svetionik

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

O knjizi Vesne Crnogorac „Javne biblioteke i demokratija“ (Clio 2018), koja će u četvrtak 21. februara biti predstavljena u Narodnoj biblioteci.

Za većinu ljubitelja knjiga biblioteka je mesto večernjih susreta s piscima, ali savremena biblioteka je nešto više od trezora knjiga i sastajališta autora i čitalaca. Ona nije samo mesto na kome će se debatovati o književnosti ili umetnosti, već i portal za ulazak u svet znanja i informacija. Ona je posrednik koji će građaninu pomoći, ali ga i podstaći da prati rad državnih organa, da bude informisan. Koji će mu poslužiti, makar kao tehnička podrška, da te informacije dobije, pa čak i da reši postupke sa državnim organima, podnese zahteve ili preuzme dokumente. Savremena biblioteka – između čuvališta knjiga, izvorišta znanja i informacija, okupljališta lokalne zajednice, servisa građana i svetionika demokratije – to su teme kojima se bavi Vesna Crnogorac u knjizi „Javne biblioteke i demokratija“ (Clio 2018).

Uspostavljanje veze između bibliotekarstva i borbe protiv korupcije zvuči avangardno i za zemlje koje su u izgradnji demokratije i institucija odmakle mnogo dalje od Srbije. ili možda, preciznije – koje su u smeru izgradnje odmakle dalje nego što je Srbija odmakla u suprotnom smeru – rušenju i potiranju. Ta veza između biblioteke, izgradnje demokratije i borbe protiv korupcije jeste informacija. I to je nešto što bismo mi, ovde, morali dobro da poznajemo i lako prepoznamo. Opet, nažalost, u odrazu u ogledalu, u onom negativnom poimanju.

Jer, kao što Vesna Crnogorac podseća u knjizi: „Nijedna vlast ne voli da omogući građanima potpun uvid u svoj rad, posebno ne uvid u procese odlučivanja. Držanje javnosti u neznanju, odnosno neobaveštenosti o aktivnostima koje vlast preduzima, poznato je kroz istoriju i predstavlja osnov svake diktature, zatvorenog, netransparentnog i neprogresivnog društva. U takvim zajednicama je dobro uvek samo pripadnicima vlasti, odnosno pojedincima koji su s vlašću povezani“.

Poznato? Poznato je i autorki i ona se ne zanosi time da je model nove uloge javne biblioteke koji pojašnjava i predstavlja moguć u Srbiji sada. Čak i ako rezultati istraživanja (starog pet godina, istini za volju, jer knjiga je nastala na osnovu doktorskog rada odbranjenog 2016) među bibliotekarima govore da postoji (ili je postojala) spremnost da se prihvati „nova biblioteka“. Tih pet godina dovoljne su da se u ovoj zemlji sruše i naizgled čvršće institucije nego što su to javne biblioteke. Setimo se samo otkazivanja promocije knjige Srđana Škora u niškoj biblioteci „Stevan Sremac“ ili skraćivanja izložbe karikatura Predraga Koraksića Coraxa i Dušana Petričića u lazarevačkoj biblioteci „Dimitrije Tucović“. Bez reagovanja bibliotečke zajednice.

To je okruženje u kome autorka postavlja pitanje dužnosti nove biblioteke da se okrene građaninu, da pomogne razvoj kulture informisanih građana. Jer „bibliotekari nisu čuvari knjiga, nego profesionalci angažovani na organizovanju, čuvanju i predstavljanju ideja, znanja, kulturnog nasleđa, ali i ispoljavanju solidarnosti i ljudskog dostojanstva“. Tako nešto neće izgraditi ni Sonja Šuković, direktorka niške biblioteke, koja „ne želi knjige sa političkom konotacijom“, ni Jasmina Ivanković iz lazarevačke biblioteke koja ima „druge programske aktivnosti“. Za to je potreban „bibliotekar koji kritički misli“, koji „ustaje u odbranu ljudskih prava uvek kada sazna za njihovo kršenje ili tome prisustvuje“.

Daleko smo od toga da javne biblioteke budu svetionici demokratije, ali mogu li danas bar da unesu zublju ili sveću u hodnik pećine u koju su nas zatvorili? Ima li hrabrosti za debate koje će negovati kulturu informisanog građanina? Ima li (uz urušavanje sistema dostupnosti informacija novim zakonom i poigravanjem sa neizborom poverenika) želje i volje da javne biblioteke odškrinu građanima i ta vrata znanja i informacija?

A kada se javne biblioteke, sa drugim zapostavljenim, poniženim i urušenim institucijama ponovo uzdignu, može li knjiga Vesne Crnogorac nekom „hrabrom bibliotekaru koji kritički misli“ poslužiti kao praktičan vodič za izgradnju novog modela biblioteke kao društveno odgovorne ustanove u kojoj se ostvaruju ideje nove socijalne demokratije, biblioteke kao „mosta koji spaja građane i organe javne vlasti, naročito na lokalnom nivou“. Biblioteke kao centra za podršku tražiocima informacija, biblioteke koja sarađuje sa organizacijama civilnog društva posvećenim borbi protiv korupcije, sa savetodavnim centrima za građane.

Jer to se, kao što autorka navodi u jednom ranije objavljenom radu, neće lako usvojiti u zemlji u kojoj „korumpirana i autoritarna vlada suzbija kritiku na oštar i težak način“.

Konačno, knjiga Vesne Crnnogorac „Javne biblioteke i demokratija“ ostavlja nas u nedoumici, u naizgled neizlaznoj logičkoj petlji: da li je ono što autorka predstavlja kao svoj san – „kritički informisani građanin bez koga nema prave demokratije i jednakosti (a koji to postaje i uz pomoć biblioteka)“ – neophodan uslov da bi se prekinulo ponižavanje države, društva, institucija, vređanje razuma, ili je tek kada izađemo iz tog pakla moguće (i uz pomoć biblioteka) graditi pravu demokratiju i razvijati kulturu informisanih građana.

I, dodao bih, ima li vlasti koja neće s podozrenjem gledati na takve građane-birače.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 20.02.2019.