Prvi septembar je dan koji obično vezujemo za početak nove školske godine. Posebno su tog dana uzbuđeni đaci prvaci ali ništa manje ni njihovi roditelji, i svi sa nestrpljenjem očekuju zvuk školskog zvona. Postoji jedna škola u kojoj tog dana školsko zvono objavljuje Dan žalosti. Ne jedan, nego tri dana žalosti, zbog trodnevnog pakla koji se u njoj dogodio.
1. septembra 2004. tridesetak maskiranih napadača, predvođenih Rasulom Hačbarovim (poznatim pod nadimkom Pukovnik), zauzeli su školsko dvorište škole u Beslanu (Severna Osetija).
Teroristi su bili naoružani automatima i ručnim minobacačima. Stotinak učenika starijih razreda uspelo je da pobegne, a ostale su naterali da uđu u fiskulturnu salu. Ispred ulaza u salu postavili su mine, na prozore snajperiste, a celu školu su minirali. Majke koje su pokušavale da se probiju do svoje dece, teroristi su zaustavili otvaranjem vatre i ubrzo su prvi ranjenici prebačeni u bolnicu.
Sutradan su teroristi zatražili oslobađanje svih učesnika u napadu od 22. juna u Ingušetiji, kao i povlačenje federalnih jedinica iz Čečenije.
Vladimir Putin je odbio ucenu, govoreći da sa teroroistima nema pregovora! Ipak im je ponudio oslobađanje uhapšenih, što su teroristi odbili i nastavili sa pojedinačnim ubijanjem odraslih talaca, koje su sa prozora prvog sprata bacali u dvorište škole.
Teroristi su dva dana držali oko 1000 talaca u fiskulturnoj sali, bez vode, hrane i lekova, mnoga deca su bila gola, jer je u sali bila nesnosna vrućina.
Trećeg dana odjeknula je prva eksplozija u školi. Posle druge ruši se krov, izbija plamen, nastaje panika. Ruske snage bezbednosti započinju akciju oslobađanja talaca. Tu si i pripadnici elitnih jedinica Alfa i Vimpel, koji kreću u direktni obračun sa teroristima, licem u lice, i postaju živi štit deci unezverenoj od straha. U toj akciji gine 10 oficira ovih jedinica, a njihova mrtva tela poslužila su deci kao most do slobode.
Bilans cele operacije je 334 poginulih, od toga 186 dece, nekoliko stotina ranjenih. Od preživelih, trajnu invalidnost ima 70 dece.
Aneta Gadijeva iz komiteta Majke Beslana o položaju preživelih kaže: Decu koja su tada zadobila teške traume država nije zaštitila. Bilo je pojedinačne pomoći republičkih vlasti, ali bilo kakav državni program pomoći žrtvama ne postoji. Zato je sve teže i teže pronaći sredstva za rehabilitaciju dece i odraslih. Jedina pomoć na koju mogu da računaju je od dobrotvornih organizacija. Međutim i tu su neočekivano iskrsli problemi. Prošle godine poreska služba je tražila naplatu poreza od nekoliko desetina porodica, čija su deca besplatno pohađala licej Podmoskovki čiji je osnivač Mihail Hordokovski. Vlasti Severne Osetije su pritekle u pomoć i platile ovaj porez. Šta će biti sledeće godine za sada je neizvesno.
Jedna ogorčena majka je tim povodom rekla: Šta hoće, da im platimo porez zato što su nam deca ostala živa.
Suze Beslana kao da nisu ruske suze, i sve ređe se pominju u državnim medijima.
Peščanik.net, 03.09.2010.