Bio sam potpuno zabezeknut kad sam na internetu pogledao snimak prskanja studenata suzavcem u Dejvisu. Bilo je potpuno neverovatno – to je istovremeno jedna od najdepresivnijih i najinspirativnijih stvari koje sam video poslednjih godina.
Sumiraću, za one koji nisu gledali: policija u paravojnoj opremi staje ispred grupe demonstranata mirno okupljenih ispred univerziteta. Bez ikakve provokacije, policija odlučuje da čitavu grupu demonstranata koji sede zaspe suzavcem. Nastaje vriska i haos i panika, ali zagrcnuti demonstranti odlučno sede i odbijaju da se pomere uprkos napadu.
Na kraju, što je za mene najneverovatniji deo, demonstranti se grupišu i polako kreću napred, uporno vičući „Sram vas bilo! Sam vas bilo!“ Možete bukvalno videti kako bolna istina ovih reči razjeda odlučnost policajaca i tera ih da ustuknu.
Glen Grinvald u svom tekstu na Salonu to mnogo bolje opisuje od mene, ali ima nekih neupitnih zaključaka koji se mogu izvući iz ovog incidenta. Glavno je da je krug mahnite razgradnje pravnog procesa i ličnih sloboda koji je otpočeo pod Bušom, a nastavljen pod tobože liberalnim ustavnim pravnikom Barakom Obamom, sada zatvoren, i da je postao važan činilac u političkoj raspravi o finansijskoj korupciji i ekonomskoj nepravdi.
Kao što ističe Glen, militarizacijom društva u odgovoru na globalnu terorističku pretnju, stvorili smo novu psihološku atmosferu u kojoj je upotreba sile i vojne tehnologije postala omiljeni metod za rešavanje svake vrste pobune. Kako Glen piše:
„Vlada SAD je – pod izgovorom terorizma – agresivno para-militarizovala unutrašnje policijske snage, opremila ih nesagledivim vojnim naoružanjem i drugom ratnom tehnikom, podučavala ih ratnoj vojnoj taktici, i uopšte im nametala ratni mentalitet. Naoružavanje domaćih policijskih snaga paravojnom opremom garantuje upotrebu ove opreme čak i kad nema terorističkog napada na američkom tlu… Vrlo je mali korak od podrške zlostavljanju nemoćnih pritvorenika (uključujući i naše sugrađane) do podržavanja upotrebe suzavca i tejzer pištolja protiv nenasilnih političkih demonstranata.”
Zašto je ovaj korak tako mali? Zbog bezbrojnih odluka koje smo doneli prethodnih godina i njima doveli u pitanje sopstvena uverenja o vladavini zakona i ličnim pravima. Kad god smo zažmurili kad je predsednik tražio pravo da pritvara ljude bez suđenja, da sprovodi pretrese bez naloga, da prisluškuje građane a da sudija za to ne zna, sve nam je teže bilo da odgovorimo na pitanje: šta mi to zapravo branimo?
U nekom drugom trenutku, možda bismo mogli reći da se služimo silom u odbrani principa savremene zapadne civilizacije, da „širimo demokratiju“.
Međutim, mi smo potpuno izneverili svaki princip do koga smo ikada držali, i srozali se do torture i ubistava i protivpravnog lišavanja slobode.
Od samog početka, ovim despotskim merama smo izlagali emigrante, za koje je većina stanovništva smatrala da nemaju nikakva prava. Ali kako je vreme odmicalo, počeli smo da slušamo vesti o izručenjima i protivpravnom lišavanju slobode američkih državljana, iako su mnogi od ovih Amerikanaca, ispostaviće se, bili muslimani ili muslimanski simpatizeri, ljudi sa smešnim imenima.
I naravno, većina je na to slegala ramenima, kao što su slegali ramenima na ludačku eroziju pravnog procesa u borbi protiv narkotika. Odmahivali su rukom na sudske naloge za pretres bez najave i na užasne nove posledice za ljude sa presudama za trgovinu ili posedovanje narkotika (u zavisnosti od države: gubitak prava glasa, prava na školsku stipendiju, prava na državni smeštaj, na bonove za hranu itd).
Nije ih mnogo brinula ni nova praksa bezazlenog naziva „konfiskacija imovine građana“, kojom država može zakonski da oduzme imovinu svakome, bio on kriv ili nevin, ko je predmet istrage – ovaj zakon dozvoljava državi da jednostrano proglasi imovinu krivom za zločin.
