Moja ćerka je začeta, priznajem, slučajno, bez posebne namere i planiranja. Rođena u martu 2001. godine, sticajem okolnosti je dospela da pohađa vrtić, a potom i školu u generaciji sa decom koja su pretežno mlađa od nje – školsku generaciju u našoj zemlji predstavljaju deca koja su rođena od marta jedne, do februara naredne godine. Kada oduzmemo onih devet meseci, znate već zašto, ispada da se pod njenom generacijom smatraju deca koja su plod malih roditeljskih bezobrazluka iz druge polovine 2000. i prve polovine 2001. godine.
Od samog starta, bilo je nekih problema sa mojom kćeri i njenom generacijom. U vrtićima za njih naglo nije bilo dovoljno mesta. Nije da nisam imao veze, i nije da ih oko toga nisam koristio – netradicionalna porodica poput naše, u kojoj babe i dede nisu imali previše mesta niti su se naročito gurali da ga imaju, je morala da potraži, jelte, pomoć zajednice. Mnogo mojih kredita je otišlo na obezbeđivanje tih stvari, a da sam se ja pri tome pitao šta se uopšte dešava, jer to isto nekim nešto starijim roditeljima (u smislu, da imaju stariju decu) nije predstavljalo prevelik problem.
Mi smo starili, a ćerka je rasla. Stasala je za školu. U međuvremenu, preselili smo se u deo grada u Novom Sadu iz kojega je desetak godina ranije, iz urbanističkog plana, izbačena izgradnja još jedne škole – jer nije bilo koga da je pohađa. Liman, urban i na svoj način drugačiji, sve vreme kada je trebalo suprotstavljen i Miloševiću i Kertesu i Gojkovićevoj i svoj ekipi te provenijencije, je vidno postajao sve stariji. A te 2008. – o čuda – a prvi put posle dvocifrenog broja godina, osnovna škola iz komšiluka je za svoje nove prvake otvorila dva razreda više nego godinu dana pre toga.
Onda mi je neko, neko ko radi sa novosadskom decom, rekao. Bilo je to očigledno od početka, samo je trebalo povezati stvari. Generaciju moje ćerke su pratili već dugo, maltene već od kada je naizgled previše budućih majki velikih stomaka zaposelo ginekološke čekaonice. Znali su da ta deca dolaze u vidu talasa. Znali su da za njih nema dovoljno prostorija ni ljudi koji će se o njima brinuti, a i za njihove roditelje su slutili da je to neki, onako, malo drugačiji svet. Znali su da ih je, te dece, mnogo, mnogo skoro kao nekada što je dece bilo. Zvali su ih Đinđićeva deca. Zato, jer su oni deca koju su slobodnim izborom napravili ljudi koji su izneli peti oktobar, ili bar verovali onima koji su to uradili. Roditelji te dece – bar tog viškadece – su, izgleda, od one vrste sveta koji veruju da čovek ima pravo da ima dete i ima pravo da ga nema i ima pravo da odluči da li je vreme koje dolazi dovoljno dobro i vredno toga da mu se da potomka. I, masovno, odlučili su da je došlo vreme; izgledalo je da počinju dobre godine. Pri tome, prisetite se: nije tada odmah bilo finansijski bolje. Nije bilo više stanova a, realno, nije bilo ni značajno bezbednije nego nekoliko meseci ranije. Nije bilo nikakve Bitke za bebe ili kakve slične akcije za krpljenje savesti. Nikakva duhovnost nije naprasno ušla u ljude i nisu oni u privatnosti spavaće sobe ili motela ili zadnjeg sedišta automobila naprasno odlučili da gaje mnogo srpčadi, mađarčadi, vojvončadi ili čega već. Samo su verovali da će biti bolje, jer im je trebalo da veruju i jer je tako zaista izgledalo.
A danas….
U školu je upravo po prvi put krenula generacija rođena 2004. i početkom 2005. Proizvod radosne akcije njihovih roditelja sa kraja 2003. i početka 2004. Iz vremena, setićete se toga, nakon Crvenih beretki, nakon ubistva Đinđića, nakon potonjih izbora i Vlade koju je formirao – sećate se ko, zar ne ? I, da li se sada i dalje čudite što je te dece za 1900 manje nego one od godinu ranije ? Da li se čudite da Srbija ove godine ima prvaka kao da ima samo 5 miliona i koju hiljadu više stanovnika, a ne onoliko koliko ih zaista ima ? Da li mislite da će pozivi na plodnost, razmnožavanje, podsećanje na nužno ekonomsko propadanje starih društava, patriotizam i veru išta pomoći ?
Lako je: dajte ljudima nadu. Ne veru, nego nadu. Ne pare, ne stanove, nego svest da je tamo gde idemo ok, i pravedno i bogato i bezbedno, i da se iskreno trudimo da tamo stignemo. Dodatno obraćam pažnju na ovaj deo, malo iskrenosti zaista ne bi bilo od smetnje.
(I, molim vas, ne dozvolite da ovu decu, po analogiji, nazivaju Koštuničina deca. Nisu ona ništa kriva.)
B92, 02.09.2011.
Peščanik.net, 02.09.2011.