U jeku rasprave o tome koji je od dva preostala predsednička kandidata manje zlo, mračnoj sadašnjosti i još mračnijim namerama Borisa Tadića suprotstavlja se mračna prošlost Tomislava Nikolića. Tumarajući u mraku preostale izborne ponude, većina obnevidelih posmatrača kao da previđa jednostavnu činjenicu da je potpuno irelevantan podatak koje je od dva ponuđena zla potencijalno veće, u odnosu na to koje je od njih u ovom trenutku snažnije, izvodljivije i u stanju da svoje potencijale i realizuje.
Esencija demokratije kao najmanje lošeg poretka od svih drugih koje je čovečanstvo do sada u praksi isprobalo, nije u njenim garantijama da će na izborima uvek i bez izuzetka pobediti najbolji kandidati, već u njenoj prevenciji pogubnih posledica koje bi mogle da uslede u slučaju pobede čak i onih najgorih pretendenata na vlast, koji bi na talasu demagogije, voljom većine, mogli biti izabrani. Sa iluzijama da će u slobodnoj utakmici većina uvek izabrati one najbolje, raskrstili su još filozofi antičkih vremena koji su s pravom ukazivali na izvesne, demokratiji imanentne opasnosti. Oni su u raspravama i promišljanjima o dobrim i izopačenim društvenim uređenjima ukazivali na opasnosti od skretanja demokratije u njene izopačene surogate – ohlokratiju i demagogiju.
Na slične opasnosti, dosta kasnije, s pravom su ukazali i liberalni teoretičari predstavničke demokratije na osnovu čijih sugestija su, kao demokratski standardi savremenog sveta, uspostavljene konstitucionalne kočnice eventualnoj samovolji nosilaca vlasti. Te zapreke eventualnoj zloupotrebi državne vlasti ogledale su se pre svega u implementaciji proklamovanih principa ravnoteže, podele, odgovornosti i smenjivosti vlasti na izborima. Pored tih osnovnih principa, kao sredstva pogodna za ograničavanje opasnosti od zloupotreba demokratski izabranih predstavnika vlasti, savremeni demokratski svet je kao garantije slobode proklamovao i razvijenu lokalnu samoupravu, društveno i političko udruživanje, slobodu medija, nezavisno sudstvo, autonomno civilno društvo, korpus ljudskih prava i sloboda, nezavisni univerzitet, poštovanje pravno propisanih postupaka i formi. Danas, među pristalicama predstavničke demokratije, postoji gotovo opšti konsenzus da jedino od delotvornosti tih bazičnih pretpostavki zavisi da li će putovanje jednog demokratskog društva završiti u ropstvu ili u slobodi.
Previđajući suštinske odrednice demokratije i opasnosti u kojoj se ona danas našla u Srbiji, većina učesnika u raspravi o kvantumu zla spram dva predsednička kandidata, zaključke je izvodila udubljujući se isključivo u činjenice dostupne javnosti, zanemarujući pritom njihove posledice. Tako se moglo dogoditi da su svi argumenti u raspravi o tome kome dati prednost u drugom krugu predsedničkih izbora, usmereni u pravcu dokazivanja koji je kandidat potencijalno veće zlo, pri čemu je u potpunosti zanemarena elementarna činjenica da nije toliko bitno čiji je potencijal destrukcije veći, koliko mogućnost kandidata da taj potencijal u stvarnosti i realizuje.
Kada se posmatraju navedene konstitucionalne i društvene pretpostavke jednog istinski demokratskog društva, već na prvi pogled da se uočiti da su sve zapreke samovolji nosilaca vlasti u Srbiji danas pod apsolutnom kontrolom Borisa Tadića. Potpunom kontrolom nad parlamentarnom većinom, marionetskom vladom, centralizacijom vlasti i nepostojanjem razvijene lokalne samouprave, narušenom slobodom medija, sudstvom pod partijskom kontrolom, ugušenim civilnim društvom, odsustvom vladavine prava i pravne države, raširenom praksom kršenja svih mogućih pravno propisanih postupaka, kao i formi i težnjom za totalitarnom kontrolom gotovo svih pora društvenog života – Boris Tadić se našao na korak od potpune suspenzije demokratskog procesa i uspostavljanja gotovo neprikrivene diktature.
