Odluka Studentske liste da deo predizborne kampanje prenese i na teritoriju Bosne i Hercegovine izazvala je nemalo komešanje u delu levo-liberalne javnosti u Srbiji i regionu. Razlog je razumljiv: Republika Srpska se doživljava kao gotovo nesporni rezervoar glasova aktuelne vlasti, ali istovremeno i kao politički prostor druge, suverene države. Studentski karavan je, međutim, već prešao Drinu i krenuo kroz Republiku Srpsku i Brčko.
Otuda i pitanje koje se otvorilo na društvenim mrežama i u preostalim nezavisnim medijima: gde prestaje legitimna borba za glasove sopstvenih državljana, a gde počinje problematično prenošenje unutrašnje političke borbe preko državne granice? I, još konkretnije: da li je legitimno posegnuti za metodom koju aktuelna vlast u Srbiji već godinama koristi, računajući na glasove državljana Srbije koji žive u Bosni i Hercegovini? Za one koji smatraju da u prelomnom političkom trenutku nema mnogo prostora za ideološko čistunstvo i proceduralne skrupule, odgovor je jednostavan: kampanja u Republici Srpskoj predstavlja legitimno nastojanje da se uđe u deo biračkog tela koji je vlast dugo tretirala kao sopstveni politički posed.
Postoji i veoma svež evropski primer slične logike. Pokret Petera Mađara nije prihvatio pretpostavku da su Mađari izvan granica zemlje unapred rezervisani za Viktora Orbana. Mađar se javno obraćao i Mađarima u Transilvaniji i Vojvodini, a u maju 2025. organizovao je spektakularni desetodnevni marš od Budimpešte do Oradee/Nađvarada u Rumuniji. Politička poruka bila je očigledna: biračko telo koje živi izvan državnih granica nije ničije nasledno vlasništvo. Slučaj Republike Srpske za nas je, međutim, neuporedivo bolniji upravo zbog političkog i simboličkog tereta koji ona nosi. Studentska lista do sada nije jasno artikulisala odnos prema ratnim zločinima koji se u tom političkom prostoru negiraju, niti prema njihovim počiniocima koji se i tamo i ovde glorifikuju. To pitanje neće nestati time što ćemo ga za vreme kampanje skloniti sa stola. Ono će morati da bude otvoreno.
Ali ni prelazak Drine u izbornoj kampanji nije novost srpske demokratske opozicije. Tokom predizborne kampanje 1993. Zoran Đinđić je posetio Zvornik, tada grad u ratnoj Bosni i Hercegovini pod kontrolom vlasti Republike Srpske. Poseta tom gradu je zapravo označila početak predizborne kampanje. U razgovoru sa gradonačelnikom govorio je o „Drini kao kičmi srpskog naroda“. Tadašnji politički i nacionalni diskurs Demokratske stranke bio je znatno drugačiji od onoga sa kojim danas povezujemo njen kasniji istorijski značaj. Upravo je taj kasniji razvoj važan. Političke organizacije nisu zauvek zarobljene u sopstvenoj retorici jednog trenutka. Demokratska stranka i Zoran Đinđić prošli su tokom devedesetih kroz duboku transformaciju, a bez njihovog doprinosa – kao i kasnijeg doprinosa vlada demokratskog bloka – teško je zamisliti proces posleratne normalizacije Srbije i njeno približavanje susedima. Zbog toga ni današnju Studentsku listu ne treba unapred svoditi na simboliku svakog mesta na kojem vodi kampanju. Mnogo ozbiljnije pitanje jeste šta će ona sa tom simbolikom učiniti ukoliko stekne političku moć.
Ako se na trenutak odvoje vrednosne i ideološke konotacije, odlazak u Republiku Srpsku može se razumeti i mnogo jednostavnije: kao pokušaj da se politička konkurencija unese u birački prostor koji vlast smatra sigurnim. Nijedna demokratska vlast nema pravo na nasledne birače, pa ni na birače sa druge strane Drine. To, međutim, ne oslobađa Studentsku listu odgovornosti da, pre ili kasnije, odgovori na teža pitanja od onih koja postavlja izborna matematika. Odnos prema ratnim zločinima, njihovom negiranju i glorifikaciji osuđenih počinilaca nije pitanje kulturnog ukusa niti identitetskog svrstavanja. U demokratskoj državi polazište bi morali da budu zakon, međunarodne obaveze Srbije i poštovanje činjenica utvrđenih pred nadležnim sudovima.
Peščanik.net, 24.09.2026.