Dok pišem ovaj tekst, kupola Kapitola je u skelama. Njena poznata silueta nestala je ispod metalne konstrukcije i nazire se samo noću, kada se oko nje upale svetla. Restauracija kupole je pri kraju, ali unutrašnjim popravkama nema kraja: Predstavnički dom i Senat su u neprekidnoj blokadi.
Ove institucije su paralisane partijskim podelama, finansijskim interesima, izopačene u zaboravu građanskih vrlina, nesposobne da se nose sa problemima pravednije raspodele, rasne nejednakosti, imigracije i balansa između slobode i nacionalne bezbednosti. Američkoj demokratiji je, kao i kupoli njenog zdanja, potrebna hitna rekonstrukcija.
Ovi problemi nisu samo američki. U svim razvijenim demokratijama prevladao je skepticizam na ivici cinizma, a tiče se sumnje u sposobnost parlamentarnih vlada da se nose sa gorućim unutrašnjim i globalnim izazovima. Poljuljana je i vera u pravednost predstavničke demokratije, kao i u njenu moć da ponudi konstruktivne programe izlaska iz kriza.
Od kraja 18. veka liberalni ustavni režimi su u sukobu sa različitim oblicima autokratske vladavine – i sa fašizmom i komunizmom – koji su pretendovali na moralnu superiornost i veću efikasnost. Danas je demokratija formalno bez autokratske alternative koja bi mogla da pridobije javnost. Umesto toga dobili smo dve druge glavne teme u debati. Prva je stav da procedure i prakse ustavnih demokratija gube snagu u poređenju sa navodno autentičnijim i delotvornijim vrstama političke participacije – koje se odvijaju izvan predstavničkih institucija i izgledaju bliže ljudima. Druga tema je porast strepnje da nacionalne granice više ne štite zonu bezbednosti, to jest teritoriju manje više bezbednu od nasilja – u novim uslovima koje su stvorile transnacionalne institucije i naizgled neizbežni globalni procesi.
To su naši novi strahovi. Oni nisu postojali u razvijenim liberalnim demokratijama, toliko da je 1989. Fransis Fukujama proglasio konačni trijumf slobodnih režima i tržišta i „kraj istorije“. U svom čuvenom eseju on govori o „univerzalizaciji zapadne liberalne demokratije kao konačnom obliku ljudske vladavine“, „pobedi liberalizma“ u „domenu ideja“, iako ona „još uvek nije potpuna u stvarnom ili materijalnom svetu“. Međutim, zastoj tog naizgled neumitnog procesa nedavno ga je podstakao na promišljanje krhkosti demokratskih institucija širom planete.
Možda su to samo prolazne brige predstavničkih demokratija – onih stabilnih, koje nisu kandidati za propast ili smenu. Ali meni se čini da je izazov ipak ozbiljniji i da suošavamo sa dubokom krizom moralne legitimnosti našeg sistema, njegove praktične sposobnosti i institucionalne održivosti.
***
Esej „What I believe“ E. M. Forstera pojavio se na novinskim kioscima 1938. godine, oko četiri meseca pre Kristalnachta i samo godinu dana pre nacističko-sovjetskog pakta i nemačkog upada u Poljsku preko zapadne granice. Iako poljuljan odsustvom lične pristojnosti u javnim poslovima i podmuklošću koja je zavladala politikom, Forster je isporučio „dve čestitke demokratiji: jednu zato što prihvata različitost i drugu zato što dozvoljava kritiku“. Pohvalio je postojanje izbora, konkurentskih partija i zakonodavnog procesa – arene u kojoj se protivničke politike suočavaju na miran način, razgovorom.
