Simulirana transformacija i političko testiranje
Suština zaoštravanja spora Srbije sa Energetskom zajednicom Jugoistočne Evrope oko transformacije „Srbijagasa“ je prilično jasna, ali su trenutni motivi i detalji tog sukoba prilično mutni. Tako bi se mogla okarakterisati najava direktora Sekretarijata ove Energetske zajednice, Janeza Kopača, na sednici odbora Skupštine Srbije za privredu i energetiku (30. septembra) da će na samitu Saveta ministara EZ 14. oktobra u Sarajevu zatražiti uvođenje „sankcija“ prema Srbiji, zato što „Srbijagas“ već četiri godine izvrdava obavezu po Drugom i Trećem energetskom paketu Evropske unije – da omogući pristup „trećim licima“ u korišćenju svoje magistralne mreže gasovoda i tako dozvoli konkurenciju snabdevanja gasom na srpskom tržištu, to jest da ne „simulira“ zahtevano razdvajanje komercijalne, distribucione i transportne delatnosti u svojoj organizaciji, jer tako praktično čuva monopolski položaj „Srbijagasa“ na tržištu države.
Hipoteza o stvarnoj suštini ovog spora može se konstruisati na činjenici da Srbija, odnosno njeno javno preduzeće „Srbijagas“, na čelu sa „nepomerljivim“ Dušanom Bajatovićem, generalnim direktorom ovog preduzeća i visokim funkcionerom Socijalističke partije Srbije – uporno sekundira generalnom stavu Rusije i svog jedinog sanbdevača, ruskog državnog preduzeća „Gasprom“, da razdvajanje proizvodne, transportne i komercijalne funkcije nije potrebno i nije poželjno – iza čega se krije ambicija Ruske Federacije da ogromne isporuke svoga prirodnog gasa Evropi „zakuca“ na dugi rok ne samo međudržavnim ugovorima, nego i dirigujućim vlasništvom u njenoj gasnoj infrastrukturi (po cenu i velikih sopstvenih investicija u tu infrastrukturu). To suvlasništvo nad gasovodima i na tlu EU i direktno komercijalno delovanje „Gasproma“ preko ovlašćenih „zajedničkih preduzeća“ (kakvo je u Srbiji preduzeće „Jugorosgas“), smatra se u krugovima ruskih analitičara, obezbedilo bi suzbijanje sadašnje, a naročito buduće konkurencije na gasnom evropskom tržištu, jer, kako je to još pre nekoliko godina rekao predsednik Vladimir Putin u Briselu, zašto bi vlasnik nekog gasovoda bio dužan da transportuje gas svojih konkurenata.
U tom smislu, Rusija je stalno pokušavala da očuva sistem isporuka prirodnog gasa evropskim državama na osnovu dugoročnih međudržavnih ugovora o isporukama, sa određenim formulama za prilagođavanje cene gasa kretanju cena na svetskom tržištu nafte (a dugoročni ugovori se prirodno nadovezuju na suvlasništvo na infrastrukturi). Evropa, međutim, želi nešto upravo suprotno, da gasovodna infrastruktura ostane pod punom regulatornom kontrolom država članica EU (a u budućnosti pod kontrolom evropske Energetske unije) i da bude dostupna svim konkurentima u snabdevanju gasom, kako državnih tržišta, tako i krajnjih potrošača – što bi, teoretski, smanjilo zavisnost EU od ruskog gasa i snizilo cene gasa za krajnje potrošače.
Zbog svega toga propao je i projekat „Južni tok“, a verovatno će propasti i ideja o „energetskom čvorištu“ u Bugarskoj (koju izgleda podržava EU i čak i Srbiji nudi konekciju sa tim čvorištem), gde bi se navodno „miksovale“ isporuke gasa za Evropu, gasom iz Rusije i Azerbejdžana i drugih kaspijskih zemalja. Inače, suočavajući se sa tvrdim stavom EU oko modela prodaje gasa u EU, „Gasprom“ je tokom proteklih godinu dana isprobavao model „aukcijske“ prodaje gasa, što bi ličilo na začetke nekog gasnog „spot tržišta“ (kakvo postoji pri prodaji nafte), pa je čak saopštio da su te prodaje bile uspešne za kompaniju.
