Postoje zemlje koje je baš briga za ljudska prava i one koje se kunu u njih, ali većina njih nerado kažnjava svoje ratne zločince. Narodi se retko suočavaju sa sopstvenom krivicom, posebno ako su žrtve pripadnici druge rase, druge veroispovesti ili građani druge zemlje. I mnogim predstavnicima međunarodne zajednice zaduženima za situacije kakva je jugoslovenska, politički interesi su važniji od pravde, mada to nikada ne bi priznali.
Postoji i prećutni sporazum da zločini koje čine SAD i još neke zapadne zemlje prolaze nekažnjeno. Kada je 2003. osnovan Međunarodni krivični sud, Bušova administracija ga nije priznala bojeći se da bi neki savesni tužilac mogao da se zanese i podigne optužnicu protiv nekog američkog generala ili političara. Iza ovog prenemaganja krije se još gori, suštinski razlog zašto SAD ne priznaju ovaj sud. One veruju da su toliko superiorno moralne da ih to izuzima od odgovornosti za ratne zločine. Nevolja je u tome što i ostali misle isto tako. Svetom vlada opšte uverenje da svako ima pravo da pobije svoje neprijatelje i da posle toga nastavi da živi srećno i zadovoljno.
Malo ko želi da zna šta njegova vlada čini u njegovo ime. Sva društva loše podnose pomisao da nanose nepravdu nevinima i onda moraju da smišljaju komplikovana opravdanja za to. Pravdanje zločina pred sunarodnicima se očekuje od nacionalističkih intelektualaca. U našim novinama su se nedavno pojavile molbe predsedniku Bušu da pomiluje pravnike koji su zakonski osmislili program torture zatvorenika i zvaničnike koji su taj program sproveli, jer su oni navodno prekršili zakon iz iskrene zabrinutosti za našu bezbednost. Nacionalistički ideolozi širom sveta ubeđuju svoje narode da samo oni pripadaju jedinstvenom moralnom univerzumu na koji nisu primenjivi zakoni spoljnog sveta. Za razliku od svih ostalih, oni i samo oni su dobri, čak i kada ubijaju žene i decu. Svako ko se protivi takvom stavu nije normalan ili je izdajnik i strani plaćenik.
Sada ću vam predstaviti tri odlične knjige koje bespoštedno tragaju za istorijskom istinom o bivšoj Jugoslaviji. One će sigurno izazvati gnev na svakoj od zainteresovanih strana. Većina Srba, Hrvata i Albanaca ne prihvata svoju odgovornost za ratne zločine i reći će vam da su za sve krivi oni drugi ili će još radije odbiti da vam kaže bilo šta. Čitajući knjigu Tima Džude o Kosovu, užasnuo sam se kada sam shvatio koliko su balkanski ratovi, u kojima je učestvovao i moj deda, bili krvavi. Ne sećam se da sam o tome učio u školi, niti da su mi o tome pričali kod kuće. Govorilo se da je deda junak, a kao dokaz je pokazivano njegovo ordenje. Sam bog zna šta je on video i učinio u borbama sa Turcima i Albancima. Meni o tome nikada ništa nije rekao. Bio je divan čovek i ja sam godinama primao zdravo za gotovo da su srpski oficiri i srpska vojska iz toga vremena bili plemenitiji od ovih današnjih. Posle čitanja Džudine knjige, više nisam siguran u to.
Jesti kamenje je priča Vojčeka Tokmana o bosanskim muslimankama koje 2003, osam godina posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, i dalje obilaze masovne grobnice koje se otkopavaju po Bosni, u nadi da će među identifikovanim kostima pronaći svoje davno nestale muževe i sinove. Knjigu je sa poljskog vešto prevela Antonia Lojd-Džons, a čini je niz kratkih i bolnih poglavlja u kojima bezimeni narator predstavlja ove žene, daje kratki pregled ratnih događanja u njihovim varošima i selima, a onda ih pušta da same govore.
Kao i mnogi drugi muslimani u Bosni, i ove žene su u proleće 1992. bile zatečene događajima. Njihovi prijatelji Srbi, drugovi iz osnovne i srednje škole, poznanici iz kafića, krenuli su od kuće do kuće, izvodili ljude i na mestu ih ubijali, ili ih odvodili da se više nikada ne vrate. Otimali su im novac, nakit, televizore, traktore, alat, pa čak i posuđe. Gradili su logore u kojima su držani bogati ljudi i zarobljeni vojnici. Zatvorenike su tukli čuvari i lokalni Srbi, koji su dolazili u logor, birali zatvorenika i onda sa njim radili šta god im je volja. Dolazili su noću i silovali žene. Palili su džamije i sela i jako se razbesneli kada su se musimani naoružali i krenuli da se svete. Sve su to radili nekažnjeno, sigurni da ih pravda nikada neće stići.