Nasuprot Tadiću, sticajem okolnosti, našao se Tomislav Nikolić, čovek sa ideološkim teretom devedesetih i ne baš velikim demokratskim kredibilitetom. Iako niko ne bi trebalo da gaji iluzije da bi Nikolićeva pobeda na predsedničkim izborima dovela do procvata demokratije u Srbiji, jasno je da bi njegov izbor barem onemogućio lažnog demokratu Borisa Tadića da uništi ostatke demokratskog procesa i uvede poluotvorenu diktaturu. U tom smislu, potpuno je irelevantna percepcija velikog dela demokratske javnosti o Nikoliću kao potencijalno možda i većem zlu od Tadića. Sve dok političko zlo u okviru ograničenih prerogativa predsednika Republike, a u odsustvu kontrole svih onih mehanizama koje Tadić drži u svojim rukama, ne može da se pretoči u konkretnu akciju, ono je potpuno bezopasno. Čak i da se prihvati nerealistična teza, koju režimski poslušnici ovih dana plasiraju, da bi Nikolić na mestu predsednika sprovodio radikalsku ideologiju devedesetih, to za razliku od Tadićevih nauma, još uvek figurira samo kao najmanje verovatna i sasvim neostvariva mogućnost. Ukratko, nešto što se eufemistički zove “veće zlo” bilo bi praktično onemogućeno da realizuje svoj zločinački program; ali, zato bi “manje zlo” sa lakoćom uspostavilo totalitarnu diktaturu, jer se naivno veruje u kvantitet “zla”, a ne u njegov (destruktivni) kvalitet.
Povodom moralne dileme o prihvatljivosti čoveka mračne prošlosti na vodećem položaju u državi, u postojećem kontekstu trebalo bi ipak imati u vidu okolnost da je opstanak demokratskog procesa doveden u pitanje, zbog čega izbor bilo kojeg Tadićevog protivkandidata možda predstavlja baš onu najveću žabu koju bi srpsko društvo, bez mnogo razmišljanja, moralo da proguta. Groteskni karakter stvarnosti u kojoj se nalazi krhka srbijanska demokratija leži upravo u činjenici da njen opstanak danas zavisi od izbora onih koji su joj nekada bili najveći protivnici, što samo po sebi mnogo više govori o njenim nekadašnjim pristalicama koji su, zarad lične vlasti, izdali njene ideale.
„Nagomilavanje celokupne vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske u istim rukama, bez obzira na to da li je u pitanju pojedinac, nekolicina ili mnoštvo, i bez obzira na to da li je u pitanju nasledna, samopostavljena ili izabrana vlast, može se uzeti za samu definiciju tiranije“, pisao je svojevremeno Džejms Medison u Federalističkim spisima u kojima je kao jedno od središnjih pitanja demokratije promovisao traganje za načinima sprečavanja zloupotrebe vlasti od strane onih koji su je demokratskim putem stekli. Neverovatno je koliko je Medisonov zaključak danas primenjiv na političku situaciju u Srbiji čiji građani danas imaju jednostavan izbor: ili da bezumno pristanu na uvođenje diktature, ili da kalkulantskim izborom za slabije, a samim tim i manje zlo, demokratskom procesu omoguće neophodan predah i tako razbijenim demokratskim snagama kupe preko potrebno dodatno vreme kako bi se konsolidovale i na sledećim izborima pojavile kao organizovana politička snaga.
Žrtvovanje demokratije na oltaru personalizovanih moralnih kriterijuma koji vode u pogrešne zaključke, u ovom trenutku je najgori mogući izbor koji bi srbijanskom društvu doneo nesagledive dugoročne posledice.
E-novine, 16.05.2012.
Peščanik.net, 17.05.2012.