Moram da vam saopštim tužnu vest: nekakav peti oktobar jeste bio, ali režim nije promenjen. Otrcala se već od preterane upotrebe nesporno tačna izreka da svi narodi imaju upravo onakvu vlast kakvu zaslužuju. Malo je defetistički, ali ipak ću reći: zaslužili smo ovo.
Svojski smo demonstrirali, mesecima šetali po mrazu, ustajali zorom kao penzioneri i glasali da bi ove doveli na vlast i da bi nam ovo naša borba dala. Sami smo krivi i na kraju svega, saterani u ćorsokak. Ako je za Miloševićevog vakta postojala nada da se od Srbije može napraviti pristojna pravna država, sada je valjda jasno da je to nemoguća misija i da nikakvog izbora više nema. Kakva je suštinska razlika – zanemarimo kozmetiku i finese – između Tadića i Koštunice? Kakva, pak, između Koštunice i Nikolića? Rekao bih da se rađa još jedna srpska osobenost, još jedan dar našeg kolektivnog genija istoriji političkih sistema: mi, braćo i sestre, ako niste znali, živimo u – višepartijskoj diktaturi. Lepo su to smislili. Možeš da glasaš za koga hoćeš – ljudske slobode zadovoljene – ali kako god okreneš dobiješ isto: metafiziku, lopovluk i beskonačnost opustošenja i osiromašenja. Uviđajući da su nas saterali u ćošak, dahije su sve bahatije i bezobzirnije, a pizdarije sve učestalije. Drug Žarko Obradović, popečitelj prosvešćenija, kupio gajbu za pola miliona evra. Digo, veli, kredit, a imao neku crkavicu. Hoće li se neka institucija sistema pozabaviti poreklom Žarkovih para? Neće. Zašto? Zato što je na čelu institucije sistema njegov stranački kolega Dačić. A Tadić i Dačić – ko dva brata rođena. Možda obojica i na naselje dođu. Da učvrste „nacionalno pomirenje“.
Da vidimo dalje. Nekakav notorni udbaš, umešan u izdavanje pasoša udbinih ubica, postao šef u nekakvoj instituciji sistema. Kaže čovek da je s tim sve u redu. Izgleda da mu veruju. Nema saopštenja iz prezidentovog kabineta. Neće ga ni biti. I ne treba da ga bude. Otimaju nam Kosovo, a mi tu nešto zakeramo. Odnese voda pola Zaječara, a našim državnicima bi potrebno deset dana da „odu na poplave“ i donesu neke provaljene madrace. Jeste, bato, ali Kosovo nije Zaječar. A osim toga, predsednik se opštine zamerio glavešinama iz DS-a, pa ovi opstruirali slanje pomoći. Verujem predsedniku. Opštine. Što niže u hijerarhiji, to se manje laže. A šta nam, za to vreme, radi zakonodavna vlast? Drži lekcije. Novine objavile listu poslaničkih putnih troškova, a Mićun sazove konferenciju za štampu, pa na pasja kola izgrdi novinare zbog „zlonamernog izveštavanja“, a tercu mu sve vreme drži Nada Mamula, pardon Kolundžija. Pionir demokratije u Srbiji strogim glasom kaže da to tako više ne može, a Nada dodatno pripreti. Novinari, međutim, nisu savili repove. Kurobecali se malo. Ali videćete – spustiće loptu. Spustiće. Ni u cyberspace-u situacija nije ništa bolja. Odem na sajt „Peščanika“, kad tamo Vesna Rakić-Vodinelić piše da su je stavili na nekakvu crnu listu i da je o tome uredno upozorena od strane NN lica ne bi li revidirala stavove. Verujem gospođi Vodinelić. I nešto mislim: kolika li sam ja samo budala! Onomad savio tabak i pisao Tadiću da istraži crne spiskove koje su sastavljali Koštuničini mufljuzi, a ono i njegove krdžalije prave iste takve. Jeste moralno. Ali, Nada Kolundžija umire poslednja.
Danas, 08.03.2010.
Peščanik.net, 08.03.2010.