Razbojnik što je naoružan buketom krasuljaka i hrizentema orobio banku i njegova esnafska koleginica koja je isto učinila ćaskajući mobitelom – ismejali su svetu instituciju pljačke, pa sad više nijedan čin (od seksa do trgovine organima i nuklearnim otpadom) nije ostao nesrozan banalizacijom. A neki red, otkako je ljudi i ćudi, mora postojati…
Kada štrajkači, recimo, ekserom priheftaju desnicu uz sto stečajnog upravnika, poliju se benzinskim prerađevinama ili sopstveni otfikareni prst ubace kao ulog u pregovrački proces – time, zapravo, pokazuju koliko ozbiljno shvataju, poštuju i uvažavaju državu s kojom su se, sticajem okolnosti, dohvatili za gušu.
Šta onda reći za jadni slučaj dva bilmeza iz prokupačkog zatvora koji su, oprostivši se s familijom i obavivši šta treba s popom, krenuli u štrajk glađu do svisnuća, da bi lažnog Gandija u njima raskrinkala kaznionička vaga kad je pokazala da su tokom višednevnog izgladnjivanja nabacili po par kilograma. Krišom blagujući Kraš-bajadere i prašku šunku nisu samo napravili sprdačinstvo sa društvom i sistemom, već su, u nesnošljivom moralnom svlaku, pljunuli na sve norme i obezvredili ostale zakonom žigosane kažnjenike koji, ako i nisu tako živeli, makar pošteno odrađuju dug domovini. A ona, i bez ovakvih podlokavanja svojih potpornih stubova, već odavno tone.
Urugvajski duvač pištaljke koji je zaustavio naš mundijalski pohod, usput ostavivši Radomira III s one strane narodnog obožavanja, nije bio te sreće da ga decenijama (zajedno s majkom) pominju po srpskim birtijama, jer ga preteče novi „zlotvor u crnom“ Japanac Hisaši Ovada, predsednik Međunarodnog suda u koji pođosmo po svoju kosovsku pravicu.
Ipak, ništa svedrmajuće nije se desilo, jer Kosovo je naše taman koliko je bilo i pre nedelju dana. No, poput praška za stenice svrbi istina sasuta u oči da će Albanci (a ne mi koji smo se toliko raspucavali i trudili) dobiti dve države, premda ni sa onom prvorođenom ne znaju šta će.
Ne sumnjam da hronični izostanak smisla za realnost može pravno ćeranje, ako omanu i Ujedinjene nacije, dovaljati i do plemenskog saveza u Zambiji, ali nazire se kraj filmskom postupku u našoj politici gde smo sva ozbiljna i teška mesta preskakali švenkom u nebo, a tamo već Kosova nije falilo.
Moguće da je moj ionako škrti patriotizam ožuljan činjenicom da sam dane kad su se sve naše taktike podavale apsurdu proveo zazirući od TV ekrana, jer bi još jedan susret sa Smiljom Avramov i njenim razjasnicama o međunarodnom pravu bio koban po moja (i onako pohabana) jetra.
Kako li je tek Miškoviću koji će izgleda (a s tim računa svaki muškarac) stradati od lepih žena što, možda ne baš onako kako je maštao, navališe na njega?! Što ne stigne Milka, dočekuje Smiljka, i eto nevolja onome ko je navikao da ih stvara drugima. Kao u španskim serijama utvrđuje se (nep)očinstvo nad firmama ćerkama, a duž maržino linije vode borbe do poslednje deonice i kapi tajkunske krvi.
Ako se obistine neke ispotiha pominjane pretnje, pa kormilar deltoidne imperije stavi svoje umeće na raspolaganje nekoj evropskoj privredi koja će ga bolje čuvati i lakše podneti, pouzdano znam da će svoju obrazinu suzama ukvasiti Slobodan Milosavljević, koji negde na tavanu vlade, sve držeći zeca za uši, uvežbava svoje hipnotičke mantre.
Više bih voleo da me, na ovu kosovsku muku, strefi još hiljadu poskupljenja, nego da mi ministrel opet otvori oči istinom koju svako od nas, pa i oni koji to saznanje platiše glavom, dobro zna – život u Srbiji je neverovatno jeftin.
A kad je tako, ne čudi što nam je monetarni čvor stalno zapušen. Na ovoj julovštini neurotični dinar svako malo kolabira ili šizofreno probija psihološke granice svog kursa, te sad imamo valutu za koju nismo sigurni hoće li dići ruku na sebe, ili nas sve zajedno odvesti u ježevu kućicu bankrota. Tranzicijska sadašnjost posrće kao sapeta kvočka, a okolnosti čine da imamo mira i vremena za sebe otprilike koliko i one kuglice u fliperu što se, uz nepodnošljive zvučne i svetleće efekte, odbijaju o svaki živi ispust ili međusobno sudaraju, sve dok ih aparat ne usisa. Mnogi to teško izdržavaju, brste bensedine kao pez – bombone i stalno se vraćaju do ivice samoubistva.
Ima onih koji se češće nego na WC šolju penju na sims ili betonsku ogradu mosta, pune dlanove tabletama, uvek imaju spremne suicidne žilete, ali se sve najčešće svodi na blef kojim bi da utvrde koliko su voljeni i s kakvom vatrenošću će njihovi bližnji prileteti da ih odvrate s puta bez povratka.
Ipak, one koji bi zaista da se samoubiju, ali nemaju dovoljno mašte ili sreće, obradovaće vest da haški behaton odnedavno opet guli Ramuš Haradinaj. Ukoliko se prijave kao svedoci tužilaštva u procesu protiv ovog kosovskog velikana, s velikom verovatnoćom mogu očekivati da će njihova žudnja za smrću biti uslišena.
Mada, pre ove poslednje odluke, bilo bi dobro da se opredele za jednu stranu u najnovijoj grobljanskoj mafiji čiji jedan krak se zalaže za jeftine i komforne kartonske mrtvačke kovčege, dok drugi, tradicionalniji, stoje na stanovištu da čamovina spaja ljude.
Mada mu mudrovanje ovog tipa priliči koliko i svinji sedlo, za reč se javio i česti položajnik ove rubrike – Sretko Kalinić. Nakon što je čuo da je neka baba u staračkom domu pretukla drvoseču koji se vrzmao oko gerontologije, pa otetom sekirom ućutkala dve svoje domske cimerke, taj glasnogovornik savesti društva upitao se kuda ide ovaj svet!
A, možda njegova antropološka zabrinutost i nije bez neke, jer je, svakako, nastalo poslednje vreme ako su i babe, umesto da heklajući izviruju ide li Smrt, počeli da je seju i otimaju mafijaškim ubicama hleb iz ruku…
Peščanik.net, 24.07.2010.