstanak Srba, a pre svega za njihovu pogibiju.

Skoro da sam siguran da zbog svojih ambicioznih, no budalastih izjava, Nikolić mora da odgovara krivično, jer je uznemirio javnost, a povodom nesreće da je na mestu na kome jeste doveo u opasnost građane Srbije i pogazio svoja ustavna ovlašćenja. Ako Vučić nije toliko glup, a nije toliko, morao bi da nađe neki bolji način za oblikovanje predizborne atmosfere, pred izbore koje je spreman da izgubi i zato ga je strah, jer se oni na ovaj način ne mogu dobiti. To nije uspeo ni Milošević sa svojih 68 odsto podrške u aprilu 2000. godine.

Na kraju ovoga teksta, u kome sam pokušao da bar delimično sakrijem ogorčenje i sram što živim u državi koju vode ovde ovlaš opisani, moram ipak da se složim sa bivšim kolegom Lazanskim. Tačno je, naime, da sadašnje vođe imaju testise, ili kako god se to zvalo, ali ne tamo gde im je mesto, nego u glavama. Sa svim onim što im prethodi ulasku u misaoni korpus.

Peščanik.net, 17.01.2017.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017