Neverovatnom brzinom, za svega par meseci, bosansko društvo se pretvorilo u živi pakao. Sada znamo da su nasilje podsticali srpski nacionalisti iz Bosne i Beograda, kao deo nakaznog projekta konačnog razdvajanja dveju pomešanih etničkih zajednica. Ono što i dalje ne razumem je zašto su Srbi iz tih gradova i sela tako lako pristajali da čine zlo. Zlostavljanje nemoćnih izgleda ima privlačnost droge. Ljudi se navuku, a onda se čude zašto treba da odgovaraju za svoje postupke. Srbi koje Tokman sreće nemaju da kažu mnogo toga. Žene se žale, a muškarci se kriju iza njih i ćute, u strahu da će ih neka preživela žrtva prepoznati i prijaviti Haškom sudu. Ti ljudi i dalje veruju u laži svojih vođa i još uvek, uprkos svim dokazima, žive u uverenju da su oni najveće žrtve rata.
Oni se ne suočavaju sa surovom realnošću ekshumacija. Poljska forenzičarka Eva Klonovski govori o svom iskustvu iskopavanja dečije masovne grobnice kod Prijedora:
Svejedno mi je da li ekshumiram dete ili starca. Kosti su kosti. Jedina razlika je u tome što su dečije kosti sitnije i trošnije od kostiju odraslih. Kada sam naišla na sitne kosti, znala sam da su dečije. To sam i očekivala. Pored njih je bila igračka – figurica Supermena. Trebalo je da je stavim u odvojenu plastičnu kesu. Nisam mogla. Držala sam figuricu u ruci, a otac deteta je stajao iznad mene. Nisam više mogla da izdržim. Bila sam na ivici plača. Ubeđivala sam sebe: „Eva, ovo neko mora da uradi. Kosti su kosti. Ovo je igračka koja je nađena pored nekih kostiju. Moraš da je staviš u kesu i nastaviš da radiš.“
***
Knjigu sećanja Karle del Ponte o njenom kontroverznom mandatu glavne tužiteljke Haškog suda za bivšu Jugoslaviju (1999-2007) i Ruandu (1999-2003), čine njeni zapisi o istragama, optužnicama, hapšenjima i krivičnom gonjenju Srba, Hrvata i Bošnjaka optuženih za ratne zločine uključujući i najpoznatijeg optuženika, Slobodana Miloševića. Odlučna i tvrdoglava, antipatična svojim neprijateljima, ali i nekim kolegama, Karla del Ponte je pre imenovanja za hašku tužiteljku bila državna tužiteljka Švajcarske, poznata po istragama mafijaškog pranja novca, bankarskih prevara i šverca droge. Njen rad u Haškom sudu nisu ometale samo Srbija i Hrvatska, već i Vašington. Na njeno insistiranje da CIA treba da učini više na hapšenju Radovana Karadžića i Ratka Mladića, direktor CIA Džordž Tenet joj je odbrusio: „Gospođo, boli me dupe za vaše mišljenje.“
Sa svih strana na nju je vršen pritisak da ne podiže optužnice protiv osumnjičenih iz bivše Jugoslavije, ili da ne istražuje ubistva nadbiskupa, dva biskupa i katoličkih sveštenika u Ruandi. Njena misija je bila da privede pravdi nedodirive moćnike koji su oduzeli živote desetinama hiljada ljudi i uništili živote milionima ostalih. Ali njena misija nije naišla na preveliki entuzijazam ni u zemljama koje zvanično podržavaju Haški sud.
Karla del Ponte smatra da je za raspad Jugoslavije u ratovima devedesetih odgovoran mali broj ljudi, većinom bivših komunista, koji su se služili nacionalističkom mržnjom, stereotipima i lažima da bi podstakli svoje narode da čine zlodela. Naravno, balkanski lideri nisu izmislili nacionalizam kao oružje slepe mržnje u rukama svojih birača. Ali ono što je Milošević uradio bilo je posebno opako. On je u etnički mešovita područja poslao paravojne formacije, u čijem sastavu su bili mnogi bivši osuđenici, da nahuškaju meštane jedne na druge. Vođe ovih bandi zgrnule su ogromno bogatstvo, a njihovim članovima je bilo dozvoljeno da ubijaju, siluju i pljačkaju. „Opijeni patriotizmom i slobodom,“ kako ih je zadivljeno opisao jedan srpski pisac, sejali su smrt i uništenje, potpuno nesvesni posledica.