U Srbiji se, međutim, ništa nije menjalo, pa zajedničko rusko-srpsko međudržavno preduzeće „Jugorosgas“ u Beogradu (u kome ruska strana ima 75 odsto akcija) praktično ima monopol na uvoz gasa – i od njega, a ne direktno od „Gasproma“, „Srbijagas“ kupuje uvezeni ruski gas. Istina, uvozni monopol „Jugorosgasa“ nije regulatorno institucionalizovan, pa je na primer srpska filijala švajcarske kompanije MET Holding pre izvesnog vremena prodala izvesne količine prirodnog gasa na srpskom tržištu, ali to je praktično incidentni slučaj.
Budući da Srbija svoju zavisnost od uvoza gasa iz Ruske federacije najčešće navodi kao glavni ekonomski razlog za nenapuštanje politike „i Evropa i Rusija“, one političke snage koje zaziru od politike pridruživanja Srbije Evropskoj uniji (javno ili poskrivećki) uporno sabotiraju sve planove o stvarnoj transformaciji i restrukturaciji „Srbijagasa“ prema traženom evropskom modelu. Energetska zajednica Jugoistočne Evrope dosada nije javno insistirala na ovom sporu, ali je sada očigledno Janez Kopač (inače Slovenac), šef te zajednice, dobio zeleno svetlo (ili je sam osetio priliku) da taj spor, zbog koga se u EZ već tri godine vodi „prekršajni postupak“ prema Srbiji, zaoštri te da se tako izvede „test proba“ Vlade Srbije, sa ciljem da se vidi koliko je ona spremna da poštuje evropske regule nauštrb svojih javno proklamovanih „proruskih interesa“. A sve je to zapravo priprema za otvaranje poglavlja o energetici u procesu pregovora Srbije o ulasku u EU. Dakle, „suština“ tekućeg spora, kako smo ustvrdili, mogla bi se nazvati jasnom. Nejasno je šta Vlada Srbije dalje smera i da li ona išta može učiniti u „Srbijagasu“ i „Jugorosgasu“, kad to već četiri godine nije mogla ili nije htela?
Istina, među onima koji detaljno prate aktivnost Energetske zajednice ima i onih koji smatraju da ona „gubi dah“ i da je Kopačeva kritička akcija samo pokušaj da se na ovu zajednicu skrene pažnja, pre svega u Briselu gde se već nekoliko godina neuspešno raspreda o čvršćoj institucionalizaciji Evropske energetske unije, koja bi EZ učinila izlišnom, a pre svega se lobira za formiranje budžeta za tu uniju, jer je ona trenutno više retoričke nego praktične prirode.
Pošto je na Kopačevo izlaganje na sednici skupštinskog Odbora za privredu i energetiku bilo malo reakcija (bar sudeći po novinskim izveštajima), osim one nemušte izjave Jelene Simović, pomoćnice ministra energetike u Vladi Srbije, da član 24. Ugovora o EZ kaže da „moraju da budu uvažene specifičnosti ugovorne strane“ (Politika, 1. oktobra) – može se steći utisak da Vlada Srbije nema petlje da se jasno izjasni o zakašnjenjima „Srbijagasa“, plašeći se verovatno ruske reakcije. Istina, kada je posle 2012. godine ministarka energetike nakratko bila Zorana Mihajlović, Vlada Srbije je bila zauzela stav da treba raditi na stvaranju jednog „mega transportera“ energije (nafte, gasa i struje), koji bi kao infrastrukturno preduzeće bio izdvojen iz svih procesa korporativizacije i eventualne privatizacije, ali je taj predlog brzo propao – najviše zbog otpora Dušana Bajatovića, prvog čoveka „Srbijagasa“ (koji je sigurno još tada imao nedvosmislena „jaka leđa“ u Moskvi).
Bajatović je zatim 2013. godine lansirao svoj plan transformacije „Srbijagasa“, a dokument je imao naslov „Polazni elementi za projekat restruktuiranja JP Srbijagas“. Zanimljivo je primetiti da su na samom početku ovog dokumenta kao „regulatorni okvir“ procesa restruktuiranja istaknuta tri propisa: Sporazum o stabilizacij i pridruživanju EU (iz 2008. godine), Ugovor o formiranju Energetske zajednice Jugoistočne Evrope (iz 2006. godine) i Međudržavni sporazum o saradnji u obalsti gasne i naftne privrede sa Ruskom federacijom (iz 2011. godine, sa „ispravkom“ iz 2012). Prema tome, hajde da to istaknemo, energetski aranžman sa Rusijom se i ovde tretira kao nezaobilazni „međunarodni regulatorni okvir“ energetske politike Srbije.
