„Rekonstrukcija i obnova socijalne države su neohodne. Ali to ne znači da joj treba zadati smrtonosni udarac, već je reč o očuvanju njene suštine“. Ovo je rekao Gerhard Šreder prilikom predstavljanja „agende 2010“ 14. marta 2003.
Deset godina kasnije jasno je da ovaj cilj nije ostvaren. Socijalna država je erodirala. Nemačka je na putu u klasno društvo. Trebalo bi da se naviknemo na ovaj pojam. Vremena u kojima se socijalno-politički kapitalizam oličen u rečenici drugog kancelara posleratne Nemačke, Ludviga Erharda, „blagostanje za sve“ činio iole mogućim – su prošla. Era socijalne tržišne ekonomije je za nama.
U Nemačkoj je došlo do velikog razvlašćivanja, ali ne bogatih, već građana. „Izveštaj o siromaštvu Nemačke vlade“, koji je predstavljen prošle nedelje, idealan je dokaz za to. Moraćemo samo da se potrudimo da bismo odgonetnuli tužnu poruku ovog izveštaja, jer se vlada poslednjih meseci žestoko potrudila da ulepša stvarno stanje stvari.
Ali istinu nije mogla da prikrije. Nemačka je nepravedna zemlja. Godine 1970. deset procenata najbogatijeg dela stanovništva posedovalo je 44% ukupne neto imovine u (Zapadnoj) Nemačkoj, a u 2011. 66%. Opšti porezi poput poreza na zarade i PDV čine 80% ukupnih poreskih prihoda, a porezi na korporacije i kapitalnu dobit samo 12%. Gotovo 8 miliona ljudi u Nemačkoj radi u sektoru niskih zarada, a njih 12 miliona živi na ili ispod granice siromaštva. 25% svi zaposlenih u Nemačkoj radi tzv. prekarne poslove: ugovori na određeno vreme, po učinku, praksa. Svako drugo novootvoreno radno mesto je radno mesto na određeno vreme.
Možemo da nastavimo sa iznošenjem sličnih statistika; mnoge od njih nalaze se u ovom izveštaju, a druge možemo naći u istraživanjima sociologa. Sve je to u stvari već odavno poznato. Ali većina ljudi samo ravnodušno sleže ramenima. „Nije mi jasno zašto sa tako malo ljudi buni protiv ovog neproporcionalnog porasta zarada i imovine?“, pita se socijalni istoričar Hans-Ulrih Veler.
Međutim Veler bi trebalo da zna odgovor, jer šta su brojke u poređenju sa interesima? Šta je stvarnost u poređenju sa strukturama moći? Industrija, vladajuće partije, većina medija, pristrasni istraživači i instituti, svi oni pomažu u opovrgavanju, relativizaciji i ignorisanju činjenica. Kartel profitera je toliko moćan da više i ne mora da obraća pažnju na stvarnost, već može da stvara sopstvenu.
A ako ni to ne pomaže, poseže se za argumentom da nas novac ne čini srećnima. Tako je nedavno u Bundestagu, povodom rasprave o predstojećem izveštaju o siromaštvu, poslanik CDU-a, Matias Cimer, izjavio: „Cela debata se previše bavi materijalnim faktorima.“
Pred našim očima se već odavno odigrava slom ovog društva. Raspadaju se ulice, škole, gradovi. Na raskrsnicama srećemo ljude kako kopaju po kontejnerima u potrazi za flašama, ne bi li zaradili koji evro od kaucije. Ali naučili su nas da više ne verujemo svojim očima i da nepravdu smatramo neophodnom, a bezumlje razumnim. I sve to samo zato da bi se ostvareni prihodi slivali ka gornjim slojevima, uz istovremno prikrivanje da se to zaista dešava.
To je sistem laži. Ideolozi neoliberalizma rado govore o zaslugama za koje sledi nagrada. Ali mi ne živimo u društvu zasluga. Mi živimo u korporativnoj državi. U svom agenda-govoru Šreder je rekao: „U ovom trenutku izgledi da će neko dete iz viših slojeva pohađati gimnaziju su šest do deset puta veći od onih dece iz radničkih porodica. To moramo da promenimo“. A danas, deset godina kasnije, predsednik SPD-a Zigmar Gabriel kaže: „Ova socijalna država mora da učini sve kako naše poreklo ne bi određivalo našu sudbinu.“
Socijalno-politički ciljevi nisu ostvareni. Ali zato ekonomsko-politički jesu. Politika agendi, koju je Šreder osmislio, a Merkel nastavila, ojačala je nemačku ekonomiju, ali je zato oslabila Nemce.
Na svojim najpotresnijim stranama, izveštaj svedoči o potpunom gubitku iluzija kod ljudi. Na pitanje o razlozima nečijeg bogatstva, samo četvrtina ispitanih navodi izuzetne sposobnosti i težak rad. Sa druge strane daleko veći broj smatra da su glavni razlozi poreklo (46%) ili socijalne veze (39%), dok oni najdublje razočarani navode prevrtljivost (30%) ili nepravednost ekonomskog sistema (25%).
Šta je strašnije, to što su ovi ljudi do te mere realni ili to što su toliko pasivni?
Spiegel, 11.03.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 13.03.2013.