Ovim veličanjem predstavničkog procesa Forster je ponovio stavove Džona Loka. „Prvi i najtemeljniji zakon komonvelta je ustanovljavanje zakonodavne vlasti“, napisao je Lok u knjizi Second treatise of government. I Džejms Mil je 1820. na sličan način opisao „predstavnički sistem“ kao „veliko otkriće modernih vremena“. Kada postoji političko predstavljanje, rasprava se institucionalizuje, a odluke su nepredvidiv i promenjiv ishod takvih sukoba. Neslaganja postoje, ali se rešavaju putem kolektivnih odluka čiji rezultati nisu trajni. I zaista, moderne diktature, bilo civilne ili vojne, gotovo uvek prvo suspenduju parlamentarne prerogative.
Demokratija svakako podrazumeva odgovornost predstavnika izabranih na redovnim, slobodnim i poštenim izborima, ali ona treba da znači i više od toga. Pokojni politikolog Robert Dal tvrdio je da ispravan demokratski proces zahteva opsežne i jednake šanse učešća i izvan glasačkih mesta, inkluzivno biračko telo odraslih ljudi i prilike da građani steknu jasan uvid u politički program i formiraju plan delovanja. Ipak, u velikim, složenim, heterogenim društvima, gde se direktan uticaj često teško identifikuje, legitimno kolektivno odlučivanje zahteva izbor predstavnika koji razmatraju, oblikuju i odobravaju zakone i nadziru njihovu primenu.
Liberalne države, zasnovane na pravima, zakonu, saglasnosti i predstavljanju, bile su u početku nesumnjivo nedemokratske. Imovina, rod i rasa određivali su članstvo. Razvoj masovne participacije povezao je demokratiju sa liberalizmom. Legitimnost masovne demokratije oslanjala se na jake barijere između nejednakog bogatstva s jedne strane, i jednakih građanskih prava s druge. A budući da je građansko društvo pluralno u mnogim aspektima, ova legitimnost se oslanjala i na stav da je tolerancija deo suštinskih vrednosti liberalizma. Demokratija, koje su se elite dugo plašile, time nije bila ukroćena nego je proširena i osnažena.
Ovaj istorijski gledano neočekivani brak liberalizma i demokratije – zahtevao je pravila za transakcije koje povezuju državu, ekonomiju i društvo. Građanima je trebalo ponuditi prava, a imovinu je trebalo zaštititi. Sporazumna vlast nije mogla biti ograničena na vladajuću grupu. Iako ne sasvim, vlast je bila otvorena za civilno društvo, što je podrazumevalo i izborno nadmetanje, slobodnu štampu, formiranje javnog mnjenja i pre svega predstavljanje u oblasti zakonodavstva. Ekonomski život trebalo je da bude uređen tako što bi dozvolio vlasnicima i upravljačima imovine i kapitala da ostvaruju svoje komercijalne ciljeve u okviru zakona usmerenih ka opštem dobru.
Mešavina liberalizma i demokratije sa sobom nosi stalne izazove. Potrebno je obezbediti ekonomski rast i odgovarajuće obrasce raspodele, što je veliki uspeh u kapitalističkim uslovima. Potrebno je obezbediti da se predstavnički proces oblikuje u skladu sa postulatima civilnog društva, kao i rešiti odlučujuća pitanja učešća u društvu zasnovanom na normi isključivanja pre nego uključivanja. Potrebno je oceniti kada unutrašnja ili spoljnja pretnja bezbednosti opravdava izuzetke od liberalnih pravila i procedura i utvrditi kada je vođenje spoljnih poslova u saglasnosti sa liberalnim demokratskim normama, kao i kada ih treba unaprediti, bez radikalnog poremeđaja ravnoteže između izvršne i zakonodavne vlasti. Ove dileme nikada nisu do kraja razrešene, ni intelektualno ni politički. To su izazovi sa kojima se liberalnodemokratske zemlje neprestano suočavaju.
***
Obe Forsterove pohvale stigle su u vreme kada i najvatrenije pristalice parlamentarne demokratije sumnjaju u volju i sposobnost predstavničkih, liberalnih režima da prepoznaju i rešavaju goruće javne probleme. Današnje strepnje možda su drugačije, ali jezik i analiza ovih rasprava pokazuju obeshrabrujuće sličnosti.