Iz ovog dokumenta iz 2013. godine, koji je kasnije dobio nekoliko „derivata“ i u Vladi Srbije i u „Srbijagasu“, a ti derivati nisu prodrli u javnost, pa ih ne možemo citirati, zanimljiv je deo koji kratko iznosi informacije o međunarodnoj praksi u pogledu organizaciono-pravnih pitanja kod gasnih kompanija – naročito u pogledu nezavisnog položaja operativnog transportnog sistema (OTS), odvojenog operativnog distributivnog sistema (ODS), kao i različita rešenja u pogledu vlasništva nad mrežom, uslugama i uslužnoj podršci. Po tom materijalu, na primer, navodi se da samo jednog operativnog transportera, koji je „pravno razdvojen“ (valjda ne i vlasnički) od distribucije i trgovine, imaju Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Mađarska, Rumunija i Češka, a da čak 10 zemalja Istočne Evrope imaju „nezavisnog operatora“. Zbog toga je, izgleda, indirektno to čujemo preko kritičkih reči Janeza Kopača, prihvaćeno da OTS i kod nas bude „nezavisan“ i jedan, a zasad je predviđeno da to bude institucija sa jednim zaposlenim!? Nadajmo se da je ova Kopačeva „indiskrecija“ nepotpuna.
Uzgred budi rečeno, i pre dve godine je u dokumentu „Srbijagasa“ bilo zamišljeno da se različite funkcije kompanije „pravno razdvoje“, ali da sve ostanu pod kapom jednog holdinga. To naravno nije moguće po Drugom i Trećem energetskom paketu EU, jer oni ne prihvataju „vertikalnu organizaciju“ bilo koje vrste, pošto, kako je navedeno i u samom projektu „Srbjagasa“, „holding odlučuje o budžetu, a OTS o raspodeli troškova“. O kakvoj je tu „nezavisnosti“ onda reč?
„Pravno odvajanje“ zamišljenog nezavisnog operatera transporta gasa (stvoren bi bio „Transgas“), po starom projektu „Srbijagasa“ podrazumevao bi finansijsku „kompenzaciju“ ovoj kompaniji, jer, kako se navodi, transformacija bi značajno oslabila firmu. Pa se kaže da bi ona imala 20 miliona evra godišnjeg gubitka prihoda, 70 miliona evra gubitka u kapitalu i 160 miliona evra gubitka u dugoročnoj aktivi (40 odsto dugoročne aktive). Pojednostavljeno, država bi, osim preuzimanja većine dugova „Srbijagasa“ (koji se ukupno kreću između 500 i 1.000 miliona evra), trebalo da za transformaciju ovog javnog preduzeća obezbedi i oko 250 miliona evra „kompenzacije“, to jest dokapitalizacije.
Zapravo, uporišna tačka svih faznih projekata reorganizacije „Srbijagasa“ (navodno tri faze) nije pravne, nego finansijske prirode, jer se u toj firmi stalno govori da je reorganizacija i restrukturacija ovog preduzeća moguća tek nakon finansijske konsolidacije. Pošto u Srbiji teško idu i besplatne reforme, a nekmoli one koje mnogo koštaju, eto jednog „objektivnog razloga“ što transformacija „Srbijagasa“ kasni četiri godine. Zbog toga će Srbija verovatno i na spomenutom Savetu ministara u Sarajevu 14. oktobra zatražiti novo odlaganje svoje obaveze.
Zanimljivo je na kraju primetiti da se javna polemika između Janeza Kopača i Dušana Bajatovića zadenula oko pitanja: da li organizaciona transformacija u skladu sa evropskim pravilima vodi srpsko tržište gasa ka nižim cenama. Kopač je izneo tvrdnju da ima mnogo zainteresovanih koji bi da isporučuju gas Srbiji, ali ih „Srbijagas“ ne prima u svoje cevi, pa bi, ako pristup tim cevima bude omogućen, veća ponuda dobavljača dovela do sniženja cena. Bajatović je na to izneo tvrdnju da su sve zemlje koje su razdvojile funkcije dobile ne jeftiniji, nego skuplji gas. U tom pravcu on je ustvrdio da bi za domaćinstva gas poskupeo za oko 30 odsto, jer se i u konkurentskim uslovima, kako je rekao, cene formiraju oligopolski. On je tome dodao „da nije tako, Srbija ne bi imala najjeftiniji gas u Evropi“. Povodom ove problematične tvrdnje možemo se samo zapitati da li svi potrošači u Evropi plaćaju za trećinu skuplji gas od onog koji bi im naplaćivao neki mega monopol?
Peščanik.net, 03.10.2016.