Da li paviljon Srbije na Bijenalu u Veneciji ima svoju alternativnu scenu?
U uvodu za program ovogodišnjeg Bijenala u Veneciji „U molskim ključevima“ (In Minor Keys), kustoskinja Koyo Kouoh naglasila je da 61. smotra umetnosti „ne namerava da bude litanija komentara na svetske događaje, ali ni beg od tekućih unakrsnih kriza i njihovo prenebregavanje“. Umesto toga, ona se zalaže „za radikalno ponovno povezivanje sa prirodnim staništem umetnosti i njenim mestom u društvu: kao ono što je emocionalno, vizuelno, čulno, afektivno, subjektivno“. Ovo se pokazalo kao nemoguća misija. Krajem aprila, uoči otvaranja Bijenala, žiri je preko e-flux portala objavio svoju nameru da iz razmatranja za nagrade izuzme „države čiji se najviši državni rukovodioci nalaze na listi optuženih za zločine protiv čovečnosti pred Međunarodnim krivičnim sudom (International Criminal Court, ICC)“. Mada članice žirija (njega su, naime, ove godine činile isključivo žene) nisu nikoga imenovale, bilo je jasno da se njihova izjava odnosila na predsednika Rusije Vladimira Putina i premijera Izraela Benjamina Netanjahua. Osam dana kasnije, žiri je podneo kolektivnu ostavku. Umesto elegičnog osvrta na svetske nedaće, ovogodišnji Bijenale postao je jedan od najturbulentnijih u poslednjih nekoliko decenija.
Posle ostavke žirija, uprava Bijenala odlučila je da ove godine ne dodeli nagradu Zlatni lav, o kome odlučuje upravo žiri, i da ga zameni „Lavom posetilaca“. Svi koji kupe kartu za Bijenale dobijaju poziv da glasaju za najbolji nacionalni paviljon i najboljeg umetnika. Ceremonija dodele nagrada, najavljena za maj, pomerena je na 22. novembar, poslednji dan Bijenala, kako bi svi posetioci dobili priliku da učestvuju u glasanju. Ali, to je bio tek početak nevolja. Članice ruske pank grupe Pussy Riot i ukrajinske feminističke grupe Femen opkolile su 6. maja ruski paviljon sa transparentima „No pasarán“ i roze dimnim bakljama, u znak protesta protiv učešća na Bijenalu vojne sile koja već godinama vrši agresiju protiv susedne države. Svega par dana kasnije, Alijansa umetnost, ne genocid (Art not Genocide Alliance, ANGA) organizovala je masovne demonstracije ispred sale Arsenala, jednog od tradicionalnih mesta održavanja Bijenala, u kome je bila instalirana izraelska izložba. Tokom protesta protiv „Paviljona genocida“, kako je ANGA nazvala izložbu izraelskih umetnika, došlo je do sukoba sa policijom. Ista grupa organizovala je jednodnevni štrajk radnika Bijenala na sam dan otvaranja, 8. maja, kao i protest tokom posete Bijenalu američkog ambasadora u Italiji, Tilmana Fertita, jednog od multimilionera iz okruženja predsednika SAD, koji je planirao da ukotvi svoju super-jahtu upravo ispred parka Đardini, centralnog prostora Bijenala.
Sve je to rezultiralo Bijenalom u kome su nacionalni paviljoni zastupljeni različitim stepenima zatvorenosti. Recimo, paviljon Izraela, koji se nalazi tik uz američki paviljon, potpuno je zamandaljen. Početkom jula, na ulazu u ovu građevinu, jednu od novijih na Đardiniju, koja svojom strogom geometrijskom arhitekturom i nedostatkom izloga podseća na bunker, skupljale su se naslage prašine i suvog lišća. Sledeći stepen u ovoj neslavnoj skali očekuje posetioce nešto dalje, u paviljonu Rusije, za koji može da se kaže da je odškrinut. Tokom pretpremijerne nedelje Bijenala, ovaj paviljon je bio otvoren sa instalacijom „Drvo je ukorenjeno na nebu“, koji su činili nastupi muzičara različitih žanrova, od folka do tehno, kao i instalacija „Zašto cveće više ne miriše“ Timofeja Dudarenka. Posle toga, paviljon je zatvoren, ali ne potpuno. Kroz stakla zaključanih vrata posetioci mogu da gledaju video snimke ruskih tehno didžejeva na monitorima postavljenim tik uz njih. Iza ugla, ambiciozni posetioci kroz poluotvorene prozore mogu da vide i Dudarenkovu instalaciju (sedam tapaciranih panjeva postavljenih oko nekog sasušenog grma). Ovaj polu-otvoren paviljon bio je povod da Evropska komisija uskrati Bijenalu oko dva miliona evra svoje pomoći, uz obrazloženje da bi „kulturni događaji, koje subvencionišu evropski poreski obveznici, trebalo da rade na očuvanju demokratskih vrednosti, podstiču otvoren dijalog, raznolikost i slobodu izražavanja“, a to su „vrednosti koje se danas u Rusiji ne poštuju“. Na kraju, tu su paviljoni koji su prividno otvoreni, ali se iza njih kriju zatvoreni režimi. Tu je zanimljiva konkurencija, ali čini se da u toj grupi prednjači paviljon Srbije.