Problem Haškog suda je u tome što dokaze o pojedincima i institicijama koji su odgovorni za zločine može da dobije jedino od njihovih država. A te države imaju upravo obrnut interes, da prikriju ključne dokaze i ne hapse osumljičene. Tužilaštvo Karle del Ponte nije imalo svoju policiju koja bi obavljala pretrese i hapšenja. Nije imalo ovlašćenje ni da sankcioniše države koje odbijaju saradnju. To znači da je ona morala da moli za pomoć u Srbiji i Hrvatskoj, u kojima su mediji demonizovali tribunal, predstavljajući njegove zatvorenike kao žrtve institucije koja je obična marioneta u rukama SAD. Gde god da je išla, slušala je samo laži i prazna obećanja.
Predsednik Franjo Tuđman, otac hrvatske nezavisnosti, poslao je poruku sa svoje samrtne postelje da nijedan Hrvat koji je branio svoju zemlju ne sme biti uhapšen i izručen Hagu. U borbi za hrvatsku nezavisnost i teritorije bili su potrebni ljudi spremni da se upuste u prljavi ratni posao, koji je podrazumevao i ubijanje civila.
Srbi su imali isti stav. Prema Vojislavu Koštunici, koji je bio predsednik SRJ u vreme kada je Karla del Ponte bila tužiteljka, u Bosni nije bilo etničkog čišćenja, u Srebrenici nije bilo genocida i nije bilo masovnog proterivanja stotina hiljada kosovskih Albanaca u Albaniju i Makedoniju 1999. Hrvatski i muslimanski lideri bili su, po njemu, podjednako odgovorni za rat kao i Srbi. Precizan broj žrtava jeste teško utvrditi, ali stručne procene sudskih demografa Koštunici nisu bile uverljive.
U srpsko-hrvatskom ratu tokom 1991. poginulo je između deset i petnaest hiljada ljudi, a još hiljade njih je ranjeno. U Bosni je na svim stranama ukupno bilo 103.000 mrtvih, od toga 55.261 civil. Muslimana je ubijeno dva puta više nego Srba.[1] U sukobu na Kosovu 1998. i 1999. broj albanskih žrtava kreće se od 9.000 do 12.100, dok je srpskih vojnika i civila nastradalo oko 3.000. Tokom NATO bombardovanja život je izgubilo 495 civila, uglavnom Srba. Koštunica je odbio da tribunalu dostavi dokumenta koja bi pomogla da se ispitaju zločini prema njegovom narodu, jer bi time dao legitimitet ispitivanju srpskih zločina nad drugima.
***
Jedini političar koji je sarađivao sa Karlom del Ponte bio je srpski premijer Zoran Đinđić, koji je uhapsio Miloševića, predao ga Hagu i za taj hrabri čin platio glavom. Suđenje Miloševiću je najveći uspeh Karle del Ponte, ali joj to ne bi pošlo za rukom bez Đinđića. On je prevario i Miloševića i Koštunicu, koji je kao predsednik SRJ obećao Miloševiću da ga neće izručiti Hagu.
Zbog pritisaka koje je vršila na Srbiju, Karlu del Ponte je kritikovao i generalni sekretar UN, koji je od nje tražio da prestane da od raznih država i međunarodnih organizacija zahteva obustavu ekonomske pomoći SRJ zbog nesaradnje sa tribunalom. Kofi Anan joj je rekao da to nije njen posao. Međutim, činjenica je da bez neprestanih pritisaka SAD, EU i Haškog suda, srpski i hrvatski lideri ništa ne bi uradili. Ovako se 147 optuženika pojavilo pred sudom, od čega 95 Srba, 31 Hrvat, 14 Bošnjaka i 7 Albanaca, uz dvojicu Srba koji su još uvek u bekstvu.
