Svaku situaciju koja nas snađe mi smeštamo u neki pojmovni okvir kojim osmišljavamo realnost. Tako je i sa ovim poslednjim presudama u Hagu. Nacionalisti u Hrvatskoj i na Kosovu ovo tumače kao dokaz da „domovinski rat“ i rat na Kosovu „nemaju nijedne mrlje“. Time ispoljavaju ono što njih tišti: oni bi da ih neko, ne samo oslobodi krivice za zločine, nego da i same zločine izbriše. Time se povratno legitimišu kao nacionalisti i verovatno krivi za zločine, jer onaj ko nije kriv za njih ili nije nacionalista ne bi voleo da se i sami zločini izbrišu. Brisanje zločina je stajanje iza njih, jer je u oba slučaja rezultat isti: niko ne treba da bude kažnjen, legitimno je ubiti nekoga ko je druge nacije.
Zbog toga što zločini ostaju nekažnjeni, nezadovoljstvo je potpuno legitimno. Ali, to ne znači da i reakcija naše javnosti i vlasti nema veze sa nama, a ne samo sa nepravednošću presuda. Taj aspekt će biti tema ovog teksta. Kako je naša nacionalistička javnost primila presude? Naravno, u svom stilu.
Najjednostavnija rekacija je bila zahtev da se onda odmah i svi Srbi puste. Ovo je najpre predložio kolumnista Politike, a onda, posle presude Haradinaju, na žalost, i Predsednik republike. Po ovoj želji da svi budu na slobodi, neko ko je nacionalista se može razlikovati od onog ko nije. Onaj ko nije želi da svi koji su krivi budu u zatvoru, dok nacionalisti žele da tamo budu samo oni drugi, ili niko, ako već ne mogu samo oni drugi. Nacionalisti koji su pobedili ne žele novu rundu i žele protivnike u zatvoru. Ali, oni koji su izgubili, žele novu rundu i zadovoljni su i ako svi budu na slobodi.
Međutim, nacionalistički pogled vidi se i na nekim manje upadljivim izjavama. Na primer, predsednik Nikolić je izjavio da će ove presude pogoršati odnose sa državama u regionu a bilo je i izjava drugih aktera da treba očekivati da se u Srbiji poveća mržnja prema Hrvatskoj ili Hrvatima. Ovde niko ne dodaje da je ovakva reakcija potpuno neopravdana. Naime, građani Hrvatske ni na koji način nisu uticali na ove presude. Poslednje presude su rezultat povinovanja suda političkoj odluci po kojoj niko kome je SAD u ratu bila saveznik ne može biti osuđen za zločinačko udruživanje i etničko čišćenje, jer bi tako posredno bile osuđene i SAD. Kada se sud posle nešto migoljenja u obliku optužnica i suđenja – koja su donela makar godine u pritvoru, ako ne osudu za ove optužene – ipak priklonio političkom diktatu, ništa se bitno nije promenilo.
Sud u Hagu je postojao iz nekoliko razloga: 1) zbog toga što je bilo malo verovatno da će respektivne države suditi svojima i osuditi ih, 2) zbog toga što su SAD i druge moćne države želele da podele pravdu u skladu sa svojom politikom, 3) naravno, zbog toga što je zločina bilo (za ovaj deo smo svi na Balkanu zaslužni) i zbog toga što pravda u vezi njih treba da bude zadovoljena. Treći i najbolji razlog ostao je samo delimično zadovoljen, dok su prva dva još uvek na snazi. Nacionalisti ne vide da je prvi razlog uopšte razlog koji opravdava postojanje Haga zbog toga što oni ne žele da se sudi nikome. Ali to se kosi sa trećim razlogom, što njima naravno ne smeta jer im do pravde baš i nije puno stalo.
Ali, zbog čega kvariti odnose sa Hrvatskom ili sa građanima na Kosovu, zbog ovih presuda? Kada se mirimo sa nekim društvom, mi se u stvari mirimo sa ne-nacionalistima i, naravno, ne-zločincima u njemu. (Zbog toga, na primer, lustracijski um ometa pomirenje ne dozvoljavajući da u nekom društvu postoje ne-nacionalisti). Ne-nacionalisti u Hrvatskoj, ili na Kosovu, nisu ni na koji način krivi za ove presude. S druge strane, to što su im se nacionalisti radovali nije ništa neočekivano. Kada se kod nas kaže da ćemo mi sada, zbog njihovog radovanja, da pokvarimo odnose sa njima, mi u stvari želimo da ih kaznimo, odnosno da im uzvratimo retorzijom, bolom na njihovo radovanje. Međutim, kada tako kvarimo odnose, tu nikakvog bola za nacionaliste nema. Oni uživaju: što dalje od pomirenja, to bolje i bezbednije za njih. U stvari, ako tako prekidamo pomirenje, štetimo samo ne-nacionalistima sa kojima smo se do juče mirili.
Isto je i sa besom. Naslov kaže „Srbija ima pravo na bes“. Ali, šta se tačno tim besom dobija? Bes je ovde s jedne strane odušak, koji ništa ne menja, a s druge strane posledica odsustva samovolje, nacionalističkog ideala. Dakle, sa obe strane, ništa.
Jedina ispravna reakcija na nepravdu je istrajno insistiranje na pravdi i rad na pomirenju, jer su sukobi i omogućili nepravde.
Filozofija.info, 30.11.2012.
Peščanik.net, 30.11.2012.