Građani se nisu mnogo potresali zbog tih stvari, misleći da se one tiču samo krivaca, terorista, dilera drogom itd. I nisu se mnogo zabrinuli ni kad se pročulo da je država postigla neverovatan niz korporativnih dogovora sa raznim privatnim telekomunikacionim firmama. Niko nije ni trepnuo kada se doznalo da se vlada veselo udružila sa kompanijama poput AT&T, Verizon i BellSouth u nadziranju naših telefonskih i internetskih aktivnosti.
Koga briga? Ako nemaš šta da kriješ, kako se obično kaže, šta te briga da li država proverava koga si zvao, koje si sajtove posećivao, ili što su policijske stanice u nekoj zabiti dobile oklopna vozila i automatske puške.
Sve smo ove rasprave vodili za vreme Buša, i nije nikakva novost da su naši građani načinili strašnu grešku time što su se odrekli tolikih osnovnih prava u zakonskom procesu. Novo je to što sada gledamo političke posledice ovih odluka.
Ponavljam, kada smo se odrekli svojih principa da bismo upotrebili silu u borbi protiv terorista i trgovaca drogom, odgovor na pitanje šta mi to branimo počeo je da se menja.
Prvobitni odgovor navodno je glasio: „Branimo mirne i poštene građane Sjedinjenih Država, njihove principe, i sve za šta se Amerika zalaže“.
Zatim je, posle nekog vremena, on prepravljen u: „Branimo građane naše zemlje, ali više ne možemo da branimo principe, jer nam otežavaju borbu protiv nemilosrdnog neprijatelja, koji mora biti zaustavljen po svaku cenu“.
A na kraju se pretvorio u ovo: „Branimo sebe, protiv građana koji insistiraju na svojim pravima i svojim principima“.
Ovo što se desilo u Dejvisu neminovni je ishod naše nesposobnosti da sopstvenu državu nateramo da brani naše principe. Kada smo prestali da insistiramo na takvom odnosu sa svojom vladom, ona je postala zaseban entitet.
I sada imamo ovaj suštinski sukob, gde većina nas zahteva da se zakon primenjuje jednako za sve, dok se ljudi koji upravljaju ovom državom već godinama rukovode potpuno suprotnim principom, gde različiti ljudi imaju različita prava, a ko zaslužuje kakvu zaštitu potpuno je subjektivno pitanje, čiji odgovor određuju oni na vlasti.
Ne bih da ponavljam očigledno, ali neko ko počini prevaru da bi dobio bonove za hranu ide na robiju, dok bankar koji počini prevaru i za nju dobije milionski bonus ne ide. Ili, ako prihvatite subvencionisanu stanarinu, država ima pravo da sprovodi provere bez naloga, pretresajući vam kuću u bilo kom trenutku – ali ako uzmete milijarde dolara pomoći za spasavanje banke, ne morate da pokažete svoje knjige poreskom obvezniku, koji je de facto vlasnik vaše kompanije.
Država želi da zadrži pravo na arbitrarno donošenje odluka, jer kada ti je dozvoljeno da selektivno sprovodiš zakon, to praktično znači da imaš despotsku moć. A ko bi se toga odrekao?
Incident u Dejvisu sve je ovo kristalizovao u užasnu sliku. Za onoga ko primenjuje nasilje nad nemoćnima nema spasa. I vlastima u ovoj zemlji nema spasa. Ti ljudi već godinama idu ovim putem, i više ne predstavljaju apsolutno ništa.
Ona silna nabudžena vojna oprema, sa ovim glupavim, kobajagi pretećim izgledom, po ugledu na jurišne trupe iz filma Spaceballs, koji policija izgleda preferira – sve ovo simbolizuje potpuni nedostatak ideja iza sve te sile.
Kao da nije bilo dovoljno što smo policiju naterali da brani torturu i protivpravno lišavanje slobode. Sada se od njih traži da brane masovni lopovluk, bonuse Lojda Blenfajna iz državne kase, princip po kome Anđelo Mozilo ne ide u zatvor, i kamatu od 28% za kreditne kartice.
Koliko neko ko brani te principe može da bude jak? Ovi ljudi su slabi i bedni, i sve su slabiji. I bogme, to i pokazuju. Alal vam vera na šlemovima i pancirima, momci – tako se to radi kad ideš u obračun sa studenkinjama koje sede u dvorištu fakulteta. Možda biste mogli, kad vam se završi smena, da se organizujete i razbijete okupljanje dece u parkiću. Ja bih u tu akciju krenuo oklopnim vozilom.
Svaka čast ovoj deci koja su hrabro sedela i trpela. Svaka vam čast što ste zauzeli stav i pokazali svima šta je prava snaga. Nema snage bez principa. Vi ih imate. Oni su ih izgubili. Ne može biti prostije.
Rolling Stone, 22.11.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.11.2011.