Prikaz knjige: Tyler Hamilton i Daniel Coyle – Tajna trka: u skrivenom svetu Tour de France: doping, zataškavanja i pobeda po svaku cenu (The Secret Race: Inside the hidden world of the Tour de France: doping, cover-ups and winning at all costs), Bantam 2012.
Kada je reč o dopingu u sportu, bitan je samo odnos podsticaja: podsticaja za ljude koji koriste zabranjena sredstva i podsticaja za ljude koji ih u tome mogu sprečiti. U nekim sportovima, iskušenja za sportiste su relativno mala. Možda fudbaleri Premijer lige petljaju sa rekreativnim drogama više nego što bi trebalo, ali upotreba nedozvoljenih ergogenih sredstava verovatno nije uobičajena, jer su za prvorazredni fudbal neophodne najrazličitije veštine.
Međutim, nema sporta gde su podsticaji za korisnike i kontrolore dopinga u tolikom raskoraku kao što su bili u profesionalnom biciklizmu u doba Lensa Armstronga, dakle od sredine devedesetih do pre nekoliko nedelja. Iskušenja za bicikliste da varaju bila su skoro neodoljiva, čim je postalo jasno da im „krvni doping“ – upotreba eritropoetina (EPO) i transfuzije krvi za podizanje nivoa crvenih krvnih zrnaca u organizmu – može doneti znatnu prednost u velikim trkama, uključujući i tronedeljnu Tur de Frans, koja spada u najveće sportske događaje.
Kolika je to tačno prednost, o tome se može raspravljati: jedna studija procenjuje da se „maksimalna proizvodnja snage“ za bicikliste koji uzimaju EPO povećava za 12 do 15 odsto, što praktično znači 80 posto veću izdržljivost (vreme vožnje na 80 posto maksimalnog kapaciteta). Profesionalni biciklisti ionako voze mnogo bliže maksimalnom kapacitetu od rekreativaca, ali čak i kad bi EPO davao vrhunskim biciklistima prednost od samo 5%, to bi moglo da predstavlja razliku, kako Tajler Hamilton kaže, „između prvog mesta na Tur de Fransu i sredine povorke“.
Profesionalni biciklizam je timski sport, i većina članova tima su tu da obezbede podršku glavnim vozačima u timu, koji možda imaju šansu da pobede. Njihov zadatak je volovski, da zaštite svog vođu, da ometaju rivale i da se žrtvuju za zajedničku stvar. Takav posao čovek često teško podnosi, ali on može da bude odlično plaćen. Tajler Hamilton je počeo da uzima doping, kako otkriva u ovoj uzbudljivoj i iskrenoj knjizi memoara, da bi postao član uspešnog tima. Razlika je za njega bila u tome da li će jedva preživljavati na marginama sporta ili će se obogatiti. Ne baš kao Lens Armstrong, ali biće bogatiji od prosečnog sportiste.
Kad je Hamilton ušao u Armstrongov tim US Postal, iznenada je od sastavljanja kraja s krajem počeo da zarađuje šestocifrenu godišnju platu. Kada je Armstrong osvojio Tur de Frans uz Hamiltonovu pomoć, ta plata je porasla sa 150.000 na 450.000 dolara. Hamilton se na početku karijere bojao da nikad neće biti izabran da vozi ovu trku: krvni doping dao mu je prednost potrebnu da uđe u red najboljih. U bejzbolu, na primer, istraživanja pokazuju da je korišćenje steroida najučestalije među igračima na marginama prve lige. To su ljudi koji će najviše izgubiti ako ne uzimaju doping. Ima logike: razlika u zaradama vrhunskih igrača meri se milionima, ali to je zato što svi oni zarađuju milione; razlika između marginalnog igrača u prvoj ligi i redovnog igrača u prvoj ligi može da bude razlika između 500.000 dolara godišnje i 50.000 dolara godišnje – a to je ogromna razlika.
Uzimanje EPO nije bez rizika: zdravstvene posledice često su nepredvidljive. EPO čini krv „zdravijom“ u smislu da postaje gušća, usled čega arterije mogu da se potpuno začepe ako čovek nije obazriv. Nije poznato koliko je biciklista umrlo od srčanog napada u eksperimentalnoj fazi EPO ere, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada sportisti nisu bili iskusni u nadgledanju svojih reakcija na ovu drogu. Nisu umirali na biciku; umirali su u snu, kad se krvotok zaustavljao. Zašto bi sportisti u vrhunskoj formi izlagali svoje zdravlje tako nenormalnom riziku? Deo odgovora, kako Hamilton objašnjava, jeste da je profesionalni biciklizam sam po sebi nezdrav sport.
