Na ovom je mestu skrckano podosta teksta da bi se pokazalo kako je nacionalno jedinstvo, čak i težnja za nacionalnim jedinstvom, jedan od pogubnijih fantazama u konstituisanju političkog prostora. Nacionalno jedinstvo je za političko isto što i, recimo, šećer za rad motora – čista sabotaža. Kad osetimo da vazduhom promiče vonj nacionalnog jedinstva – mediji sa svečanom i neupitnom sigurnošću prate događanje od nacionalnog interesa, opozicija slabe legitimnosti, ali zato nacionalno vazda svesna, umudreno ćuti, ljudožderski tabloidi konzumiraju salatice, a na političkoj se sceni ne događa ništa jerbo je u pitanju nacija (idi!) – kada, dakle, na javnoj sceni zavlada fjaka usled zadržavanja daha pred sudbonosnim nacionalnim pitanjima, a predsednik Republike, na primer, krene na delek put da bi spasavao međunarodno pravo, izvesno je da će nas stići kakva šteta. Ako je suditi po tome što udarni Dnevnik RTS, od kako je predsednik Republike otputovao u Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, teško staje u predviđenih trideset minuta, jerbo se predsednikovim aktivnostima posvećuje deset do petnaest minuta, ako je sve tako samorazumljivo, računajući i efikasni i kratki sastanak ministra za Kosovo i Metohiju sa predstavnicima poslaničkih grupa u Skupštini Srbije (šta ima da se priča kada je sve jasno; jedino Čedi Jovanoviću nije bilo sve jasno, ali se on u ovim stvarima slabo šta pita), a povodom znamenite rezolucije o Kosovu, ako je, dakle, suditi po harmoniji što je zavladala na političko-medijskoj sceni (da nam nije najstarijeg lista na Balkanu i Ljiljane Smajlović, Radikala i njihovih otpadnika, pocrkali bismo od dosade), na delu je upravo učinak nacionalnog jedinstva povodom Tadićevih nastupa u Njujorku. U Njujorku, ako već neko ne zna, Tadić pokušava da obezbedi izglasavanje rezolucije po kojoj bi se od Međunarodnog suda pravde zatražilo savetodavno mišljenje o tome da li je Kosovo proglasilo nezavisnost sukladno, ili nesukladno Međunarodnom pravu. Ukoliko bi rezolucija bila izglasana onda bi se to imalo smatrati našom diplomatskom pobedom (o pobedi: Tadić, „Politika“ od 25. septembra, str. 3).
Zašto bi to bila pobeda?
Zato.
Koga bismo to pobedili?
Nemamo pojma.
Dakle, pošto je konstituisao vlast i konsolidovao se, rasturio (ne)legitimnu opoziciju i sebi raskrčio prostor za slobodnije manevrisanje, ali i dobio packu od Evropske unije neodmrzavanjem prelaznog sporazuma, Tadić je nastavio, kao u kakvom zanosu, da ogromnu energiju troši u pokušajima da. Ovde se rečenica foknerovski prekida jer nije lako prevaliti preko usana na šta to predsednik Republike troši silnu energiju. Savršeno je nejasno čega radi to predsednik hoće da pokrene mehanizam Međunarodnog suda pravde? Šta, kog đavola, Tadić hoće da postigne? Šta znači to uporno, razbrbljano, spasavanje Kosova, taj nepokolebjivi nastavak Koštuničine (i Brozove i Miloševićeve i Đinđićeve) politike u kojoj se sudbina Kosova tako samoubilački privezuje za nogu Srbiji? Kao da Kosovo, barem u savremenoj srpskoj istoriji, nije do sada svim srpskim vladarima, ali doslovno svima, služilo kao neka vrsta poslednjeg pribežišta u pokušajima da učvrste sopstvenu vlast, da, u nezgodnim trenucima, odvrate pažnju sa tih nezgodnih trenutaka i malo zgusnu sopstvene redove. Tito je Kosovo instrumentalizovao samo tako, Milošević je Kosovu zahvaljujući došao na vlast i uglavnom njemu zahvaljući (naročito kada je uspešno istrošio Hrvatsku i Bosnu) na vlasti se i održavao, Đinđić se, nedugo pred smrt, takođe setio Kosova i na leđa DOS-a prebacio odgovornost za učinke Miloševićevog mahnitanja, odnosno njegovog faktičkog i formalnog gubitka Kosova (umesto da je, lagano, stresao problem sa sebe i Srbije), Koštunica je oberučke prihvatio