Vrhovni sud Srbije odbio je prošle nedelje kao neosnovane žalbe suspendovanog predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Gorana Kljajevića i biznismena Sekule Pjevčevića, optuženih u aferi “stečajna mafija”, na odluku Okružnog suda o njihovom zadržavanju u pritvoru. Okrivljeni su u pritvoru od aprila prošle godine, zbog sumnje da su “pripadnici organizovane kriminalne grupe koja je nezakonitim stečajima nanela veliku štetu državi i firmama koje su bile u stečaju”. Optužnica protiv 35 osumnjičenih za pripadništvo stečajnoj mafiji podignuta je u oktobru 2006, a suđenje u Specijalnom sudu u Beogradu počelo tek u januaru 2007.
Predsednica VSS Vida Petrović-Škero je 14. juna 2002, čitajući otvoreno pismo 109 sudija beogradskog Okružnog suda premijeru Zoranu Đinđiću, osvrtom na zahtev ondašnjeg ministra pravde Vladana Batića za pooštravanjem pritvora, podsetila da “pritvor nije kazna, već prinudna mera koja zadire u prava i slobode građana. Zato se primenjuje izuzetno, kada se na drugi način ne može obezbediti nesmetano vođenje krivičnog postupka ili bezbednost građana… Da li zaista očekujete da ćemo ministru pravde dokazivati da nismo korumpirani tako što ćemo u pritvor smestiti svakog građanina protiv koga se pokrene krivični postupak?”
Premijer Zoran Đinđić i ministar pravde Vladan Batić zahtevali su brža i efikasnija suđenja protiv “čelnika bivšeg režima”. Nakon čitave decenije ispunjene ratnom agresijom, ubistvima, pljačkom i opštom dezintegracijom, Vida Petrović-Škero osporila je taj prioritet primedbom da javnost iritiraju i “ubistva, silovanja devojčica, obijanja stanova”. Danas kao predsednica VSS ona ne vodi kampanju otvorenih pisama, mada je politički suspendovan pravni sistem u celini odlaganjem formiranja Ustavnog suda i opstrukcijom primene zakona o lustraciji.
Organizovana kampanja svih koji su umakli pravdi zahvaljujući i podršci pojedinih ličnosti u pravosuđu, okončana je ubistvom premijera Đinđića i političkom likvidacijom njegove vlade. Neki od lidera pravosuđa u međuvremenu su, u svakoj pogodnoj prilici, ometali proces suočavanja s nedavnom prošlošću. Prvi tektonski poremećaj naizgled jedinstvene petooktobarske koalicije nastupio je kad je premijer Đinđić pozivao izručenje Slobodana Miloševića za njega nadležnom sudu u Hagu na osnovu obaveze koju je Srbija preuzela članstvom u UN. Očekivao je i domaću institucionalnu podršku, koju su ondašnja predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković i predsednica Okružnog suda u Beogradu Vida Petrovic-Škero odbile, tvrdeći da nisu nadležne. Tadašnji Savezni ustavni sud je 28. juna zabranio saradnju sa Haškim tribunalom dok se ne promeni Ustav. Svestan da bi to odužilo hašku agoniju Srbije, premijer Đinđić je istoga dana Miloševića otpremio u Hag.
Liderstvo koje se nametnulo pravosuđu sebe je odmah nakon 5. oktobra proglasilo “nezavisnim”, “mada su u sudstvu i dalje dominirali Miloševićevi kadrovi, koji su se u promenjenim okolnostima vezali za Vojislava Koštunicu, kao garanta kontinuiteta i vlastite bezbednosti. Sudstvo je odigralo ključnu ulogu u svim Miloševićevim pravnim malverzacijama, jer ih je verifikovalo. Đinđić je smatrao da sudije nemaju legitimitet da blokiraju izručenje Miloševića” (Sonja Biserko). Premijer je podsećao da bi “u normalnoj demokratiji svi bi oni bili u zatvoru… Oni su dvaput učestvovali u izbornoj krađi na izborima 1996, i ponovo 2000”. “Bio je svestan opasnosti da se klatno vrati…”
Kljajević i Pjevčević tražili su da se brane sa slobode. Oni nisu ugrozili ničiji život niti bezbednost. U svetlosti odbijanja njihovog zahteva, predhodna predsednica VSS Leposava Karamarković je nakon puštanja iz pritvora osumnjičenog za pokušaj atentata na premijera kod hale Limes, 1. marta 2003. izjavila: “Milenković je imao mesto boravka i nije bilo nikakve opasnosti od bekstva”. Premijera Đinđića ubili su 12. marta visoki oficiri policije u saradnji sa Zemunskim klanom čiji je Milenković bio pripadnik.
VSS Vide Petrović-Škero nije uzeo u obzir drastična kršenja ljudskih prava sudije Gorana Kljajevića, na njegovo hapšenje koje su neposredno pratili privilegovani mediji, potekli iz nekadašnjeg informativnog sistema Zemunskog klana, i na nepotrebno dug boravak u pritvoru nakon suspenzije, kad više nije mogao da utiče na svedoke.
U jednom drugom postupku, VSS obavezao državu da sudiji Životi Đoinčeviću na ime naknade isplati 4.000.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, budući da je “neosnovanim lišenjem slobode Živote Đoinčevića i objavljivanjem snimaka hapšenja i tokom suđenja u elektronskim i pisanim medijima, kao i putem Interneta, u zemlji i u inostranstvu, došlo do povrede slobode, ugleda i časti koje je uživao u svojoj sredini, kao sudija i kao ličnost”. O tačnosti navedenog obrazloženja VSS govore činjenice. Početkom 2001. kao predsednik vanraspravnog krivičnog veća Okružnog suda u Beogradu Đoinčević oslobodio osam osoba optuženih za ubistva i ostala krivična dela, od kojih se šestorica nikada nisu pojavila na sudu. Ukinuo je pritvor Nebojši Maljkoviću, Milovanu Đuroviću, Tomislavu Jankoviću i Radoslavu Laletu Sekuliću, optuženim za “finansijske malverzacije u zdravstvu”. Policija je prilikom hapšenja “u njegovom stanu pronašla dve automatske puške, pištolj škorpion, pištolj, veliku količinu municije, bajonete…” Đoinčević je zbog nedostatka dokaza oslobođen sumnjičenja da je saradnik Zemunskog klana. Uhapšen je 27. marta 2003. u policijskoj akciji Sablja i zadržan u pritvoru 74 dana.
Danas, 23.10. 2007.
Peščanik.net, 22.10.2007.