Za početak, izuzetno je opasan: biciklisti stalno padaju, lome kosti i rizikuju da se trajno povrede. Zatim je tu potreba da se uzima što manje hrane, što je važno ako hoćeš da preživiš dugu trku. Uz gustu krv, drugi ključni preduslov za Tur de Frans jeste da budeš izuzetno mršav. Hamilton kaže da je tokom godina kada je uzimao doping istovremeno bio na ivici poremećaja ishrane, što znači da je više mislio o hrani koju ne sme da unese nego o drogi koju je unosio u organizam.
Stvar je u tome da se vozači na duge staze osećaju zdravo samo kad su na biciklu: ostalo vreme osećaju se užasno loše. Sve ih boli, otežano dišu, povijeni su; hodaju kao starci; sede kad drugi ljudi stoje, leže kad drugi ljudi sede. Kada je Hamilton bio na vrhuncu sportskog uspeha, nervirao je svoju ženu jer nikad nije mogao sa njom da prošeta čak ni do prodavnice, bio je previše slab.
Druga stvar koju biciklisti moraju da imaju jeste izdržljivost na bol. To je u mnogo čemu suština ovog nadmetanja: ko može najviše da istrpi, i najduže, a da se ne slomi i ne uradi nešto glupo. Hamiltonova najveća prednost bila je u njegovom nadljudskom pragu tolerancije na bol: postao je legenda ovog sporta 2003, kada je nastavio da vozi Tur de Frans iako je pao i slomio ključnu kost. Bol je bio toliki da je stiskajući vilicu do kraja trke potpuno smrvio zube. Ali došao je do cilja, osvojivši četvrto mesto, a čak je uspeo da pobedi u jednoj od najtežih planinskih deonica.
Budući da nije postojao efikasan test za detektovanje prisustva EPO u krvotoku, zvaničnici biciklističkog sporta uveli su pravilo da se suspenduju biciklisti sa nivoom hematokrita (procentom crvenih krvnih zrnaca u krvi) iznad 50, što je znak da nešto nije u redu. Kod muškaraca, nivo obično ne bi smeo da prelazi 45. Ali ljudi nisu isti. Nekima je po prirodi blizu 50, drugi jedva uspevaju da dostignu 40 bez veštačkih stimulansa. U ove druge spadao je Armstrong, čiji je standarni nivo hematokrita bio oko 39 (Hamiltonov je bio 42). Tako je Armstrong mogao da stekne neproporcionalnu prednost od EPO, dakle da uveća snagu za oko 30 posto ne kršeći zadati maksimum, dok bi, recimo, vozač čiji je normalni nivo 48 uvećao snagu samo 4 posto i prekršio bi granicu. Bez EPO, Armstrong ne bi vozio ove trke.
Armstrong je imao sreće i sa genetikom kada je dobio rak testisa 1996, koji ga umalo nije ubio. Ne samo što je imao sreće da preživi, nego mu je rak promenio oblik tela, postao je mnogo mršaviji i žilaviji. Pre nego što se razboleo, Armstrong je bio vrhunski vozač, ali niko u njemu nije video budućeg pobednika Tur de Fransa: bio je previše krupan, imao je brzinu i mogao da se probije na kratkim drumskim trkama, ali nije bilo šanse da preživi tronedeljnu mukotrpnu vožnju kroz francusku prirodu.
Armstrongova telesna figura verovatno je delimično rezultat steroida, a steroidi su možda imali neke veze s tim što je dobio rak: to ne znamo. U razgovoru sa svojim lekarima tokom terapije, koji Armstrong sada negira, ali o kome su pod zakletvom svedočila dvojica njegovih tada prisutnih prijatelja, priznao je da je uzimao EPO, kortizon, testosteron, hormone rasta i steroide. Po završetku zaista mučne hemoterapije, izgleda da je shvatio da nema smisla da nastavlja po starom. Neće više uzimati sve čega se dokopa. Sada će pažljivo da prilagodi doping povećanju izdržljivosti umesto sirove snage.