U godinama između dva svetska rata, oblici tiranije koje je sprovodila nekontrolisana izvršna vlast – fašizam, nacizam, staljinistički boljševizam, peronistički populizam i japanski militarizam – postajali su sve brojniji i samouvereniji, a demokratije su bivale sve nesigurnije. Sto godina pre toga, De Tokvil je tvrdio da su Sjedinjene Države i njihova mlada demokratija „ugrabile budućnost za sebe“. Ali već početkom 30-ih godina prošlog veka, fanatične diktature su privlačile mase i sticale ugled delotvornih režima. Činilo se da će one, a ne demokratije, definisati budućnost. Politički analitičari različitih opredeljenja kao što su Karl Šmit, koji se brzo povezao sa nacizmom, i Džejms Brajs, ubeđeni engleski liberal, pitali su se da li demokratski režimi mogu da razreše izazove sa kojima su se vlast i legitimnost tada suočavale.
Ove stavove su prihvatili i mnogi američki autori. U knjizi Reflections on the end of an era (1934) Rajnhold Nibur je istakao svoje „osnovno ubeđenje… da je liberalna kultura modernosti nesposobna da vodi i usmeri zbunjenu generaciju koja se suočava sa raspadom jednog društvenog sistema i zadatkom da izgradi novi“. On je upozorio: kada pogledamo preko okeana gde se uzdiže fašizam, a komunizam se busa u grudi, vidimo da „umirući društveni poredak juri ka svojoj propasti u grozničavom naporu da je izbegne ili odloži“. Sledeće godine filozof Vilijam Ernest Hoking izjavio je da je vreme liberalne demokratije „već prošlo“ jer je ona „nesposobna da uspostavi društveno jedinstvo“. Takva vlada, predviđao je on, „nema budućnost… njene slabosti, ranije zanemarive, razvile su se u preteće zlo“. Čak je i relativno optimističan politikolog Lindzi Rodžers 1934. verovao da predstavničke institucije „treba da se pomire sa uspostavljanjem opštih principa unutar čijih granica će se izvršnoj vlasti dati odrešene ruke“. Takva „zamašna rekonstrukcija mašinerije reprezentativne vlade koja nam ubrzo sleduje veoma je poželjna“, napisao je u knjizi Crisis government.
U to doba se činilo da su demokratske vlade mnogo inferiornije u odnosu na instrumente masovne mobilizacije i način na koji diktature rešavaju probleme. Sve demokratije su bile pod jakim pritiskom. Kada je 1932. pisao o „slomu starog poretka“, „hitnim ekonomskim i socijalnim potrebama radnika“ i „eksploataciji zemljoradnika“, ekonomista i budući američki senator Pol Daglas ohrabrivao je zagovornike mirnih i demokratskih promena da još uvek nije sve izgubljeno. Ali je mislio da šanse nisu velike.
Musolinijevo samouvereno predviđanje iz 1932. da „liberalizam zatvara vrata svojih hramova“ pokazalo se pogrešnim. Diktatorski režimi u Italiji, Nemačkoj, Japanu, Španiji i Argentini propali su pod pritiskom ojačale demokratije. Čak je i sve autoritarnija Rusija usvojila demokratske forme. Ako izuzmemo kineski eksperiment – takozvani autokratski kapitalizam – i neočekivano nadiranje teokratije na Bliskom istoku i u severnoj Africi, liberalna demokratija zasnovana na vladavini prava, vladama sastavljanim putem sporazuma, individualnim pravima i političkom predstavljanju danas nema delotvorne normativne i institucionalne konkurente u najvećem delu sveta, niti jaku opoziciju u zemljama sa dugotrajnim demokratskim režimima.
