Početkom jula, Sju Parfit, 84-godišnja penzionisana sveštenica Anglikanske crkve, držeći štap u jednoj a megafon u drugoj ruci, stala je ispred sedišta londonske policije na malu drvenu kutiju na kojoj je pisalo „Protivim se genocidu“ i izgovorila sledeće reči:
„Moje srce je uz napaćeni palestinski narod… Pa šta ja mogu učiniti u svojim godinama i svojoj slabosti? Vrlo malo. Činim ono što mogu da podržim Palestince, a jedna od najboljih stvari koje mogu učiniti jeste da podržim organizaciju poznatu kao Palestinsku Akciju, jer su neki od njenih članova imali hrabrosti da razbiju oružje koje se koristi za proizvodnju genocida. Zato vas pozivam da i vi podržite Palestinsku Akciju. Pridružite mi se.“ (prev. aut.)
Sju su potom prišla dva policajca i uhvatili je jedan za jednu, drugi za drugu ruku, i pomogli joj da siđe sa kutije. Ta pomoć zapravo je bila čin hapšenja. Sju nije bila jedina koja je toga dana privedena. Privedeno je još trinaest aktivista, od kojih je znatan broj, baš kao i ona, bio starije dobi. Sju je članica grupe Defend Our Juries, čiji su protesti do danas doveli do hapšenja više od 3.400 demonstranata koji su javno izgovorili ili na kartonskim natpisima istakli poruku: „Protivim se genocidu. Podržavam Palestinsku Akciju.“
Razlog njihovog hapšenja je drugi deo ove rečenice: „Podržavam Palestinsku Akciju.“
Kako je do toga došlo?
Palestinska Akcija je aktivistička grupa osnovana 2020. godine sa ciljem zaustavljanja britanske saradnje sa izraelskom vojnom industrijom. Od samog osnivanja, grupa je kao svoj repertoar akcija izabrala blokade, okupacije i sabotaže, a najpoznatije akcije koje je izvela dogodile su se avgustu 2024. u Filtonu kod Bristola, protiv pogona izraelske vojne kompanije Elbit Systems, i junu 2025. u vojnoj bazi RAF Brize Norton, gde su aktivisti oštetili dva aviona kraljevskog ratnog vazduhoplovstva tvrdeći da učestvuju u vojnoj podršci Izraelu.
U junu ove godine, aktivisti iz Filtona, njih četvoro, osuđeni su na višegodišnje zatvorske kazne, pri čemu je sud naknadno i kontroverzno utvrdio da njihova dela imaju „terorističku vezu“ iako porota nije odlučivala o terorizmu. U predmetu RAF Brize Norton, sud je, s druge strane, smatrajući motive njihovog delovanja irelevantnim za krivična dela za koje se terete, zabranio optuženima da pred porotom kao deo svoje odbrane navedu da su se na akciju opredelili kako bi sprečili britansko saučesništvo u genocidu u Gazi. Na njihove presude se i dalje čeka.
Međutim, samo nekoliko dana nakon akcije ove grupe u RAF Brize Nortonu, britanska vlada proglasila je Palestinsku Akciju terorističkom organizacijom. Od tog trenutka članstvo u grupi ili javno iskazivanje podrške postalo je krivično delo kažnjivo zatvorom do četrnaest godina. I to je upravo razlog zbog koga je Sju, zajedno sa hiljadama drugih aktivista, privedena nakon što je javno rekla: „Protivim se genocidu. Podržavam Palestinsku Akciju.“ Kako su primetili mnogi korisnici društvenih mreža, sav apsurd ovakve reakcije britanske vlade ogleda se u tome što je preko noći novo lice prosečnog teroriste u Britaniji postala 84-godišnja bela žena.
Nešto slično dešava se i u Nemačkoj. U septembru 2025. petoro aktivista nemačke frakcije Palestinske Akcije, protestujući protiv nemačke podrške izraelskoj vojnoj industriji, provalilo je u pogon kompanije Elbit Systems u Ulmu i uništilo opremu vrednu više od milion evra. Nakon akcije, sačekali su policiju i predali se.
Od tada se Ulmska petorka (Ulm 5) nalazi u istražnom pritvoru pod izuzetno restriktivnim uslovima, uključujući i povremeno držanje u samici, u zatvorskom kompleksu Štutgart-Štamhajm, istorijski poznatom po suđenjima pripadnicima Frakcije Crvene armije (RAF). Suđenje, koje je počelo u aprilu, takođe se održava u okviru istog zatvorskog kompleksa. Simbolika poistovećivanja Ulmske petorke sa RAF-om i pre nego što je presuda donesena više je nego očigledna. Pored optužbi za uništavanje imovine, tužilaštvo ovu grupu tereti i za pripadnost kriminalnoj organizaciji prema članu 129 nemačkog Krivičnog zakonika, čime se, veoma slično britanskim sudovima, briše granica između građanske neposlušnosti, organizovanog kriminala i terorizma.
