Kada je Hitler onomad zaključio da slobodoljubi ljudi sa liberalnim idejama smetaju sprovođenju njegovih planova, odlučio je da uništi sve što je tada doprinosilo da se takva misao razvija. Tridesetih su to bile knjige, pa ih je javno spaljivao na lomačama. A kako to sa knjigama nije dalo dovoljno dobre rezultate, Firer je rešio da i njihove pisce, a kasnije i konzumente pobije, i to u što je moguće većem broju.
Pitao sam se kako bi danas delao jedan autokrata, u vreme televizije, interneta i interaktivnog fejsbuka. Sigurno mu ne bi bilo lako da svoju ideologiju nametne svesnim i informisanim građanima.
Ili grešim.
Osmotrimo malo današnju, Tadićevu Srbiju, koja nije tako dobra jer je dobra – nego je valjda bolja nego što je bila Miloševićeva, pa je sad, eto, dobra. Jer i pored toga što nemamo imenom i prezimenom jednog diktatora, ipak imamo svemoćne tajkune, firere i njihove sledbenike, nacional-socijaliste-tradicionaliste, njihovo nasilje, a imaćemo i medije na lomači novog Zakona o javnom informisanju. Rekao bih da je to dovoljno elemenata onog vremena.
Zavirimo, na primer, u Vršac, pastoralni gradić na samo desetak kilometara od evropske granice, da vidimo kako su tu stvari postavljene. Osmotrimo samo deo elektronskih medija.
U gradu od nešto više od tridesetak hiljada građana radi i posluje pet (i slovima pet) TV stanica. Jedna je čak ilegalna, ali je vlasnik lokalni šef SPS-a, pa mu se gleda kroz prste. (Sad je SPS opet na vlasti, zar ne?) I sve te TV stanice objavljuju iste informacije: kada je gradonačelnik uključio novi semafor, kada je primio ministra Mrkonjića, kada se rukovao sa decom i jeo slatkiše. Kad gledate te stanice ne znate koja je koja. Sve osim jedne! TV Panovizija je pitala koliko je para gradonačelnik potrošio na telefoniranje službenim mobilnim telefonom, koliko je para iz budžeta prebacio fondaciji Hemofarm, koliko ima komada sekretarica, a koliko savetnika i za šta mu i jedni i drugi služe! Naravno, ne treba biti mnogo pametan da se zaključi da je takva TV stanica isključena sa kablovske mreže u gradu i da se, i pored ugovora o javnom informisanju nikakva sredstva više ne prebacuju na njen račun. I to je prva faza disciplinovanja medija. Naime, od prošle godine postoji namet Radiodifuzne agencije, reket svim medijima u zemlji. Pri tome ne zaboravite da u gradovima kao što je Vršac jedini novac drži opština ili centri moći (koji uvek drže vlast u opštini). Recept je jednostavan – ako ne izveštavate afirmativno ili ako, ne daj bože, postavljate nezgodna pitanja – nema para od opštine. I nema načina da se namire RRA, RATEL, OFPS, SOKOJ, plate zaposlenih, doprinosi, struja, telefon i ostale sitnice. Jer tržište reklama odavno ne postoji, mali je grad, svi sve znaju a reklama služi samo da se komšije nadmeću.
Ali priča se tu ne završava, jer ova TV stanica se usudila da dirne i u neprikosnovenog, jedinog i totalnog vlasnika grada koji, maskiran u demokratsko odelo, prodaje građanima razvoj i prosperitet. Do juče na vlasti sa radikalima, punih usta srpstva – danas na evropskom kursu. Zajedničko u obe varijante je da se sistem održava novcem koji je stečen u vreme Slobodana Miloševića i njegovih nakaradnih privatizacija, i da je on u oba slučaja podjednako iskren u svojim namerama.
Kada se takvom čoveku na televiziji javno postavi nekoliko «nezgodnih» pitanja, onda se počnu dešavati stvari za koje ni Herta Miler, dobitnica ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost, ne bi verovala da su moguće. Odjednom nestanete sa kablovske mreže, firme vam otkazuju i ono malo reklama što ste uspeli da prodate, vaši novinari dobijaju ponude za bolji posao, a kao kruna svega stižu tužbe za klevetu i uvredu. Prijatelji i stranke koje ste do juče promovisali, jer delite iste ideje o demokratskim principima – vas se odriču, jer sada participiraju u vlasti sa lokalnim bosom. Eto, pobedili su, jer su šačicu svojih vodećih napokon uglavili na opštinski budžet.
Sliku kakvu danas imamo u Vršcu, imamo i u Kikindi, Jagodini, u Babušnici, gde god hoćete, širom «predevropske» Srbije.
Onda stanete i zapitate se – šta u nama ne valja, šta je ono što nam ne da da napravimo funkcionalnu državu već dvadeset godina? Šta je to u nama što nas sprečava da, dok smo na vlasti, unapredimo sistem, žrtvujemo se za opštu dobrobit i prepustimo dizgine novodolazećima koji donose napredak? Umesto toga, gledamo da uništimo one koji su drugačiji i koji bi da nas smene, dok se borimo isključivo za sebe, večno lažući i sebe i druge o predstojećem napretku, drpajući i ono malo što smo zatekli posle nekog ko je bio još gori od nas. I sve to pred očima sveta i Evrope u koju hrlimo nadajući se da oni to vide.
Epilog vršačke priče je da će malena lokalna TV Panovizija posrnuti pred kapricom moćnog Miodraga Babića koji je, sada uz sudsku podršku korumpiranog sistema, doveo svoje bedne protivnike do prosjačkog štapa i, za koju godinu, do opšteg zaborava da su ikada i postojali.
Au, kakva pobeda.
Cela Srbija će uskoro tako pobediti.
Autor Branislav Lazin je glavni i odgovorni urednik TV Panovizije iz Vršca, kojoj je nedavno naloženo da plati blizu milion dinara odštete Miodragu Babiću, vlasniku Hemofarma.
Peščanik.net, 14.10.2009.