Uskoro će i advokati lidera „narodnih republika“ istočnoukrajinskog Donbasa, Zaharčenka i Plotnickog, uveravati sud kako njihovi štićenici nemaju ama baš nikakve veze s tim što se tamo događalo, da je maltretiranje ljudi, mučenja i streljanja, sav haos i bezakonje sankcionisao lično Putin, a da im je Surkov, prilikom poseta teritorijama koje su njih dvojica kontrolisali, otvoreno pretio: ne budete li slušali – znate šta vas čeka. Odbrana Radovana Karadžića, bivšeg lidera bosanskih Srba, imala je baš takvu odbranu – a kakve on veze ima s tim? Milošević je kriv za sve. „Karadžić nije kriv za to što mu pripisuju. Nije on donosio odluke. On je bio samo rob svojih beogradskih gazda“ – davno je pred haškim sudom izjavila Biljana Plavšić, Karadžićeva naslednica na mestu predsednika Republike Srpske.
Sudski procesi nad Karadžićem, Mladićem i ostalim marionetama bivšeg diktatora iz Beograda sprovode se baš zato da bi se pokazalo i dokazalo kako se za sve učinjeno mora lično odgovarati, i da im u tome nikakva vajkanja i pozivanja na to ko je zapravo bio glavni inspirator streljanja i čistki, neće pomoći. Milošević nažalost nije dočekao izricanje presude – umro je u toku procesa. Ispostavilo se da je Karadžić zdraviji i jači. Njegova krivica je utvrđena, dokazana i on će ostatak života provesti u zatvoru; finale, od „a“ do „š“ zakonomerno za čoveka koji je svoju dušu prodao đavolu.
Milošević je pri izboru marioneta bio maštovitiji i – rekao bih – znatno romantičniji od Putina. On za lidera Republike Srpske nije odabrao nekakvog tamo Šarikova1, čoveka sličnog onima koje je Putin odabrao da mu vrše posao oko destabilizacije Donbasa. Karadžić je bio poznati društveni radnik i pisac, što mu je i omogućilo da 1993. zasluži našu „čuvenu“ nagradu Šolohova. (Uzgred, tu istu nagradu je devet godina kasnije dobio i Slobodan Milošević.) Karadžić je bio nadaren govornik, čovek upečatljive spoljašnosti, ali taman toliko besmislena krvava lutka koliko su to i ovi naši, Zaharčenko i Plotnicki. I kao i svaka lutka, on se ni za trenutak nije zamislio nad svojom odgovornošću. On je iskreno uživao u svojoj fantomski nestvarnoj vlasti, naslađivao se iluzornom političkom slavom i išao tamo gde su ga konci u rukama njegovih lutkara vodili, ne shvatajući da će svemu tome, pre ili kasnije, doći kraj. Živeo je svoj život marionete bez svesti, ne misleći o tome da je i njegov, kao i životi svih serijskih ubica, takođe bio unapred poznat i fatalno predodređen: bežanje, skrivanje, hapšenje, sud, zatvor, smrt. I sada je svemu došao kraj. Karadžićeva životna priča je završena.
Ljudima za čiju smrt je odgovoran to neće pomoći. Ali zato može da pomogne drugima, onima nad kojima se raznorazni plotnicki sada iživljavaju. Ti „lideri“ bi morali da shvate da će ih Moskva, ako uopšte odluči da se bavi tim pitanjem, prvom zgodnom prilikom odbaciti. Svojevremeno je Rusija (spreman sam da to i argumentovano posvedočim) s najvišeg mesta garantovala bezbednost i Karadžiću i komandantu njegove armije, Ratku Mladiću. Zanimljivo bi bilo saznati da li se njih dvojica sada sećaju tih garancija, dok svoje čemerne dane provode u zatvoru.
Grani.ru, 25.03.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 27.03.2016.
________________
- Šarikov – Полиграф Полиграфович Шариков, ličnost iz satiričnog romana Mihajla Bulgakova Pseće srce. Pas lutalica kojeg su u kući profesora Preobraženskog prozvali Šarik, nekim čudom se nakon opercije presađivanja ljudske hipofize i testisa pretvara u čoveka i dobija ime Poligraf Poligrafovič Šarik. Posle sijaset peripetija, ponovo biva podvrgnut hirurškoj intervenciji i opet postaje pas.