Krvni doping je Armstrongu pružio priliku da postane legenda ovog sporta. Ali jasno je da je u njegovoj glavi presudnu razliku napravilo to kako uzima doping: jednostavno je ovo radio bolje od drugih, kreativnije, nemilosrdnije, neustrašivije. Koristio je iste prilike koje su bile dostupne svima. Za Armstronga, doping je bio još jedan element sporta: takmičenje u tome ko će najbolje iskoristiti nedozvoljene supstance. Za Armstronga nije bilo sumnje da svi u tome učestvuju. Njegova mantra, kako Hamilton tvrdi, bila je: „Šta godi da radiš, ovi drugi majmuni to rade još više.“
Dakle, gadljivost te nigde neće odvesti. Izazov je bio u tome da budeš ispred ostalih. Armstrong je angažovao „najbolje“ lekare (što znači ujedno i najmaštovitije i najbeskrupuloznije), pratio je najnovija dešavanja u testiranju i istraživanju, pažljivo je motrio na članove svog tima i rezultate suparničkih timova, i plaćao iz svog džepa sopstvene zalihe. Bio je potpuno posvećen, i tako je izrastao u pobednika.
Iz Hamiltonove knjige jasno se vidi da Armstrong nije bio prijatan čovek. Zbog bezobzirnog pristupa svim aspektima takmičenja postao je smutljiv, bezosećajan i okrutan. Maltretirao je članove svog tima, a kada bi neko počeo da se buni, zamenjivao ga je nekim poslušnijim. Hamilton je isteran posle Tur de Fransa 2001, gde je Armstrong pobedio (u trećoj od sedam uzastopnih pobeda), jer je zbog svog junačkog držanja postao sumnjiv Armstrongu: može li mu se verovati da zna gde mu je mesto?
Armstrong je čak sumnjao da Hamilton možda ima nešto „dodatno“, novu vrstu droge koju nije delio sa drugima. Kada je mislio da drugi takmičari koriste neko sredstvo koje njemu nije dostupno (njegov termin za to bio je da ne voze „normalno“), obaveštavao je zvaničnike i tražio da se oni testiraju. Nakon uspešne trke 2004, Hamiltona su iznenada, na njegovo veliko iznenađenje, pozvali u Švajcarsku u sedište glavne biciklističke organizacije, Međunarodne biciklističke federacije (UCI), da ga upozore i opomenu „da vodi računa o zdravlju“. Tek je kasnije saznao da ga je upravo Armstrong ocinkario.
Armstrongov oporavak od raka i povratak u sport 1998. koincidirali su sa najvećim skandalom koji je do tada zadesio Tur de Frans. Skandal je izbio kada je belgijski psihoterapeut, koji je radio za Festinin tim, zaustavljen na granici Francuske i Belgije, sa automobilom punim steroida, EPO, špriceva i drugih sredstava za doping. Francuska policija izvršila je raciju na sedište Festine i uhapsila šefa tima, koji je na kraju priznao da postoji razgranat program krvnog dopinga. Čak ni UCI, koji obično mlako reaguje, nije imao drugog izbora nego da isključi Festinu iz takmičenja.
Ovaj događaj imao je dve posledice, obe jako povoljne po Armstronga. Prva je ta što su drugi vozači, od kojih su skoro svi takođe koristili doping, sada morali da odluče da li će prestati iz straha da će biti uhvaćeni, ili će uzeti stvar u svoje ruke i početi sami da se brinu o svojim zalihama? Niko nije imao poverenja u lekare iz tima, koji su sada bili pod nadzorom francuske policije. Zato su vozači morali da budu kreativni. Sport se pretvorio u krijumčarenje i lukavstvo: „Brze primopredaje na hotelskom parkingu od devojaka, mehaničara, rođaka, trenerovih prijatelja. Tako je to išlo. Zvaničnici zatvore jedna vrata, vozači otvore dva prozora.“
Francuska policija i dalje je motrila na ovaj sport, a francuska biciklistička federacija žestoko je kažnjavala svoje sportiste kad god bi ih uhvatila da varaju. Ali upravo je ovde struktura podsticaja išla Armstrongu na ruku. Trka jeste bila francuska, ali francuske vlasti je nisu kontrolisale. Međunarodna biciklistička federacija, koja je mogla da očisti ovaj sport, nalazila se nadomak Lozane, odmah pored sedišta onog drugog bastiona integriteta i dobre prakse, Međunarodnog olimpijskog komiteta (IOC). Stav iz Švajcarske bio je da Armstronga ne treba dirati. Drugi problem je bio taj što su nefrancuski biciklisti boravili u Francuskoj samo za vreme takmičenja; većina njih živela je negde drugde, često u Španiji, koja je bila mnogo opuštenija u primeni zakona o nedozvoljenim sredstvima.
