Šta ono rade, Mene ti? – pitao je Gospod Bog gledajući dole u zemlju Srbiju, u zemlji Srbiji grad Novi Sad, u gradu Novom Sadu Sabornu crkvu Svetog velikomučenika Georgija, ispred Saborne crkve veliku cisternu Gradskog vodovoda, a na cisterni Gradskog vodovoda – sveštenika. Popeo se debeli popa merdevinama na kamion, pa maše krstom iznad otvora na cisterni.
– Ne znam kako da Ti kažem, oče – uzvrteo se Sin Božiji. – Osveštaju vodu.
– Šta bre osveštaju?
– Vodu.
– Vodu u cisterni osveštaju? – jedva se Gospod suzdržao da ne eksplodira od smeha. – Pa šta onda rade s njom?
– Piju, kupaju se, i tako. Uliju je, recimo, u kalup u obliku krsta i stave u frižider – pokunjio se Hrist, a tačno se vidi kako mu je neugodno. – Onda takav krst od osveštanoga leda na Tebejavljenje bacaju u hladni Dunav, pa se takmiče ko će pre živ da dopliva do njega.
– Zajebavaš?
– Ne zajebavam, Keve mi.
– Čekaj, šta si ti njima dole tačno rekao, da li si im dobro objasnio celu tu stvar oko Mene, Tebe i Svetog Duha?
U Novom Sadu, eto, i ove je godine na Bogojavljenje sveštenik Srpske pravoslavne crkve – sad već tradicionalno – osveštao gradsku vodovodnu mrežu, omogućujući Novosađanima da verovatno jedini u svetu imaju osveštanu vodu u sopstvenim domovima, u česmama, sudoperama, bojlerima i vešmašinama, jedan takoreći sveti vodovod.
Hvale vredna inicijativa odgovornih lica iz Javnog pravoslavnog preduzeća Vodovod i kanalizacija i Srpske komunalne crkve otvara, međutim, i celu jednu ozbiljnu teološku raspravu: kao prvo, zašto se uopšte voda iz gradskog vodosnabdevanja osveštava, ako je već osveštana prošle godine? Da li to znači da lane osveštana voda više ne vredi, da joj je istekao rok trajanja? Ako je tako – a očito jeste – trebalo bi to i da se kaže, pa da na atestima o osveštanju i etiketama flaširane svete vodice lepo piše, štajaznam, ‘sastav: gvožđe 0.3 mg, mangan 0.05 mg, Sveti Duh 0.02 mg/l’ i ‘rok upotrebe 19/01/2017’.
Time se, međutim, ne sugeriše samo kako je Božija moć vremenski ograničena – šta je već samo po sebi teološki skandalozno – već i da je ograničena na način na koji je ograničen funkcionalni vek bilo koje potrošačke robe. Među velike hohštaplerske korporacije koje nam prodaju tehniku programiranu da traje tačno koliko i rok garancije, upisao se, eto, i najveći svetski proizvođač pijaće vode, Gospod Bog Svemogući, nudeći Srbima svetu vodu sa garancijom od jedne godine – rokom trajanja, uzgred budi rečeno, dvostruko kraćim od obaveznog garantnog roka za industrijske proizvode u zemljama bezbožne Evropske unije.
Baš kao frižider, televizor ili mobilni telefon, što vam bez greške prdnu u čabar sutradan nakon šta je istekao garantni rok, tako eto i osveštana voda novosadskog gradskog vodovoda već dan nakon Bogojavljenja, 20. januara, više nije ni za kurac. I grad, dabome, mora da angažuje majstore iz Srpske pravoslavne crkve.
– U čemu je problem? – prevali onda preko čačkalice bradati majstor u dugačkoj mantiji, lenjo se penjući uz merdevine na cisternu.
– Nemam pojma – odozdo će čovek iz gradske uprave. – Mali mi celu noć taslačio, a snajka ništa. Tri puta se jutros pišala na test za trudnoću. Šta da vam kažem? Trudna božeprosti kao ona mermerna balerina na Pozorišnom trgu.
– A okupala se u svetoj vodi?
– Dabome, sinoć. I prekrstila. Tri puta, sve kako treba.
– Nije ni čudo – dovikne uto majstor sa cisterne ližući prst. – Kad ste poslednji put osveštali vodu?
– Evo jutros tačno godinu dana.
– E pa mogla je tako snajka da se kupa sve do Savindana i jebe sa celim novosadskim korpusom – majstor će odozgo. – Ova voda vam je sveta taman koliko i Minakvina oranžada.
– Pa šta da radimo?
– Mali – podvikne onda majstor pomoćniku. – Dodaj mi Sveto pismo i krst ‘šesnaesticu’!