Šta je spaslo demokratiju? Velike zasluge za to ima Nju dil. Najveća pobeda tog projekta nisu bili njegovi pojedinačni programski uspesi – mada ih je bilo mnogo – nego to što je pokazao da je američka predstavnička demokratija u stanju da se uz pomoć zakonodavstva izbori sa globalnim ratom i propašću kapitalizma. Nju dil je oživeo demokratiju, suprotstavio se pretenzijama njenih neprijatelja i ublažio sumnje njenih očajnih prijatelja. Posle Drugog svetskog rata veliki praktični i normativni uspesi zakonodavne demokratije pokazali su koliko je lažna Šmitova tvrdnja da su demokratiji svojstvene nerešive kontradikcije koje zahtevaju radikalan zaokret ka izvršnoj vlasti poduprtoj legitimnošću neposredovane suverenosti naroda.
Pa kada ima takvu istoriju, zašto predstavničku demokratiju opet muče sumnje u sopstveni uspeh?
Pre dvadesetak godina Mišel Alber mudro je primetio da se najvažnija debata o političkim opcijama uvek kretala između dve krajnosti – na primer između Sovjetskog Saveza na jednom polu i predstavničke liberalne demokratije na drugom. Konačni raspad Sovjetskog Saveza značio je da demokratiju više ne muči spoljni protivnik i da ona jedino treba da se pomiri sa samom sobom. Da li će država odlučno regulisati kapitalizam kako bi obezbedila javno blagostanje, kao što je to slučaj u velikom delu kontinentalne Evrope, ili će primeniti anglo-američki pristup koji odgovara interesima biznisa? Bez obzira na odgovor, rasprava se nije vodila oko toga da li treba imati liberalnu demokratiju, nego oko toga kakva ona treba da bude.
Međutim, sada je takva rasprava postala neumesna. Zabrinutost za demokratiju nalazimo u obe vrste predstavničkih uređenja. Iako se liberalna demokratija ne suočava sa najbrutalnijim alternativama, njene glavne institucije izopačene su zbog neravnopravne dostupnosti i uticaja, a naročito zbog zabrinjavajuće nesposobnosti nacionalnih zakonodavnih tela da efikasno deluju.
Naravno, delimičnoj sličnosti između ranijeg totalitarnog trenutka i savremenog nezadovoljstva treba prići s velikim oprezom. Ali danas je broj izbora veći i oni su rizičniji od Alberove dve krajnosti, pa je rad glavnih institucija liberalne demokratije dovoden u sumnju.
Izazovi se javljaju u dva glavna oblika. Prvi je pitanje da li građani imaju delotvoran pristup političkom životu i mogu li da utiču na njega pa čak i da razviju znalačka stanovišta o ključnim problemima. Po nemačkom sociologu Klausu Ofeu, predstavnička demokratija se temelji na „principu nekonvertibilnosti“: ideji da se nejednaka društvena i ekonomska imovina ne sme pretvoriti i u nejednak politički uticaj. Kada materijalno stanje nije odvojeno od političkog uticaja, predstavničkoj demokratiji nedostaje pravedna raspodela građanske moći. Sjedinjene Države se trenutno ističu po očitom razmimoilaženju sa Ofeovim principom: na primer, zakon o identifikaciji birača stvara prepreke siromašnijim građanima, a takve posledice ima i ogromno priticanje novca od najbogatijih ljudi, i to u okruženju nastalom posle odluke Vrhovnog suda u slučaju Citizens United (2010) vezanom za finansiranje izbornih kampanja.
Ali Sjedinjene Države nisu u tome usamljene. Sve velike demokratije su u različitom stepenu na mukama zbog sve poroznijih granica između neravnopravnih tržišta i tobože egalitarne politike. U tim okolnostima građanstvo slabi. Umesto da bude zajednica aktivnih građana, političko telo je u opasnosti da postane publika pasivnih posmatrača.
Drugi izazov odnosi se na karakter, proces i sposobnost samih zakonodavnih organa – „fiziku sporazuma“ i „dostojanstvo zakonodavstva“, rečeno jezikom Džeremija Voldrona. Zakonodavna arena, kaže on, najbolje funkcioniše kada se „predstavnici zajednice okupe da bi se dostojanstveno i eksplicitno sporazumeli o planovima i merama koji se mogu primenjivati u ime svih njih, a sporazumevaju se tako što otvoreno priznaju i poštuju (umesto da skrivaju) neizbežne međusobne razlike u mišljenjima i principima“.
