Evropska unija sada izgleda kao čudan san; ona je bila sredstvo za spajanje niza političkih vrednosti u složeni sistem koji bi ljudske vrednosti, bogatu kulturu i ideje o jednakosti stavio u samo središte naše pažnje. Ispostavilo se da sistem Evropske unije može da izdrži sve osim krize.
Sada, pod pritiskom finansijske krize, svaka država je sigurna samo u jedno – da su njene granice i njeni interesi važniji od bilo kakvog zajedničkog dobra. Iako više nema starih valuta, ili bar većine njih, stari način razmišljanja i dalje opstaje.
Kad zagusti, držimo se nacionalnih država, iako nam banke funkcionišu po novom globalnom modelu. Novac se sada kreće kao vazduh, potpuno slobodno, kako vetar duva, neregulisano, nestabilno, nesigurno. Međutim, ideje su još uvek pod ključem. A uz ideje i identiteti. Nema dileme ko je Nemac a ko Grk; sigurno znamo da smo mi Irci a vi Šveđani.
Važno je setiti se šta je taj san nekada predstavljao. Važno je da sada na evropskoj periferiji, gde ja živim, u Irskoj, ponovo progovorimo jezikom političkog i kulturnog idealizma, ili da uzmemo jezik koji su naši politički gospodari ukaljali i proverimo da li neke reči i kocepti još uvek nešto znače, makar u njima pronašli samo utehu koju nam pruža poezija, jezik koji se koristi ozbiljno i odgovorno, u vreme ličnog zlopaćenja.
Jedan vid našeg evropskog nasleđa jeste to kako se smejemo. U svakodnevnom životu, u našim predanjima i našoj književnosti, ismevanje i zbijanje šala na sopstveni račun u samom je središtu našeg evropskog senzibiliteta. Imamo pravo da se smejemo caru dok nadmeno paradira. Car je go. Oduvek smo se smejali svojim vladarima. General zna da će kaplar, čim se vrati kući ili popije neku čašicu, izgubiti svako poštovanje za njegovo ordenje i uniforme.
Kod Šekspira, luda ili grobar govore razumnije nego kralj ili princ. Kod Servantesa, Don Kihot je junak samo zato što je tako očigledno mamlaz. Mi u Evropi se, ako hoćemo, podsmevamo i bogu i držimo ga za budalu. Po tome se razlikujemo od stanovnika SAD, ili Kine, ili Bliskog istoka.
U Evropi postoji ideja humanističke kulture koja nam je svima zajednička, nešto što dolazi iz slobode da pišemo i čitamo šta god hoćemo, i da mislimo sveže misli i da stvaramo sveže slike. Nekad je Evropska unija bila otelotvorenje ove zamisli, činilo se da podstiče sekularizaciju Evrope, da u svoje središte stavlja humanističke ideje i toleranciju i jednakost i jednake prilike i mogućnost napredovanja.
Evropa je postala sinonim za napredak, naročito u zemljama poput Grčke, Portugalije, Španije i Irske, koje su imale loše drumove i nazadnu politiku. Postala je sinonim za mir u zemljama koje su iskusile rat. Zahvaljujući Evropi unapredili smo svoju infrastrukturu, a i naša politička kultura postepeno se promenila. Ali ponekad je Evropa postajala sinonim za novac i moć. Primećivali smo, na primer, da plate irskih političara ili državnih službenika, kad odu da rade u Evropu, deluju vrlo visoko.
Još jedna nova pojava bila je tajnovitost koju uživaju zaljubljenici u moć. Evropska unija zasnivala se na diplomatskom umesto na, recimo, parlamentarnom sistemu. Tako je ono što se odigravalo iza zatvorenih vrata, i što se pojavljivalo u tajnim memorandumima, uticalo na naše živote više od onog što se dešavalo u našim parlamentima. Kad su se članovi Saveta ministara sastajali, izdavali su bezlična saopštenja i pozirali za zajedničku fotografiju. Niko nije znao šta su zaista odlučili, ili kako. Evropski parlament ostao je glomazan i skup alibi za transparentnost.
Činilo se da je Evropska unija spremna da preuzme sve veća ovlašćenja. Činilo se i da uopšte nije zainteresovana da se reformiše, ili da preispita svoje procedure. Oslanjajući se na diplomatske sisteme, stvorila je čudnog neprijatelja zvanog narod. Tako su nastale dve sile – građani Evrope koji su postajali sve bespomoćniji, i evropski vladari čija je moć iz godine u godinu rasla. Vladari su često obmanjivali narod; činilo se da vladari znaju šta je za narod najbolje.
Međutim, neke promene koje su uveli bile su odlične. Mogli smo da prelazimo evropske granice bez pečatiranja pasoša, ili, ako vozimo, bez ikakvih pograničnih kontrola. Mogli smo da prevozimo robu, uglavnom bez plaćanja carine.
Mogli smo da živimo i radimo bilo gde u Evropi. Oduševilo me je kako je zapadna Evropa prihvatila istočne zemlje posle 1989. Oduševila me je ideja da će Evropa postati oblast gradova umesto država, jer su naši gradovi, i ideje i prizori koji u njima vladaju, naša velika evropska kreacija.
Sviđala mi se ideja da će koncept nacije i nacionalizma ostati deo snova 19. i košmara 20. veka, koji su sada iza nas. Voleo sam čak i evro i bio ponosan što je Irska u tome učestvovala od samog početka. Sviđale su mi se nove uredbe iz Evrope o očuvanju životne sredine; voleo sam deregulaciju aviosaobraćaja. Čak sam verovao da će doći dan kada će Evropa značiti nešto u svetu, kada će naš koncept ljudskih prava biti moćan kao evro i uticati na dešavanja u Kini ili na Bliskom istoku.
U Irskoj smo tokom godina procvata imali punu zaposlenost. Nismo morali da odlazimo iz zemlje kao što obično moramo. Vredno smo radili. Kada je privreda posustajala, obično smo mogli da devalviramo valutu, ili da dozvolimo inflaciju. Sada to ne možemo. Kao što evro ide u korist Nemačkoj i drugim bogatim zemljama jer omogućava konkurentnost njihovom izvozu, nama ne odgovara. Ali nemamo izbora.
Za to vreme, Nemačka i druge bogate evropske zemlje predstavljaju se kao izvor sveukupne mudrosti u Evropi i, što je možda još važnije, izvor sveukupne vlasti.
Pod pritiskom, ideja Evropske unije je propala. Sada postoje samo nacionalne države koje slede svoje interese. Probudili smo se iz velikog sna. U Evropi se razdanilo. Sada nam je jedina uteha to što možemo da se smejemo svojoj i njihovoj gluposti; ostalo nam je samo sećanje na ono što je nekada bilo moguće. A zatim i slike, knjige, pesme i simfonije, velike galerije i muzeji i biblioteke i javne zgade od kojih se sastoji naša kultura.
Možemo noću da šetamo ulicama Lisabona i Rige, Atine i Dablina, Konstanca i Stokholma, i da znamo da će se želja za društvenom solidarnošću i političkim idealizmom opet probuditi, možda i jače kada smo videli koliko je tanana. Ali to se neće desiti uskoro.
Dagens Nyheter, PressEurop, 18.12.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.12.2012.