Situacija nije ništa manje dramatična ni u Sjedinjenim Državama. U junu ove godine petnaestoro aktivista osuđeno je na višedecenijske kazne za pružanje materijalne podrške teroristima nakon protesta ispred ICE pritvorskog centra u Teksasu, tokom kojeg su zapalili vatromet, oštetili parkirana vozila i stražarsku kućicu, te povredili jednog policajca. Tužilaštvo je tvrdilo da su optuženi činili „Antifa ćeliju“ i da su, pružajući jedni drugima logističku podršku, istovremeno pružali i materijalnu podršku teroristima. Time je ovaj predmet postao prvi veliki slučaj u kojem su optužbe za terorizam povezane sa navodnim delovanjem Antife.
Ovakav razvoj događaja nije nastao preko noći. Poslednjih godina slični obrasci mogli su se uočiti i u postupanju prema aktivistima klimatskih pokreta. U Velikoj Britaniji aktivisti pokreta Extinction Rebellion i Just Stop Oil bili su suočeni sa masovnim hapšenjima, preventivnim zabranama protesta i sve strožim kaznama, dok su u Nemačkoj protiv članova pokreta Letzte Generation sprovođeni policijski pretresi, zaplene imovine, a pojedini lideri optuženi su po članu 129 Krivičnog zakonika za formiranje kriminalne organizacije.
Kada već govorimo o klimatskim promenama, slučaj Grete Tunberg ovde je posebno zanimljiv. Dok je Greta bila simpatična, ali ljuta devojčica koja se mirnim protestima i okupljanjem srednjoškolaca bori protiv klimatskih promena, bila je slavljena, naročito u Nemačkoj. Međutim, kada je odlučila da svoju političku borbu proširi, pridruži se propalestinskom pokretu, učestvuje u Freedom Flotili, protestuje u Berlinu protiv Rajnmetala i militarizacije uopšte, vrlo brzo je od klimatske heroine postala predmet optužbi za antisemitizam i bila izložena brutalnim intervencijama berlinske policije.
Nakon svih ovih primera, teško je oteti se utisku da se nešto čudno dešava u zapadnim demokratijama. Deluje da danas gotovo da nema goruće teme, od zločina u Gazi, preko imigracije, klimatskih promena i militarizacije, do, uskoro verovatno, data centara i veštačke inteligencije, čim budu proglašeni pitanjem nacionalnog interesa, oko koje se čovek može politički angažovati, a da ne rizikuje da završi kao terorista ili kriminalac.
Kako je aktivista postao terorista?
Liberalna demokratija ne može postojati bez prava na protest. To pravo nije nešto što liberalna demokratija može da izabere da ima ili nema. Ono je njen centralni noseći stub. Jednostavnim rečnikom, kada nestane pravo na protest, nestaje i liberalna demokratija. Ali možda je još važnije nešto drugo. Utemeljeno na slobodi izražavanja, udruživanja i okupljanja, pravo na protest u liberalnoj tradiciji nikad nije podrazumevalo puko pravo da pojedinac ili grupa javno izraze svoje stavove, bez ikakve obaveze društva ili vlasti da ih sasluša. Naprotiv, ono je oduvek podrazumevalo i pravo da izgovoreno uđe u javni prostor kao politički relevantan i demokratski legitiman zahtev, što, složićemo se, zahtevi za zaustavljanje ratova, sprečavanje genocida, borba protiv anti-imigracionih politika i borba protiv klimatskih promena neosporno jesu.
Međutim, tokom proteklih nekoliko decenija, ovaj gotovo aksiomatski princip liberalne demokratije izgubio je svoj status. U decenijama nakon pada Berlinskog zida, kada se kapitalizam nametnuo kao poredak bez alternative, a ekonomski rast po svaku cenu kao vodeća ideologija, protest se među političkim i ekonomskim elitama počeo doživljavati kao nešto što se treba ignorisati, a ako je baš uporan i pokaže i najmanji transformativni potencijal, kao nešto što se mora aktivno gušiti.
Najveći protestni pokreti u liberalnim demokratijama 21. veka – protesti protiv rata u Iraku (2003), Occupy Wall Street (2011), #MeToo, koji je globalni zamah dobio 2017, Žuti prsluci u Francuskoj (2018), Fridays for Future, koji je kulminirao 2019. i Black Lives Matter, čiji je najveći talas usledio 2020. godine – tako nisu doveli do značajnije političke promene, a i tamo gde se učinilo da jeste, ostvareni napredak ubrzo je preokrenut. Invazija na Irak se dogodila; finansijski sistem ostao je u osnovi nepromenjen, a onih „99 odsto“ danas je još siromašnije; ženska prava pod snažnim su kulturnim i političkim otporom; globalna emisija CO₂ nastavila je da raste; temeljne reforme policijskog sistema u Sjedinjenim Državama nije bilo, a ekonomski i socijalni položaj grupa koje su protestovale u Francuskoj nije se bitno promenio.
Kao što primećuje Anton Jegr u svojoj hit knjizi Hiperpolitika, nikada nije postojao veći raskorak između političkog angažmana građana (visoke javne svesti, masovne medijske pažnje i protesta) i konkretnih političkih rezultata, odnosno stvarnih promena javnih politika i odnosa moći.