Ovaj ideal je sve manje dostižan zbog nejasnih proceduralnih pravila, kakofonije partijskih argumenata, opsesivne zaštite duboko zainteresovanih manjina, slabog zakonodavnog umeća i prenošenja nadležnosti na sudove i izvršne agencije. Brige zbog takvog stanja nisu tako ozbiljne kao one iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, kada su diktature tvrdile da su demokratskije zato što su neposrednije. Ali tadašnje brige imaju sličnosti sa sadašnjim brigama vezanim za štetne posledice ideoloških podela, odsustvo ujedinjujućeg javnog interesa, dogovore o finansiranju kampanja koji daju prednost povlašćenim pojedincima i grupama i činjenicu da donosioci odluka ne razmišljaju o budućnosti i ne rešavaju dugoročne izazove, na primer klimatske promene.
***
Kada zakonodavni organi ne rade ono što treba, jer odlučuju u skladu sa određenim naklonostima ili idejama, javlja se iskušenje da se odlučivanje prenese na izvršnu vlast ili na sudove, u nadi da će oni preskočiti predstavnički proces. Iza potcenjivanja zakonodavnog procesa mogu stajati mešoviti motivi: s jedne strane, želja da se obezbede programski rezultati koji su u nečijem ličnom interesu ili u interesu grupe ljudi; s druge strane, iskrena briga o kolektivnom dobru s obzirom na neuspešnost „normalne“ politike, pa i redovnog donošenja zakona. Problem nije toliko pitanje da li je počeo slom demokratije, koliko pitanje da li se odvija složeni proces koji je Čarls Tili nazvao „dedemokratizacijom“ – a možda bi tačnije bilo nazvati ga „deliberalizacijom“.
U razvijenim demokratijama iz vremena Hitlera i Staljina mnogi zabrinuti kritičari pokušavali su da izbegnu zbrkanost masovne politike i legislativnog predstavljanja. Tragali su za jednostavnijim i direktnijim načinima vođenja javnih poslova. To traganje je opet aktuelno. U svojoj knjizi Demokrazia sfigurata (2014) Nadja Urbinati kaže da u današnjim demokratijama nabijenim strepnjom težnja ka „korektnim“ rezultatima često ima za posledicu zaobilaženje političkog predstavljanja. Ali napori da se izbegne zbrkanost predstavničke demokratije ne uspevaju, jer se u parlamentima ne priča samo priče radi: oni imaju posebnu vrlinu da kombinuju mišljenje (konkurentske ideje o programskoj politici) sa voljom (sposobnošću donošenja odluka putem zakonodavnih mehanizama kolektivnog odlučivanja).
Jedna alternativa predstavničkoj demokratiji, tvrdi Urbinati, jeste model deliberativne demokratije zasnovane na ideji da će teški problemi biti rešeni i korektni rezultati saglasno priznati samo ako se građanima dâ prilika da zajedno rasuđuju na temelju pretpostavke da postoje zajednički interesi i da svi imaju pristup informacijama. U tom slučaju, mišljenje je iznad volje.
Druga mogućnost je grubo populistička, privilegujuća volja koja je iznad mišljenja, jer računa da direktni pritisci ne povećavaju neuređenost normalne liberalne demokratije, nego je eliminišu. Takav populizam odvukao je američku politiku i udesno (Čajanka) i ulevo (Okupirajmo Vol strit). Iako su im ciljevi različiti, tim pokretima zajedničko je uverenje da će mobilisani ljudi iznuditi radikalnije odluke od onih koje donose elite.
Treća mogućnost je plebiscitarna demokratija, vrsta demokratije koja se naveliko primenjuje u Kaliforniji, gde se odluke o programskoj politici direktno nude građanima na odobrenje. Za razliku od deliberativnog pristupa, ovaj referendumski pristup ne daje priliku za deliberaciju u javnosti. Umesto toga, birači prvo posmatraju druge kako raspravljaju, a zatim biraju.