Učešće Srbije na ovogodišnjem Bijenalu bilo je obeleženo skandalima, od samog izbora umetnika Predraga Đakovića bez uvida stručne javnosti i na krajnje netransparentan način, pa do otvaranja paviljona od strane Nikole Selakovića, osobe protiv koje se u zemlji vodi aktivna krivična istraga. O svemu tome je već dosta pisano, tako da je nepotrebno ponavljati sve detalje.1 Ovog leta, dok se sleže prašina na Đardiniju, paviljon Srbije i dalje izgleda kao puzeći skandal niskog intenziteta.
Kustoska beleška na ulazu u paviljon, taj uvod u instalaciju „Preko Golgote do Vaskrsa“, načičkana je zvučnim imenima više nego bilo koja izjava slične vrste u drugim paviljonima. Tu su, redom, Jacques Derrida, Walter Benjamin, Theodor Adorno, Dubravka Ugrešić, pa čak i oni autori protiv kojih čauši režima vode neprestanu kampanju, Ivan Čolović i Radomir Konstantinović. Navođenje svih tih imena deluje kao dimna zavesa iza koje se kriju floskule o „vizuelnom polju memorije“, „tragičnom horizontu instalacije koji se pruža izvan granica Evrope, obuhvatajući globalno iskustvo dvadesetog veka“, te upitanosti o mogućnosti ponovnog uspostavljanja „novog zajedničkog jezika vrednosti“. Đaković i kustosi paviljona Tomaš Koudel i Olga Čučković uzimaju temu Bijenala kao izgovor za zaobilaženje istinski važnih pitanja, a ne kao izazov da se sa njima suoče. Oni se štreberski (ćački, zaista) slepo drže teme Bijenala, u slučaju da neko pokuša nešto da im zameri: tako, kustoska izjava na ulazu naglašava da sastavni deo instalacije čini video projekcija „klavirske improvizacije u A molu“ (!). Taman posla, oni nikad ne bi opleli po durovima na tom svetom mestu umetnosti. U njihovom izvođenju, tuga „molskog ključa“ pretvara se u otužnu rubato melodiju koja vrluda između neuralgičnih tačaka društva (koje prava umetnost zapravo traži i njima se obraća), čvrsto se držeći opštih mesta.
