Ovih dana su pažnju javnosti privukli sukobi između ljudi iz najužeg rukovodstva vladajuće stranke – SNS-a. Neposredan povod je bila komunikacija jedne od njih, potpredsednice Vlade Z. Mihajlović, sa nekim od medija nezavisnih od vlasti.
Prva je reagovala A. Brnabić, premijerka i članica predsedništva SNS-a, ocenivši postupak Mihajlović čak kao „neljudski“. Rekla je da neko ko je potpredsednik Vlade i u vrhu SNS-a to „ne sme da radi“, da to prelazi crvene linije i da će to pitanje pokrenuti na stranačkim organima. Pridružili su joj se još neki iz najužeg rukovodstva SNS-a (Đukanović, Glišić) zgroženi, kako kažu, postupkom Mihajlović. Logikom funkcionisanja stranačke botovske mašinerije, potom su se oglasili i neki iz drugog ešalona stranke.
Naravno, bilo bi naivno verovati da bilo ko od aktera u ovom sukobu prelazi granice dopuštenog, koje za sve njih neprikosnoveno određuje predsednik stranke A. Vučić. Štaviše, mnogo je logičnije pretpostaviti da su obe strane, svi oni, instrumenti u akciji preusmeravanja pažnje javnosti, odnosno kreiranja javnog mnenja za potrebe podrške nekoj od neuralgičnih opcija, za koje će u dogledno vreme on morati da se opredeli.
Ali iako je reč o sukobu obostrano neprincipijelnih i podjednako (ne)odgovornih pripadnika iste ekipe, poruke koje sukob šalje ipak nisu zanemarljive.
U međusobnim obračunima oni, iako javni funkcioneri, koriste rečnik neprimeren istupanju pristojnih ljudi. Upotreba izraza „fukara“, „glupan“ i slično bez sumnje govori o nekulturi, o odsustvu elementarne pristojnosti, onoga što zovemo kućnim vaspitanjem. To, razume se, nije iznenađujuće jer oni spremnost da koriste i brutalniji rečnik i diskvalifikacije, uvrede, laži, insinuacije, čak i pretnje već dugo kontinuirano demonstriraju u napadima na neistomišljenike, neposlušne i političke oponente, koje u skladu sa svojim shvatanjem politike doživljavaju kao antagonistički suprotstavljene neprijatelje. Ali koliko god da smo na to već oguglali, to svaki put, na pristojan svet, ostavlja mučan, ružan utisak.
Mučnije od uličarskog rečnika i vrednije pažnje je insinuiranje optužbi, poput na primer onih o koruptivnim vezama bilo kog državnog funkcionera sa stranim ambasadama. Ako ima imalo dokaza u prilog osnovanosti takvih sumnji, onda to nije i ne sme biti samo stvar njihove stranke i predmet njihovih međusobnih sukoba, već predmet aktivnosti nadležnih državnih organa, a guranje pod tepih i upotreba takvih tvrdnji od prilike do prilike kompromituje ne samo osumnjičene pojedince već i stranku u čijem su rukovodstvu.
Ali sa stanovišta normalnog funkcionisanja države i društva glavni problem je otvoreno zagovaranje stava da se ne sme komunicirati sa medijima koji kritički izveštavaju o vlasti, pogotovo o vođi, predsedniku države i stranke. Takvo viđenje svoje uloge i pozicije i ličnosti svog vođe kao nedodirljive, takav doživljaj uloge medija i takav odnos prema njima morali bi biti stvar daleke prošlosti. Normalna je stvar da mediji kritički izveštavaju o svim nosiocima vlasti a oni, ako su u stanju, te kritike treba da pobijaju argumentima. Ideja da umesto toga treba da ignorišu te medije je u sukobu sa elementarnim političkim standardima u demokratskom društvu.
Sa pravnog stanovišta ideja da nosioci vlasti, državni funkcioneri ne smeju da komuniciraju sa nekim medijima jedva zaslužuje komentar, doslovno je apsurdna. Vlast ima obavezu da javnosti pruža sve informacije od javnog značaja, mediji su legitiman posrednik u tome i vlast ne sme da ih diskriminiše. Komunikacija vlasti samo sa izabranim medijima uz „ekskomuniciranje“ nepoćudnih medija je bez sumnje u direktnoj suprotnosti sa nizom principa upisanih u Ustav Srbije i više zakona naše zemlje. Takav odnos je negacija zabrane diskriminacije, slobode mišljenja izražavanja, slobode medija, prava na slobodan pristup informacijama.
A ipak, to da je „stranačka strategija da se ne ide na pojedine medije” javnost je eksplicitno čula od člana predsedništva SNS-a i državnog funkcionera Vladimira Đukanovića.
Ne može biti sumnje da je takva strategija (na kojoj se valjda zasnivaju crvene linije koje A. Brnabić pominje) odnosa sa medijima u očiglednom raskoraku sa Ustavom zajamčenim ljudskim pravima i slobodama i sa odgovarajućim obavezama nosilaca funkcija vlasti. U tolikom raskoraku da je bukvalno komična, tačnije tragikomična.
Ali kad već govorimo o strategiji i odnosu prema medijima, nezaobilazna je činjenica (čiji navodni demokratski značaj vlast često naglašava) da je već duže vreme u toku, u saradnji sa medijskim i novinarskim udruženjima, aktivnost na donošenju nove državne medijske strategije, u kojoj sa strane vlasti, samim tim i generalno, glavnu ulogu ima premijerka Brnabić.
Činjenica da bitan, odlučujući uticaj u kreiranju medijske strategije ima osoba koja javno govori da ne sme da se ide u medije koji kritikuju, kako ona voli da kaže, šefa, a ministrima koji se o tu direktivu ogreše stavlja u izgled sud partije, tu potencijalno izuzetno važnu aktivnost neizbežno svodi na nivo jeftine lakrdije, farse.
Peščanik.net, 10.06.2022.