Ovim alternativama reprezentativnoj demokratiji zajedničko je nepoverenje prema centralizovanom zakonodavstvu, odvojenom od građana. Zato se oslanjaju ili na mreže ljudi u decentralizovanom okruženju ili te ljude mobilišu bez posredstva partija, izbora i predstavnika. Slične Rusoovoj verziji republikanizma, koja se odrekla suprotstavljenih obrazaca predstavljanja, ove alternative traže više demokratije – više glasanja, intenzivniju i neposredniju participaciju, više mesta za deliberaciju – odvojene od glavnih institucionalnih temelja liberalne demokratije.
Ipak, uprkos svim nezadovoljstvima, demokratija ne može da funkcioniše bez političkog predstavljanja. To uviđanje bilo je od odlučujuće važnosti prilikom osnivanja Amerike. Kao i Ruso, glavni američki mislioci, veoma različitih uverenja – Džejms Medison i Tomas Pejn na primer – uzeli su narodnu suverenost za polaznu tačku. Ali za razliku od Rusoa, oni su naglašavali da bitne odluke vlade moraju poticati od zakonodavnih organa utemeljenih na političkom predstavljanju, a ne od okupljenog naroda.
Naravno, deliberativni, populistički i plebiscitarni instrumenti mogu jačati predstavničku demokratiju. Setimo se, na primer, inicijativa za participatorno budžetiranje i planiranje koje su bile česta pojava naročito u Latinskoj Americi i koje su u politički život uvele dugo marginalizovani i isključeni narod. Ali i takve normativno privlačne mere mogu postati zavodljive zamene za predstavničke institucije i mogu oslabiti nacionalne demokratije. Kada se odstupi od zakonodavnog predstavljanja, kada se alternativni instrumenti ne koriste za učešće u izbornom nadmetanju i parlamentarnom donošenju zakona, nego kao zamena za njih, i kada institucionalne dimenzije demokratije izgube na značaju, raste rizik od uspostavljanja neliberalnog autoritarizma. To nije rizik od uspostavljanja fašizma, nacizma ili staljinizma, nego od peronizma.
Huan Peron je četrdesetih godina prošlog veka stekao masovnu podršku jer je ukazao na opštu korupciju u parlamentarnim institucijama i stvorio patronažne mreže za pomoć siromašnima. Njegova stranka Partido Único uspostavljala je neposredovane veze između vlasti i naroda i nudila neku vrstu populističke trampe: konkretna dobra u zamenu za ograničena građanska prava, ograničena neliberalnim sredstvima.
Peronizam, jedan od primera onoga što Atul Koli naziva „sledbeničkom demokratijom“, uglavnom je ostavio netaknutim oblike političkog predstavljanja proistekle iz predsedničkih izbora 1946. (režim je izgrađen na temelju puča iz 1943) i istovremeno je demokratiju najvećim delom definisao kao pravičnu podelu dobara narodu, a ne kao vladu koja uvažava različitost mišljenja. Posledica toga bilo je to što je peronističkoj „demokratiji“ nedostajao duh kritike, onaj koji je krajem 30-ih godina ohrabrivao Forstera. Peronizam je ukinuo i uslove za delotvorno demokratsko političko učešće. Otuda proistekao autoritarni oblik vladavine nije daleko odmakao od nacističke i staljinističke surovosti, ali je stvorio nešto što se može nazvati erzac-demokratijom, u kojoj je odvojenost vojnih snaga i civilne politike bila narušena, a izvršna vlast je rutinski blefirala da poštuje parlamentarne procedure i demokratsko donošenje zakona.