Svi su znali za tu razliku: „Vozači su imali običaj da kažu kako možeš da zalepiš špric na čelo, i u Španiji te neće uhapsiti“. Armstrong se sa nekoliko članova članova tima preselio u Đironu, gradić na severoistoku Katalonije. Međutim, sada kada je to mogao da priušti, više je voleo da posao s krvlju završava u Švajcarskoj, gde je znao da su medicinski standardi viši. Tamo je voleo da „trenira“ pred početak Tur de Fransa. Jedan od mnogih pokazatelja njegove dvoličnosti bila je sumnjičavost prema vozačima koji su predugo boravili u Španiji: plašio se da mogli da iskoriste nepažnju lokalnih vlasti za isprobavanje novih tretmana. Kad je sumnjao da neki vozač pokazuje preveliku sklonost ka „španskim pripremama“, obaveštavao je svoje prijatelje u UCI da ih upozori.
Kontrolorima je jedna stvar išla u korist. Biciklista je morao da napravi samo jednu grešku, ili da ga samo jednom sreća izda, i to je bio kraj njegove karijere. Ova omerta, koja je garantovala da vozači Tur de Fransa nikad ne govore o onome čega su svi svesni, značila je i da kad nekog od njih uhvate, on se stavlja na crnu listu. Jedini način da se taj igrokaz održi u životu jeste da se pretvaraš kako si šokiran kad nekog otkriju. A u toku duge karijere, vrhunskim vozačima bilo je praktično nemoguće da izbegnu nevolju. Ovo je postalo Hamiltonovo lično načelo: „Pre ili kasnije, svakog uhvate“. Ne zato što su, kako on kaže, „kontrolori iznenada postali Ajnštajni, iako jesu napredovali. Mislim da to više ima veze sa šansama na dugi rok. Što se duže igraš žmurke, utoliko je veća šansa da pogrešiš, ili da se njima posreći.“
Hamilton je dočekao taj trenutak 2004, kada mu je na testu u organizmu otkrivena tuđa krv. Do tada je većina vrhunskih vozača koristila „kese krvi“, čuvajući zalihe svoje krvi izvađene kada im je nivo hematokrita bio visok, a zatim ubrizgavajući tu krv tokom trke. Međutim, Hamilton je nekako dobio tuđu kesu.
Bio je besan, i tvrdio da nije kriv, pošto je očigledno u pitanju bila greška: niko ne bi namerno ubrizgao sebi tuđu krv. Osećao je nepravdu, kao kad okorelog kriminalca optuže za zločin koji nije počinio. Verovatno su lekari nešto zabrljali, a Hamilton je bio žrtva. Ali Hamilton nije mogao da pobedi, ni po zvaničnim ni po nezvaničnim pravilima. Žalio se sudu i izgubio, jer su naučni dokazi protiv njega bili previše ubedljivi: krv zaista nije bila njegova, a tu činjenicu nedužan čovek ne može da objasni. Istovremeno je prekršio Armstrongovo prećutno pravilo, da moraš da budeš bolji u kršenju pravila od svih ostalih. Ako su tvoji lekari nešto zabrljali, kriv si jer si angažovao pogrešne lekare. Armstrong je znao da lekari koji opslužuju bicikliste to rade iz dva razloga: prvo, zbog dobre zarade (neki su naplaćivali stotine hiljada dolara za svoje usluge); drugo, pošto ih je redovna karijera nekako zaobišla. Tim ljudima ne treba verovati: da su mogli, postali bi normalni doktori.
Na kraju, Armstrong je bio izuzetak od Hamiltonovog pravila: nikad ga nisu uhvatili. Dok su glasine oko njega kolale, Armstrongova prva linija odbrane, pored raka, uvek je bila to što je bio najčešće ispitivani sportista u istoriji – testiran je preko pet stotina puta – i nikad nije pao. Međutim, kako su drugi sportisti padali na testovima, i bivali izloženi Armstrongovom bezobzirnom tretmanu (nikome nije davao drugu šansu: ako padneš na testu, zagorčaće ti život), zid tišine počeo je da puca.
