Sinod Srpske pravoslavne crkve je na sednici održanoj krajem avgusta doneo odluku kojom se zabranjuju nastupi sveštenoslužitelja – to jest monaha i parohijskog sveštenstva – na društvenim mrežama. Sinod je pod predsedništvom patrijarha Porfirija prvo konstatovao fenomen da crkveni klir koristi društvene mreže – pojavljujući se u „raznim diskusijama“ i „video-klipovima“; a zatim doneo odluku o zabrani istupanja bez prethodnog blagoslova, odnosno dozvole nadležnog episkopa. Namesništvima na teritoriji Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, kojom upravlja patrijarh Porfirije, naloženo je da sa sinodskom odlukom upoznaju područno sveštenstvo. Ova odluka Sinoda je prosleđena i svim episkopima SPC-a, radi primene na teritoriji njihovih eparhija. Šta to treba da znači?
U svakom slučaju, u pitanju je paradoks. Patrijarh koji koristi društvene mreže to zabranjuje sveštenstvu, nalažući ostalim episkopima da povedu računa i odluče ko ima pravo postavljati komentare, a ko isključivo porodične fotografije sa letovanja. Umesto da prvi čovek Crkve pozove sveštenstvo na odgovornu upotrebu sredstava komunikacije i upozori na moguće zloupotrebe društvenih mreža, odvrati od neprilične komunikacije i ukaže na dolično ponašanje – patrijarh poseže za zabranama. Šta to govori o episkopatu? Da je sveštenički čin delilo šakom i kapom, pa se stvar otela kontroli? Ne sporim da je sveštenički poziv tokom tranzicije postao unosno zanimanje, ali se ne bih složio sa time da na mrežama sveštenici komuniciraju različito od ostalih korisnika.
Oni to čine kao i svi (mi) ostali. Nekada ispadnu duhoviti kao mi, nekada glupi kao mi, nekada obavešteni a nekada ne, nekada pristojni a nekada baš i ne. Ponekad umeju diskutovati, a nekada imaju kratak fitilj. I tako stižemo i do ključnih reči u odluci Sinoda, koji je konstatovao da sveštenstvo učestvuje u „raznim diskusijama“ i pojavljuje se u „video-klipovima“. Međutim, jedini video materijali u prethodnom periodu koji su snimani, a da ne spadaju u propovedničke kanale, ali i jedine „diskusije“ ticale su se negativne kampanje protiv onih episkopa koji su javno kritikovali Vučićev režim. A koji su takođe bili kandidati za patrijarha, pored izabranog Porfirija. Sinod sada nastoji da sankcioniše oprobane metode crkveno-političke igre koja je išla u prilog patrijarhu Porfiriju i režimu, u čemu su učestvovali i pojedini sveštenici.
Rukavica je bačena i episkopima. Oni će od sada biti odgovorni ako bi se neko od sveštenika drznuo da napiše nešto protiv aktuelnog nedemokratskog režima, naročito u vezi sa izborima i mogućim postizbornim dešavanjima u državi u kojoj smena vlasti više nije pravilo. Pravo na javni govor pripada samo onima na vrhu piramide moći: u državi Vučiću, u Crkvi Porfiriju. Patrijarhove reči odzvanjaće kao eho kroz statuse na društvenim mrežama onih sveštenika koji su dobili blagoslov da ih ponavljaju, na isti način na koji to rade i kohorte Vučićevih botova.
Odluke Sinoda kojima se donose zabrane ipak ne moraju biti i načelno problematične. Mogla se doneti odluka o zabrani javnog zastupanja i iznošenja antivakserskih stavova na društvenim mrežama, ako se već SPC ustručava da zvanično podrži i pozove građane/vernike na vakcinaciju. No, očigledno je da vrh SPC-a izbegava svaki vid regulacije odnosa u javnom prostoru, pa tako i u pogledu dobrobiti od vakcinacije. Imati jasan i nedvosmislen stav po pitanju vakcinacije značilo bi priznati objektivnu važnost i značaj medicine, ali crkveni delatnici više vole da pričaju priče o tome kako su manastiri u srednjem veku koje je podigao Sveti Sava imali i bolnice (pre svega za monahe), nego da nešto konkretno i korisno urade za poboljšanje opšteg javnog zdravlja danas.
Ostaje još jedno važno pitanje. Od čega se Sinod brani i šta želi da predupredi ovom odlukom? Već smo rekli da su pojedini sveštenici učestvovali u kampanji na internetu protiv episkopa koji su bili oponenti režimu i sadašnjem patrijarhu. U tom smislu, nije teško zamisliti situaciju da se, nakon što Vučić izgubi vlast, postavi i pitanje ostanka sadašnjeg patrijarha na pećkom tronu, naročito ako se bude previše kompromitovao bliskošću i saradnjom sa ovim autoritarno-mafijaškim režimom. Odlukom Sinoda se postavlja mehanizam kojim bi se nepogrešivo detektovali centri neke buduće, eventualne (svešteničke) kampanje za smenu patrijarha. Ovakav scenario bi, razume se, bio izuzetno loš za SPC, mada ne i sasvim nepoznat, ako se ima u vidu njena istorija. Zato je potrebno na vreme voditi računa o budućnosti, ali ne zabranama.
Peščanik.net, 05.10.2021.