Del Ponte se u svojoj knjizi priseća neuspelih pokušaja da se uhapsi general Mladić. Uprkos bezbrojnim obećanjima koja su tokom godina davali razni političari iz Beograda, čovek koji je odgovoran za masakr 8.000 zarobljenih muškaraca i dečaka u Srebrenici i dalje je na slobodi. Prvo ga je štitila vojna, a onda civilne obaveštajne službe i do pre samo par godina su mu bili obezbeđeni smeštaj, prevoz, čak i penzija. U društvu koje nema potrebu da sazna istinu o sopstvenoj prošlosti, hapšenje Mladića bi bilo opasan čin. Del Ponte uporno ističe da je uspešan rad trubunala nemoguć u okviru unutrašnje politike zemalja umešanih u zločine.
Slažem se, ali u praksi je teško zamislivo drugačije ponašanje bilo kojeg srpskog političara, suočenog sa zahtevom koji je očigledno u suprotnosti sa nacionalnim interesom Srbije. Na primer, tužilaštvo je krenulo u suđenje Miloševiću bez ključnih dokaza, koji su mogli biti dobijeni samo od vlade u Beogradu. Od Srbije je traženo da dostavi dokumenta Vrhovnog saveta odbrane, uključujući zapisnike i transkripte sa sastanaka, koji bi van svake sumnje utvrdili vezu Miloševića, političkog rukovodstva u Beogradu i ratnih zločina počinjenih u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Srpski ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, iako proevropski političar, odbio je taj zahtev uz obrazloženje da sudije Međunarodnog suda pravde, koje će odlučivati o tužbi Hrvatske i BiH protiv SRJ, ne bi trebalo da vide ta dokumenta.
Na kraju su se srpski političari složili da dostave tražena dokumenta, ukoliko tribunal obezbedi „zaštitne mere“, tj. ako ih koristi samo na sednicama suda zatvorenima za javnost. Da je Međunarodni sud pravde osudio Srbiju (2007. je Srbija oslobođena optužbe za saučesništvo u genocidu u BiH), srpski narod bi bio proglašen kolektivno krivim i morao bi da plati ogromnu ratnu odštetu, koja bi ga osiromašila za nekoliko budućih generacija. Tužiteljka je bila prisiljena da pristane na srpski zahtev o zatamnjivanju određenih mesta u dokumentima Vrhovnog saveta odbrane.
Suđenje Miloševiću, prvom šefu države koji je odgovarao za zločine pred tribunalom, trajalo je četiri godine i predstavljalo je groteskni spektakl koji se kretao od izmotavanja optuženog do iznošenja zastrašujućih dokaza u vidu hiljada dokumenata, transkripata, fortografija i živih svedoka, žrtava njegove politike i visokih zvaničnika i diplomata koji su sa njim pregovarali dok je bio na vlasti. Nije optužen za izdavanje naredbi za pojedinačne pokolje, već za postavljanje širokog strateškog plana koji je doveo do zločina protiv čovečnosti, kršenja pravila i običaja rata, kršenja Ženevske konvencije i masovnih pokolja u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.
Karla del Ponte u predgovoru svoje knjige kaže da je Milošević bio optužen na osnovu lične krivične odgovornosti, a ne kao predstavnik srpskog naroda. Milošević se branio sam, jer nije hteo da pruži legitimitet tribunalu time što bi imao advokata. Verovatno je bio svestan da mu nijedan advokat ne može pomoći i da mu jedino ostaje politička odbrana i mogućnost da se iz sudnice obraća svojim pristalicama u Srbiji.
Njegova taktika je potrošila mnogo sudskog vremena. Milošević je bio i slabog zdravlja. Visoki pritisak i srčani problemi učinili su da sud smanji broj sati njegovog pojavljivanja u sudnici. On je zanemarivao savete lekara i igrao se sa lekovima kako bi dodatno podigao krvni pritisak. Na kraju se preigrao. Umro je od srčanog udara u svojoj ćeliji i suđenje je završeno bez presude.
***
U epilogu knjige, Del Ponteova piše:
U svakom konfliktnom području političari, diplomate, vojskovođe, šefovi obaveštajnih službi i komentatori, iznosiće ubedljive razloge za ometanje rada institucija međunarodne pravde.
Ono što ne pominje je činjenica da je često i sama bila primorana na kompromise. Koliko god se trudila da pokaže da je čvrsta i nezavisna, nije uspela da optuži NATO za bezrazložno krvoproliće tokom bombardovanja Jugoslavije, jer bi u slučaju podizanja takve optužnice NATO države odbile saradnju.