Krenulo je sa Flojdom Landisom, koji je pobedio na prvom Tur de Frans posle Armstronga 2006, a zatim mu je titula oduzeta kada mu je pronađen testosteron. Nakon obavezne suspenzije, Landis je pokušao da se vrati u biciklizam, ali kao još uvek najveća sila u ovom sportu, Armstrong ga je zaustavio. Njih dvojica su nekad bili prijatelji, ali Armstrong nikad nije opraštao prijateljima koji su mogli da mu pokvare imidž. Srećom po nas, a na njegovu nesreću, Landis je bio žilaviji od ostalih. Na pretnje i ignorisanje, 2010. je odgovorio priznajući sve zvaničnicima, i otkrivajući umešanost Armstronga.
Tako je započela američka državna istraga o aktivnostima biciklističkog tima US Postal u Armstrongovo vreme, koju je vodio žestoki tužilac Uprave za hranu i lekove (FDA) po imenu Džef Novicki. Novicki je krenuo da sakuplja dokaze kada su vozači, jedan po jedan, pod teretom sopstvene sramote, počeli da otkrivaju istinu. Armstrong je odgovorio na sebi svojstven način, podižući ulog. Lobirao je u Kongresu. Ponovo je pokrenuo stari plan o otkupljivanju Tur de Fransa – ne da potplati zvaničnike, nego da zaista kupi čitavu tu stvar – kako bi mogao da upravlja takmičenjem onako kako on želi (trebalo je da sakupi milijardu i petsto miliona dolara, što se na kraju pokazalo nemogućim čak i za njega). Angažovao je najbolje advokate i nastavio da sve žestoko poriče. Upalilo je. Početkom godine, FDA je zatvorila istragu o US Postalu, navodeći kao razlog nedovoljne dokaze. Podsticaji su još uvek bili na njegovoj strani, politička prednost hvatanja Armstronga bila je manja od političkih rizika.
Ali Armstrong nije bio bezbedan. FDA je morala da dokaže kriminalne radnje. S druge strane, USADA (glavna američka anti-doping agencija) morala je da dokaže samo da je Armstrong prekršio pravila svog sporta. Do tada je već bilo dovoljno dokaza za to. USADA je u oktobru objavila izveštaj u kojem je Armstrong optužen za „organizovanje razgranate mreže timskog dopinga, šire od bilo koje druge otkrivene u istoriji profesionalnog sporta“. Od UCI je dobio doživotnu zabranu i oduzeto mu je svih sedam titula pobednika Tur de Fransa.
Šta će se dalje dešavati? Teško je zamisliti da će Armstrong na kraju izbeći optuženičku klupu. Ili će ga za povraćaj novca tužiti sponzori sa kojima je tokom godina potpisivao lukrativne ugovore, ili će biti optužen za neko krivično delo (možda je izveštaj USADA promenio ravnotežu podsticaja FDA). Amstrong se sada posvetio humanitarnom radu, iako je primoran da podnese ostavku na mesto šefa Livestronga, humanitarne organizacije koju je osnovao za pomoć lečenima od raka i njihovim porodicama, koja je prikupila skoro pola milijarde dolara od 1997. Ova organizacija je uvek bila poslednja Armstrongova linija odbrane: ako napadnete njega, napadate i sve što je uradio za bolesne širom sveta. Kako Livestrong ističe na naslovnoj strani svog sajta, Armstrong je priložio 6,5 miliona dolara sopstvenog novca. Međutim, ovu cifru treba sagledati u kontekstu njegovog ličnog bogatstva, prikupljenog u istom periodu, koje se procenjuje na 125 miliona.
Pre nego što ode na sud, neki ljudi misle da će Armstrong biti primoran na neku vrstu priznanja, jer je njegovo zaklinjanje u nevinost već postalo apsurdno.
Ovogodišnja trka Tur de Frans, na kojoj je pobedio britanski biciklista Bredli Vigins, bila je mnogo sporija od onih u Armstrongovo vreme. Da je vozio ovim tempom pre deset godina, Vigins bi završio na sredini kolone. Za mnoge ljubitelje sporta, to je dokaz da u biciklizmu više nema droge. Neko ko mnogo bolje poznaje biciklizam od mene uverio me je da Viginsov tim Sky, kao i drugi britanski biciklisti koji su osvojili zlatnu medalju na Olimpijadi, ne koriste doping. Taj čovek kaže da, ako se ispostavi da nije tako, nikada više neće poverovati u bilo šta što bilo ko tvrdi. Dakle, držimo palčeve.
London Review of Books, 22.11.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.12.2012.