Ne znam ni sam više kojoj Srbiji pripadam. Drugoj, trećoj, alternativnoj, razočaranoj, dijasporskoj, nekoj nedefinisanoj. Znam samo da mi je iz perspektive nekoga ko već dugo živi van ove poharane i osiromašene zemlje, ideološki i vrednosno najbliža bila retorika partije na čijem je čelu Čedomir Jovanović. Beskompromisna borba protiv nametnutih patrijarhalnih vrednosti, nazivanje stvari i počinjenih zlodela pravim imenima (genocid, da samo pomenemo tu tešku reč), individualna prava, prava manjina, suočavanje sa prošlošću i uvažavanje različitosti, nešto su što bih lično potpisao kao svoj program javnog delovanja. U situaciji kada se grozite retorike i namera „bivših“ radikala, užasava vas partitokratija Tadićevog DS-a, LDP vam se čini kao jedino prihvatljivo, „normalno“ rešenje za zemlju u kojoj ste odrasli, kao jedini lek za njene bolne i teško izlečive rane.
No, da li je to sve tako. Ili je to samo politički „narativ“ koji se vrlo vešto plasira u vreme velikih obećanja i velikih priča, dakle pred izbore. „Narativ“ koji se plasira nama koji verujemo u istinu, verujemo u bolje i drugačije, a čiji je cilj samo da nam ulije još jednu nadu, i izmami vredan glas. Sve mi se više čini da su ideologije i vrednosne orijentacije stranaka (levo, desno, centar, konzervativni, liberalni, zeleni…) samo krinka pod čijom se primamljivom zvučnošću kriju interesi političkih elita. Ideologije su važne samo dok se u politiku ulazi; jednom kada ste u političkoj areni, ideološka nedoslednost postaje jedina relevantna politička praksa. Podela na ideologije je prevaziđena, ona je konsenzualna stvar – ako imaš levu opciju, moraš imati i desnu, tu se negde može uglaviti i centar, eventualno ako se nađe mesto za liberale, biće to sjajno. Podela je instrumentalna, ne ideološka. Instrumentalna, jer znaš da ako se ideološki odrediš, to postaje magnet za biračko telo. Za levo će glasati oni koji su levi bilo iz uverenja, bilo iz straha od onog drugoh (desnog, koje se kod nas nužno poistovećuje sa konzervativizmom i nacionalizmom, a to u suštini nije isto). Dakle, predizborni „narativ“ samo je deo kampanje, koji cilja na privlačenje što većeg broja glasova, i ukoliko njegova ideološka podloga korespondira sa što većim brojem glasača, tim bolje.
Zbog toga mi je sama debata, diskusija, svađa, prepirka, nadvikavanje između Jovanovića i Dodika, bila apsurdna. Predstava za masu, predstava za potencijalne glasače. U igri dobra i zla, Čedo je bio „glas razuma“, Dodik „zlo“ koje zločin poput genocida obesmišljava javnim negiranjem, što bi u razvijenim zemljama bilo ravno krivičnom delu. No, ako zagrebemo malo ispod tematskog pokrova ove debate, vidimo koliko su i same teme u njoj instrumentalizovane. Jovanović govori o temama koje građane i građanke BiH, posebno Bošnjake, i one iz Sarajeva i Srebrenice, izuzetno „bole“. Genocid, proterivanja, masovni zločini, nisu za njih deo nekog akademskog kursa ili političke priče. Kod malog dela ljudi iz Srbije ove teme, i ovi zločini, izazivaju sram. Bošnjaci su kroz tu golgotu prošli, i još uvek njene posledice osećaju na svojoj koži. I stoga je logična reakcija da im svaki „glas razuma“ iz Srbije znači, pogotovo ako taj glas Republiku Srpsku naziva „genocidnom tvorevinom“, a Srpsku pravoslavnu crkvu mutantom i inspiratorom zločina. Imao sam priliku da u Sarajevu pratim ushićene reakcije na Jovanovićev nastup, likovanje nad činjenicom da je Dodik posramljen ili da se posramio. Lider LDP-a bio je čak prozvan „srpskim Vili Brantom“, što je velika besmislica, jer niti je Jovanović političar takvoga kova, niti je državnik (što u Srbiji sa ovakvom retorikom verovatno nikada neće ni postati), niti je konkretno učinio nešto što se može nazvati istorijskim činom poput Brantovog čina u Varšavskom getu 1970. godine.
Mnogi su ocenili kako je Jovanović porazio Dodika na svim poljima, i kako ga je ponizio. Ja sam ipak skloniji da tvrdim da je ovaj megdan, kako su nas to nekada (verovatno i sada) učili u istorijskim čitankama u Srbiji, završen poput boja na Kosovu – nerešeno. Svaki od dva političara imao je priliku da prezentuje svoje argumente i svoj „narativ“ – Jovanović je govorio o onome što bi svako „normalan“ i svako ko ima ljudskog u sebi trebalo da potpiše, dok je Dodik negiranjem genocida, pomalo primitivnim upadicama, nedoslednošću u svojim izjavama, samo potvrdio „narativ“ koji ga je doveo na vlast, i još uvek ga održava na njoj, u Republici Srpskoj. Svakome od njih takav ishod odgovara – jedan je označen (zavisi iz koje perspektive to gledate) kao „svetlo u mraku“ (Jovanović u Sarajevu) ili „izdajnik, Juda“ (Jovanović u određenim delovima Srbije, u Republici Srpskoj), a drugi kao „zaštitnik nacionalnih interesa“ (Dodik u RS).
Iako verujem u bolje, u pravdu koja bi ipak trebalo da stigne (sa kolikim zakašnjenjem, to ne znam), u istinski humanizam i solidarnost, bojim se da je ovaj Jovanovićev „narativ“ ipak samo narativ, sa vrednošću koja je – instrumentalizovana. Alternativni, razočarani, nenacionalni, glasaće za njega, a nakon toga upitno je koliko će ovaj „narativ“ i ove teme biti važni i relevantni. Gotovo sam siguran da će razočarenje u još jednu „zdravu“ ili „jedinu ispravnu“ političku opciju, poput Hegelove sove mudrosti, stići prekasno.
Autor je medijski analitičar, živi u Sarajevu.
Peščanik.net, 09.02.2012.