Imala je teškoća i u gonjenju članova Oslobodilačke vojske Kosova. „Mislim da su se neke sudije tribunala za Jugoslaviju bojale osvete Albanaca,“ piše ona. Njeni švajcarski sunarodnici su je upozoravali da bude oprezna zbog moguće osvete, a neki švajcarski zvaničnici su je čak savetovali da o nekim pitanjima vezanim za albanske zločine ne govori ni u knjizi; ona nam skreće pažnju da o tim pitanjima govori krajnje obazrivo. Tokom posete Vašingtonu 2002. podsetila je američke zvaničnike da im je njena kancelarija predala određeni broj zahteva od ključne važnosti za istraživanje zločina OVK, ali da nikada nije dobila odgovor. Čini se da je i za SAD i za Evropu mir na Kosovu značajniji od zločina koje su počinili njihovi novi saveznici.
Jedna od najsenzacionalnijih optužbi iznetih u knjizi odnosi se na leto 1999. posle NATO bombardovanja. Izbeđu stotinu i tri stotine otetih Srba prebačeno je kamionima preko kosovske granice u severnu Albaniju, gde su mlađi i zdraviji zatočenici dobro hranjeni, prolazili redovne lekarske preglede i nikada nisu tučeni. Na kraju su odvedeni u improvizovanu operacionu salu gde su im hirurzi, prema Karli del Ponte, vadili unutrašnje organe, koji su posle toga prodavani u inostranstvu bolesnicima koji su čekali transplantaciju. Nikada nije došlo do istrage, kaže Del Ponteova, jer Albanija nije bila u nadležnosti tribunala. Problem sa ovom tvrdnjom je da su iste optužbe i ranije dolazile sa svih strana u hrvatskom i bosanskom ratu, ali nikada nisu bile potvrđene. Tačno je da se za oko 300 kosovskih Srba i dalje ne zna gde su.
„U novoosnovanoj pravnoj instituciji greške su bile neizbežne,“ piše Del Ponteova u zaključku svoje knjige. I u pravu je. Ona sama priznaje da je teška za saradnju, da ima skromne advokatske sposobnosti i da je tu i tamo morala da pristane na kompromise.
Jedan od njenih velikih neuspeha koji se takođe ne pominje u knjizi je da je nekoliko važnih svedoka ostalo bez adekvatne zaštite i da su neki od njih ubijeni, a neki zastrašeni i prinuđeni na ćutanje. Pa ipak, to je žena obuzeta strašću za pravdom. Na jednoj od najpotresnijih stranica knjige, ona citira svedočenje vozača kamiona u srpskoj vojsci u Bosni, koji je vojnicima dostavljao hranu i piće u vreme srebreničkog masakra.
Taj čovek opisuje polje smrti prekriveno leševima. Onda se dogodilo nešto neverovatno. Iz gomile tela, koja više nisu ličila na ljude, ustalo je jedno ljudsko biće, dečak od oko pet, šest godina. Dete je krenulo prema ljudima sa automatskim puškama koji su radili svoj posao. Odjednom su spustili oružje. Pukovnik koji je komandovao je rekao: „Šta čekate? Dokrajčite ga.“ Kada su to odbili, zapovednik je rekao vozaču da dečaka poveze sa sobom i ubaci ga u sledeću grupu za streljanje. To je i uradio, prisećajući se na svedočenju kako ga je dete snažno stiskalo za ruku dok ga je odvodio.
***
KosovoTima Džude je skraćena i prepravljena verzija njegove duže knjige objavljene 2000. i doštampane 2002. Podnaslov prethodne knjige, Rat i osveta, služi kao dobar opis odnosa Srba i Albanaca, koji su susedi preko hiljadu godina. U stvari je čudno koliko se oni razlikuju posle toliko vremena provedenog zajedno. Razlikuju se etnički, ne govore istim jezikom i imaju vrlo različite verzije istorije regiona. Jedino što im je zajedničko su nestabilne nacionalne granice. Tokom vekova su se selili, bežali, doseljavali u region i iseljavali iz njega. Pitanje kojoj naciji izvorno pripadaju, srpskoj ili albanskoj, još uvek nije rešeno. Veliku srpsku populaciju možemo naći u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, a izvan Balkana u Evropi i SAD. Albanci su podjednako raspršeni, uglavnom po istim zemljama, iako ih je manje nego Srba. Kao rezultat imamo mnogo izmeštenih ljudi sa jakim nacionalističkim osećanjima i bez želje da sklapaju kompromise sa neprijateljima.