Kosovo jer ništa drugo nije umeo da ponudi i, u svom mesijanskom i mučeničkom poslanstvu, solidno ga vrpcom vezao oko vrata Srbije pa krenuo na plivanje (posle se čudimo što su Crnogorci glavom bez obzira zaždili koliko ih noge nose), da bi, evo, sada i Tadić, krenuo njihovim stopama, s tom razlikom što Tadić, izgleda, zaista veruje da Kosovo ne samo što može da zadrži pod suverenom kapom Srbije, nego veruje i da je to dobro rešenje. Upravo je takvo držanje Tadićevo najopasnije. On deluje kao čovek u zanosu. Jer, ako neko od pobrojanih političara nije imao potrebe za posezanjem za Kosovom kao instrumentom odvraćanja pažnje, to je upravo Tadić. Dok je bio u klinču sa Koštunicom i Radikalima njegova retorika o Evropi i Kosovu, doimala se kao deo obaveznog programa zarad ostajanja u igri. Ali sada je prilično raskrčio scenu, Srbija je u izrazito lošem stanju i ima se šta raditi – recimo poraditi na sporazumu sa Rusima, uštinuti Vladu i prenuti je iz sna, navaliti na korupciju, pohapsiti đenerala i magacionera, poraditi na sistemu obrazovanja, postrojiti Škundrića, Dinkića, i dvojicu Milosavljevića i koga već, razdrmati kulturu, ama milina jedna od posla – ali ne, jok bre, to se bori za Kosovo pa to ti je.
U tekstu „Suverenost i posledice“ već je bilo reči o paradoksima suverenističke politike. Jedan od tih paradoksa je što su sve strane koje insistiraju na suverenosti, i srpska i kosovska, zapravo na gubitku, a i šta bismo, moliću lepo, radili sa Kosovom sve i da sutra sve zemlje koje su ga priznale povuku priznanje – a neće ga privući –, i šta, zaboga, da radimo sa mišljenjem Međunarodnog suda pravde, ako stvar uopšte dođe do suda? Jer, ako već idemo na sud onda je poželjno znati šta je sledeći potez posle odluke suda, sve i da ona bude onakvom kakvom je Tadić priželjkuje. Jedan od mudrih odgovora koje smo mogli čuti od predsednika jeste da nam je cilj da obnovimo pregovore. Odlično. Ali o čemu, zaboga? Jedini pregovori koji bi imali smisla bili bi pregovori o uslovima priznavanja nezavisnosti Kosova, ali za to nam nije potrebno ničije mišljenje. Niti ju, naravno, cilj Tadićevih kosovskih zanosa pregovori o priznavanju suverenosti, već nešto drugo. Pitanje je, međutim – šta? O čemu bi i kako Tadić pregovarao sa Kosovarima? Lepo bi bilo čuti Tadićev odgovor. (Hm… ili bolje ne.)
U ovom trenutku, čini se, važno je uneti nered u uredno složen nacionalni filing, nužno je prodrmati samorazumljivosti i pokazati da su one daleko od bilo kakve smislenosti, te ukazati na mesto istinskih, a ne sablasnih problema. (Za razboriti i odvažni glas LDP ovde bi bilo mesta.) Ili je, pak, već svima jasno da Tadić igra besmislenu igru u koju, pored njega, veruje još samo mlađahni Jeremić Vuk, pa je procenjeno kako stvar treba pustiti da sama otpadne. U redu, možda. Ali šta ako posle upornih Tadićevih pokušaja koji će, naravno, pre ili kasnije, završiti neuspehom – prema Tadićevom shvatanju neuspeha – šta ako posle izvesnog vremena biračima padne na pamet da bi, recimo, Nikolić Tomislav bio baš dobro rešenje za problem Kosova? Jer, ako ovako nastavi Tadiću vremenom neće preostati ništa drugo do da Kosovu pristupi kao njegovi prethodnici, dakle da ga najstrašnije instrumntalizuje da bi ostao na vlasti, jer u ovakvoj igri on svakako gubi: Kosovo neće staviti pod suverenu kapu Srbije, ali nam ga neće ni skinuti s vrata, ostavljajući ga, na taj način, u statusu upravo predivnog materijala za samoubilačke manipulacije.
Najzad, zar se upravo sada, sa još uvek mladim mandatom Vlade i čvrstom pozicijom na vlasti, Tadiću ne pruža prilika za odlučnije poteze koji će Kosovo, naprosto, da odgurnu u drugi, treći, peti plan? Jeste, naravno, samo kada predsednik ne bi bio u zanosu.
Peščanik.net, 26.09.2008.