I tako na svako Bogojavljenje. A Udruga za zaštitu potrošača Vojvodine ne mari. Živo se jebe Udrugu za zaštitu potrošača što Srpska pravoslavna crkva zajebava Novosađane, pa im uvaljuje blagoslovljenu svetu vodu s rokom trajanja smrznute prasetine ili jevtinog kineskog klima-uređaja. Baš kao što se, uostalom, Srpsku pravoslavnu crkvu živo jebe za šta sve Novosađani koriste svetu česmovaču iz svojih slavina.
Nikad o tome niste razmišljali na taj način, ali da: ako su sveštenici Srpske pravoslavne crkve osveštali vodu iz gradske vodovodne mreže, onda Novosađani ne samo da svetom vodom, recimo, peru prljave gaće, ne samo da se njome tuširaju i peru, hm, one delove tela, nego osveštanom vodom ispiru i ve-ce šolje!
U celom životu nisam čuo ništa bogohulnije: čak ni meni, osvedočenom antihristu, na kraj pogane pameti ne bi palo nešto tako skaredno. Ni beskrupulozni džihadisti iz Islamske države za pranje dupeta ne koriste svetu vodicu iz hrišćanskih hramova, a novosadski vernici, štaviše i same sveštene glave u svojim dvorima, iz osveštane gradske mreže veselo, eto, pune vodokotliće i – ne postoji lep način da se to kaže – svetom vodom ispiru sopstvena govna u klozetskim šoljama, pa sve sedeći na bideu blagoslovljenom vodicom peru dupe.
Ja, recimo, da sam Gospod Bog, ozbiljno bih popizdeo, ali to je zato što sam bezbožno đubre i ne razumem celu tu stvar sa Njim, Hristom, Svetim Duhom i popovima na cisternama.
Čisto teološki, naime, ta je stvar sasvim u skladu sa učenjem Srpske pravoslavne crkve. Najzad, neće biti da je slučajno šta se voda osvešta na Bogojavljenje, dakle na dan otkrovenja Božijeg Sina ovaploćenog u Isusu Hristu, krštenog onomad na Jordanu od Jovana Preteče i dotaknutog tada Svetim Duhom: nije li Hrist upravo toga dana počeo svoju misiju na zemlji, sa ciljem otkupa svih grehova čovečanstva i uopšte srpskog naroda u celini i celosti? Nije li onda osveštanje vode za pranje srpskih govana upravo suštinsko poslanje Srpske pravoslavne crkve?
U retko je čemu zapravo Srpska pravoslavna crkva tako ustrajna i dosledna kao u povlačenju svete vode za srpskim sranjima. Konačno, sva je ta sranja ona svetom vodom i pokropila, sve od početka veselih devedesetih, kada je Željko Ražnatović Arkan, lični gorila patrijarha srpskog Pavla, Njegovu Svetost proglasio svojim vrhovnim komandantom, a Sveti arhijerejski sabor zvanično objavio da ne priznaje granice između Srbije i Hrvatske, te Bosne i Hercegovine.
Spremno su tada vladike Srpske pravoslavne crkve, episkopi i seoski popovi cele cisterne osveštane vode pokropili po puškama, noževima, zoljama, minobacačima, haubicama i tenkovima, osveštajući oružje i vojsku koja će u godinama što su usledile poubijati stotinu hiljada ljudi i milione poterati u izgnanstvo, pozirali i ljubili se sa Šešeljem, Mladićem, Karadžićem i ostalim serijskim ubicama, i sve otada nema u stvari ni jednog jedinog srpskog sranja, od ratnih zločina do napada na gej-parade, kojega svetom vodicom nisu osveštali svetovodoinstalateri iz Srpske pravoslavne crkve. Šta kaže stara narodna – pravoslavnu Srbiju Dunav ne bi oprao, a kamoli osveštana voda iz novosadskih vodokotlića.
I onda je, razume se, patrijarh srpski Irinej istoga dana, čitali ste i o tome u novinama, pred bogojavljensku utrku za Časni krst u Zemunu osveštao – Dunav.
– Šta ono rade, Mene ti? – pitao je Gospod Bog gledajući dole u zemlju Srbiju, u zemlji Srbiji reku Dunav, a na obali Dunava patrijarha srpskog Irineja gde maše nekakvim svežnjem šiblja i mrmori sebi u dugačku sedu bradu.
– Ne znam kako da Ti kažem, oče – uzvrteo se Sin Božiji. – Osveštaju Dunav.
– Šta bre osveštaju?
– Dunav. Reku.
– Reku osveštaju? – jedva se Gospod suzdržao da ne eksplodira od smeha. – Pa šta onda rade s njom?
– Ništa – pokunjio se Hrist, a tačno se vidi kako mu je neugodno. – Peru Srbiju.
Novosti, 26.01.2016.
Peščanik.net, 28.01.2016.