Protest je tako za političke i ekonomske elite zapadnih liberalnih demokratija postao prihvatljiv samo dok je performativnog karaktera: kulturni izraz nezadovoljstva, lišen snažnog ideološkog utemeljenja, ali ne i politička sila sposobna da menja postojeći poredak. U idealnom slučaju, neka vrsta zabave.
Istini za volju, političkim i ekonomskim elitama najviše bi odgovarali građani koji su nezainteresovani, cinični ili u stanju koje Alenka Župančič naziva disavowal („Dobro znam šta se dešava, ali se ponašam kao da ne znam“). Kako to nije moguće, sledeća prihvatljiva opcija jesu građani koji na protest odlaze kako bi izrazili svoj lični identitet, signalizirali sopstvenu moralnu ispravnost, okačili fotografije na društvene mreže ili, još bolje, istupili kao predstavnici društveno odgovorne kompanije za koju rade. Važno je samo da niko ozbiljno ne očekuje da protest bude politički delotvoran. Dobar je samo onaj protest koji ništa ne menja, ali podiže engagement na društvenim mrežama.
Ako, pak, niste u stanju da budete ovakav „idealan“ građanin, pa iz osećaja frustracije da se ništa ne menja, da dalje ovako ne može, da se preteralo s ekološkom degradacijom i bezumnim ubijanjem, zaključite da protest ipak mora biti transformativan i odlučite se na radikalniji potez, poput građana koje sam pomenula na početku ovog teksta, izlažete se riziku da budete proglašeni teroristima ili kriminalcima. I tako upadate u svojevrsnu Kvaku 22. Ako protestuješ mirno, ignorišu te. Ako se radikalizuješ, proglašavaju te teroristom. U oba slučaja, put do političke promene je zatvoren. I u oba slučaja ostalim građanima šalje se poruka da mogu da biraju jedino između nezainteresovanosti, cinizma, disavowal-a ili protestnog pozerstva.
Građanska pasivnost ovde nije poželjna samo radi očuvanja postojećeg poretka. Njena funkcija je i da političkim, a naročito ekonomskim elitama, sačuva monopol nad društvenom promenom: pravo da oni budu ti koji određuju kada će do promene doći, u kom smeru će se odvijati i ko će od nje imati koristi.
Tehnološke promene predstavljaju par ekselans primer takvog monopola. One su nesumnjivo izvršile, i nastaviće da vrše, najveći uticaj na transformaciju društva, na način na koji radimo, vežbamo, zabavljamo se, spavamo, komuniciramo i gradimo društvene odnose. Ipak, gotovo nijedna od tih promena nije bila predmet demokratskog odlučivanja niti izraz građanske volje. Naprotiv, u neprekidnoj trci za uvećanjem profita, one su nametnute društvu kao neminovan vid progresa.
Tehnološke promene, iako nisu jedini primer, jasno su pokazale da je politika u velikoj meri stavljena u službu ekonomije. Političko odlučivanje uglavnom je svedeno na neprestano usklađivanje političkih odluka sa onim što se predstavlja kao ekonomska nužnost. Vlade su tako sve manje predstavnici kolektivne volje, a sve više menadžeri unutar kapitalističkih ograničenja. A kada se stvari tako postave, posledice tehnoloških promena gotovo uvek ostaju u drugom planu u odnosu na bogatstvo koje stvaraju.
Upravo zato svaki protest koji odbija da ostane u domenu kulture, zabave ili performansa i koji od vlasti zahteva politiku, a ne menadžment, postaje pretnja.
Egzistencijalni problemi sa kojima se suočavamo – klimatske promene, militarizacija, stagnirajuće ekonomije poput Nemačke koje u ponovnoj militarizaciji vide izlaz, ratovi, genocidi, migracije, izgradnja data centara, eksploatacija prirodnih resursa zarad tehnološke trke, veštačka inteligencija koja ugrožava radna mesta ili rizik od ekonomskih kriza izazvanih investicionim balonima u AI, akumulacija bogatstva bez presedana, starenje stanovništva i urušavanje socijalne države – neće u narednim godinama postati manje ozbiljni. Naprotiv, gotovo je izvesno da će svaka od ovih kriza postajati sve dublja.
Ni vlade političkog centra, koje su pristale da politiku podrede ekonomiji, ni populističke vlade, bilo desne bilo leve, neće imati kapaciteta da na ove izazove odgovore demokratskim sredstvima. Izvesnije je očekivati dalju akumulaciju i konsolidaciju ekonomske, vojne i tehnološke moći u okvirima „kapitalizma nadzora“ (surveillance capitalism). A što se moć više bude koncentrisala, to će prostor za političko neslaganje biti sve uži. U takvim okolnostima, moglo bi se dogoditi da svi jednoga dana budemo teroristi.
Autorka je nezavisna istraživačica iz Berlina
Peščanik.net, 08.08.2026.
NAŠ TERORIZAM