Ukoliko čitalac nije zakleti nacionalista, Džudina istorija Kosova predstavlja pošteni i dobronamerni opis te nemoguće situacije. Albanci tvrde da su u to područje stigli prvi, kao Iliri i Dardanci, a da su Sloveni zauzeli njihovu zemlju u VI veku. Srbi kažu da je Albanaca na Kosovu možda i bilo u srednjem veku, ali da su ogromnu većinu stanovništva činili Srbi, jer je Kosovo bilo središte njihovog kraljevstva, što potvrđuju brojne crkve i manastiri koji su još uvek tamo. Kada su osmanlije okupirale istočni Balkan u XIV veku i Albanci prešli u islam, demografska slika je počela da se menja u njihovu korist, jer su se Srbi povlačili na sever.
U istoriji punoj žrtava i zločinaca na obe strane, besmisleno je svaljivati krivicu na samo jednu stranu. Izuzetak čine Miloševićeve godine, kada su Srbi terorisali Albance, podigli nivo međusobne mržnje i time onemogućili mirno rešenje konflikta. U sukobima OVK i srpskih snaga simpatije sveta su bile na strani Albanaca, jer su svi znali šta su pre toga Srbi učinili u Srebrenici i u drugim krajevima BiH i Hrvatske. Da ne pominjemo stotine hiljada Albanaca koji su završili pod izbegličkim šatorima u Makedoniji. Džuda ističe da uspeh OVK nije imao nikakve veze sa njihovom vojnom nadmoći. Taj posao je za Albance obavio NATO, jer je do 1998. svetu već bilo dosta Srba.
„U sveopštoj euforiji koja je usledila,“ piše Džuda, „mnogi nisu videli ili su prevideli užasne odmazde nad Srbima, ali i nad Romima i drugim nealbancima.“ Desetine hiljada Srba je spas potražilo u bekstvu, neki su ubijeni ili oteti, spaljene su im kuće, pravoslavne crkve i manastiri. S druge strane, Albanci koje su Srbi proterali u Makedoniju i Albaniju tokom NATO bombardovanja, po povratku su zatekli oko 120.000 svojih oštećenih i uništenih kuća. Zato ne iznenađuje, piše Džuda, što Srbi i kosovski Albanci nisu mogli da se sporazumeju oko statusa Kosova. Za SAD i veći deo Evrope nezavisnost Kosova je bila jedino rešenje. Srbi su svoju jedinu šansu videli u Savetu bezbednosti UN-a, gde bi Rusija stavila veto na nezavisnost. Ukratko, nijedna strana nije bila motivisana za sklapanje istorijskog kompromisa.
Od proglašenja nezavisnosti u februaru 2007. Kosovo je država pod međunarodnim nadzorom, gde sada evropske snage, EULEX, treba da zamene UN u nadgledanju policije, sudstva i carine. Oko 700 evropskih i američkih policajaca, tužilaca i sudija su već na terenu i sprovode tu primopredaju. Kosovari nisu u stanju da samostalno stvore multietničko društvo, koje bi se uspešno nosilo sa kriminalom i njegovim jakim vezama u politici. Oni su nezadovoljni EULEX-om, jer više veruju SAD i UN-u. Strano prisustvo doživljavaju kao ometanje svoje pune nezavisnosti i prepreku de facto podeli zemlje na delove pod kontrolom albanske većine i srpske manjine na severu. „Zašto da budem manjina u tvojoj zemlji, kada ti možeš da budeš manjina u mojoj?“ pitaju obe strane. Srpski nacionalisti, pa čak i proevropske demokrate u Beogradu, i dalje insistiraju na paroli „Kosovo je Srbija“. Oni obmanjuju i sebe i svoj narod, koji dobro zna da Kosovo, gde su bar poslednjih sto godina u manjini, više nikada neće biti deo Srbije.
U ovom eseju Čarls Simić predstavlja tri knjige:
- Like Eating a Stone: Surviving the Past in Bosnia, Wojciech Tochman, Atlas,
- Madame Prosecutor: Confrontations with Humanity’s Worst Criminals and the Culture of Impunity, Carla Del Ponte, Chuck Sudetic, Other Press,
- Kosovo: What Everyone Needs to Know, Tim Judah, Oxford University Press.
The New York Review of Books, 12.03.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.02.2009.
Srodni link: Charles Simic – Connoisseurs of Cruelty
- Ove brojke se i dalje menjaju. Prema vesti koju je objavio BBC 21. juna 2007, novo nezavisno istraživanje navodi bar 97.207 žrtava bosanskog rata. ↑