Strah od peronizma nije samo stvar prošlosti. U julu 2014. mađarski predsednik vlade Viktor Orban ponudio je – začuđujuće iskreno, mada nevešto – principijelnu artikulaciju peronističkih podsticaja. Naglasivši da „mađarska nacija nije samo prost zbir pojedinaca, već zajednica koju treba organizovati, jačati i razvijati“, on je izjavio: „Nova država koju gradimo je ne-liberalna“. Malo je nedostajalo da kao Musolini počne da hvali totalitarnu državu, ali je objasnio da zacrtani cilj ne poriče toliko „temeljne vrednosti liberalizma“ koliko ih čini manje važnim. Njegovi apologeti tvrde da on ne postavlja tu ideologiju kao glavni element državne organizacije, već zahteva primenu posebnog, nacionalnog pristupa.
Kad je Lok počeo da opisuje poželjan režim, zakonodavstvo je smestio u samu njegovu srž i zadužio ga da stvara zakone koji će poboljšati opšte blagostanje. Lokovo poverenje u zakonodavstvo bilo je pomešano sa strahom od pomisli da stvari mogu poći nagore. Naročito se brinuo zbog preteranog prenošenja ovlašćenja sa pravosudnih organa na nekog drugog: „Zakonodavstvo ni na koga sme niti može preneti moć pravljenja zakona niti je smestiti bilo gde osim tamo gde je narod“. Od Loka do danas, veliki demokratski teoretičari mešaju svoje pohvale predstavničkoj demokratiji sa zebnjama zbog njene krhkosti.
Ubuduće, merilo sposobnosti liberalne demokratije biće rešavanje teškoća participacije i snage institucija. Od ključne važnosti biće i legitimnost orijentacije na politiku i politički program utemeljen na odricanju od ličnih interesa i, kako ističe Huan Linc, „moralnoj ambivalentnosti“, u okviru „političkog sistema koji legitimizuje odluke zasnovane na formalnoj, proceduralnoj korektnosti, bez obzira na sadržaj“, koji se „ne obazire na materijalnu pravdu i nije povezan sa sistemom vrhunskih vrednosti“. Posvećenost predstavničkoj demokratiji, kaže Linc, zahteva visok stepen neutralnosti u planiranju programa delovanja, odbacivanje nepoverenja zasnovanog „na nesumnjivom relativizmu“, pod uslovom da se poštuju primarne liberalne vrednosti kao što su građanske slobode i vladavina prava, i zahteva otvoren i ničim uprljan proces donošenja odluka.
Moguće je da će mnoge stvari zavisiti od toga da li će demokratije svuda naići na volju da se živi bez jedinstvenog osećaja za javni interes i sa uviđanjem da su rezultati programske politike privremeni. Da bi liberalna demokratija imala budućnost, potrebna su rešenja za problem na koji je pre 60 godina ukazao Dal, a to je problem promenljivosti intenziteta kojim građani i grupe podržavaju određene programske preferencije. Demokratije moraju računati sa onim što se dešava kada prestane da postoji „implicitni konsenzus u vezi sa programskom politikom, konsenzus koji obično postoji u najvećem delu politički aktivnih članova društva… i primaran je za politiku, leži u njenoj osnovi, obuhvata je, ograničava i uslovljava“.
Ako predstavnička demokratija zahteva takvu saglasnost u pozadini, prećutnu ili neku drugu, kao uslov za politički kompromis i zakonodavno delovanje, i ako demokratija mora da omogući donošenje zakona koji će priznavati otvorenost i uslovljenost, koliko ona postaje ranjiva kada ta saglasnost izostane? Koji mehanizmi podupiru takva shvatanja i koje okolnosti smanjuju izglede da takav okvir uspešno deluje? Hitno nam je potrebna odlučna debata o tim pitanjima. Kvalitet naše političke budućnosti zavisi od toga da li ćemo prepoznati prave odgovore.
Ira Katznelson, Boston Review, 08.09.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 30.09.2015.
Srodni linkovi:
Vladimir Gligorov – Dve primedbe o krizi demokratije
Nenad Dimitrijević – Demokratija na ivici
Jan-Werner Müller – Nezadovoljstvo demokratijom