Medijum bijenalskog paviljona ima svoje konvencije, koje su zapravo dosta uskog opsega. Poslednjih godina, one se svode na dve vrste prostornih rešenja: konvencionalna izložba ili totalni ambijent. Đaković i njegov tim su se opredelili za ovo drugo, ali na sasvim prozaičan način. Kako je najavljivano uoči Bijenala, Đakovićeva instalacija sastoji se od 14.000 „artefakata“ kojima je prekriveno 320 kvadratnih metara paviljonskih zidova. „Artefakti“ se sastoje od ličnih isprava, fotografskih portreta, birokratskih formulara, novinskih isečaka, mapa i sličnih dokumenata koji od poda do plafona pokrivaju dva zida paviljona; treći zid je prekriven naslaganim koferima, dok je preko polovine četvrtog rastegnut natpis (koji nije vredan citiranja), dok je druga polovina rezervisana za onu ne-dursku video projekciju. U svojoj izjavi kustosi naglašavaju da je „druga polovina dvadesetog veka donela temeljnu promenu u vizuelnoj kulturi“, time aludirajući na odluku da se ovaj kompendijum nađenih slika i predmeta uobliči u totalni ambijent koji okružuje posetioce paviljona. Sa druge strane, već na prvi pogled je jasno da papirni „artefakti“ kojima su tapetirani zidovi galerije potiču iz prve polovine dvadesetog veka. Tako, ispada da je dvadeseti vek podeljen na prvu polovinu, iz koje dolazi sadržaj instalacije, i drugu, iz koje autor i kustosi preuzimaju novu „vizuelnu kulturu“. Da li je ono prvo „Golgota“ a drugo „vaskrs“? To nije jasno, kao što nije sasvim jasno na šta se odnosi naslov izložbe, sem na kasne osamdesete, to zlatno doba uzleta novog srpskog nacionalizma, kada je sa polica knjižara letela dvotomna knjiga sličnog naslova.2
Ako bi se i sadržaj proširio na drugu polovinu dvadesetog veka, a posebno na njegovu poslednju deceniju, ova instalacija izgledala bi potpuno drugačije. Ona bi morala, recimo, da uključi lična dokumenta izgnanika iz istočne Bosne koje je izdavala ondašnja SRJ da bi ih liferovala dalje, u zapadnu Evropu; anonimne portrete kosovskih Albanaca, koje bi i danas neki ministri iz vlade Srbije (iste one koja je producirala ovaj paviljon) da deportuju i „etnički očiste“; isečke iz novina sa izveštajima iz Srebrenice i drugih bosanskih stratišta; mape entiteta za potkusurivanje i ekstrakciju profita, od SAO Krajine i SAO Zapadne Slavonije devedesetih do Kosova od tada pa do danas; među koferima morale bi da se nađu i one plastične crveno-belo-plave torbe po kojima su se, kako piše Dubravka Ugrešić, devedesetih prepoznavale izbeglice. Svi ovi, mnogo skoriji i konkretniji „artefakti“ od onih koje je marljivo sakupio i na zidove paviljona izlepio Đaković, dostupni su svakom ko hoće da ih vidi i posegne za njima. Recimo, u domenu kartografije, mnogo rečitiji od vojnih mapa Evrope pred Drugi svetski rat (Das europäische Russland, Karte des russischen Kriegsschauplatzes itd) bili bi eksponati koje nudi knjiga Kosovo: History in Maps hrvatske istoričarke Mirele Altić, koju je prošle godine (dok je ova instalacija pripremana) objavio Brill. Ona se u Srbiji ne pominje, nema je čak ni u katalogu Narodne biblioteke. Izvori koji bi se na bilo koji način odnosili na savremenu Srbiju neprihvatljivi su za ovogodišnji paviljon Srbije. To je, zapravo, osnovno načelo, istinski koncept ovog paviljona. U njemu se, takvom kakav jeste, tu gde jeste, jasno ogleda država Srbija i njene institucije, otete od strane jedne grupe kontroverznih biznismena koja je odavno izgubila svaki legitimitet, ako ga je ikad i imala. Uslov integracije ovog režima u međunarodne tokove kapitala, robe, ljudi i ideja (pre svega ovog prvog), koja zapravo predstavlja glavni oslonac njegovog opstanka, jeste potpuna mentalna, informativna i duhovna izolovanost subjekata koje taj isti režim drži u šaci.
Na svu sreću, paviljon ne čini samo Đakovićeva instalacija, već i posetioci Bijenala. I upravo u odnosu između posetilaca i ovog totalnog ambijenta ogleda se prava situacija u Srbiji danas. Za razliku od paviljona Izraela i Rusije, svetski mediji nisu zabeležili proteste ispred paviljona Srbije. Ipak, dovoljno je zaviriti u Knjigu utisaka na ulazu u paviljon da bi se video odnos posetilaca prema onome što današnja Srbija ima da ponudi na Bijenalu. Stranice i stranice pokrivene su parolama protiv režima Aleksandra Vučića. Od „Mi smo bili ovde – Studenti iz Srbije“, do onog neizbežnog „Studenti pobeđuju“, do „Ua ćaci“, ali i „Make art about Srebrenica“, alternativni paviljon Srbije nalazi se između korica ove debele sveske A4 formata. Jednog dana, nadajmo se već na sledećem Bijenalu, kada Srbija bude imala svoj zaista reprezentativni paviljon, ova sveska mogla bi da se nađe među eksponatima koji zaslužuju da budu izloženi na ovom mestu.
Peščanik.net, 03.08.2026.