Ovih dana u Atini se sprovodi „čišćenje“. Desetak policijskih autobusa okružilo je trg Omonju u centru Atine radi hapšenja stotina imigranata koji tu rade ili skvotuju u okolnim napuštenim stambenim blokovima. Autobusima će ih prebaciti do policijskih stanica i proveriti ko od njih ima važeća dokumenta. Od nedavno, grčka policija sprovodi opsežne akcije u cilju sprečavanja ilegalne imigracije. Kilometar vazdušnom linijom od Omonje, u četvrti Eksarhia (Exarchia), pred jednom kućom oblepljenom političkim plakatima i antifašističkim parolama čekaju u redu Pakistanci, Indijci, Alžirci i Senegalci.
Nekolicina je ušla u zgradu sa natpisom Steki metanaston (Okupljalište za imigrante), dok ostali sede za stolovima ispred ulaza. Ovde u Eksarhiji, atinskoj levičarskoj četvrti, imigranti se osećaju sigurno i dobrodošlo. U ovoj četvrti žive intelektulaci, umetnici, studenti, lekari, alternativci, anarhisti i stranci. Nerenovirane kuće sa neoklasičnim fasadama naslanjaju se na jednostavne zgrade iz 60-ih, svaka fasada je pokrivena grafitima, dok se bujno zelenilo nadvija nad ulice sa balkona.
Pored brojnih knjižara, tu su i prodavnice sa kancelarijskim materijalom, kopirnice, prodavnice ploča i kafići. Eksarhia na jugu izlazi na centar Atine, a na severu se graniči sa prelepim zelenim Strefi brežuljkom. U njenom središtu je užurbana Pateia, četvrt kafea, bioskopa na otvorenom i barova. Steki metanaston je odmah iza ugla.
Tu Kostas Argaliotis, jedan od osnivača Stekija, nekom Iračaninu zapisuje neku adresu. Dok policija pretražuje Atinu u potrazi za ilegalcima, a neonacisti svakodnevno proganjaju imigrante, ovde u Eksarhiji svim silama se trude da im pomognu. Pruža im se pomoć u vezi sa podnošenjem zahteva za dobijanje dozvole boravka, besplatna pravna pomoć kada im preti deportacija, časovi grčkog i prostor za međusobni razgovor.
Staki živi od donacija svojih članova i od njihovog volonterskog rada. „Živimo u skladu sa levičarskim idealima“, objašnjava Kostas, „a solidarnost sa imigrantima, radnicima, političkim i društvenim marginalnim grupama, uopšte sa svima u nuždi, jeste sastavni deo ovakvog života.“
Levičarski ideali i politički aktivizam su tradicija u Eksarhiji. Ovde se nalazi Tehnički univerzitet i veliki broj instituta Atinskog univerziteta, a još tokom 20. veka ova četvrt je postala stecište studenata i intelektualaca. Prvi studentski protesti u Eksarhiji održani su još 1901. godine, što je na kraju dovelo do ostavke grčkog arhiepiskopa i grčke vlade.
Krajem Drugog svetskog ovde je bio jedan od štabova Grčke komunističke oslobodilačke armije koja se borila sa konzervativno-autoritarnim snagama. Eksarhija je postala poznata 1973, kada je iz nje krenuo studentski protest koji je na kraju doveo do pada vojne diktatutre. Nakon okončanja diktature, veliki broj levičarskih organizacija i grupa smestio se u ovoj četvrti. I Steki metanaston je jedna od njih.
Jedan Grk zapuštenog izgleda prilazi stolu. „Ja sam anarhista i moram da prijavim nešto političko“, kaže on prekidajući naš razgovor sa Kostasom. „Policija mi je oduzela džepni nožić, iako je njegovo posedovanje legalno. Potreban mi je neko iz antidržavnog sektora ko bi me zastupao“. Kostas mu je rekao da će kasnije sa njim razgovarati. „Našoj četvrti pripadaju i problematične grupe“, nastavlja Kostas. U slobodarskoj klimi Eksarhije žive i razvijaju se najrazličitije moguće ličnosti. I zavisnici, kao što je ovaj mladi čovek koji nam je prišao, nalaze svoje mesto u ovoj liberalnoj atmosferi.
Upravo u vremenima krize, kada su siromaštvo, beskućništvo, narkomanija, ksenofobija i broj samoubistava u porastu, volonterski rad ljudi kao što je Kostas je od životnog značaja. U Eksarhiji niko ne očekuje pomoć od države – i to je deo tradicije.
Policija je često vršila racije u Eksarhiji, hapseći alternativce, studente i pankere, naročito tokom osamdesetih godina prošlog veka. Od kada je policija prilikom racija sve češće bivala dočekana kišom kamenica, četvrt je stekla reputaciju „anarhističke četvrti“, iako anarhisti ovde čine ne tako brojnu manjinu. Odnos između države, policije i levičara u Eksarhiji poslednji put se zaoštrio 2008, kada je policija ubila jednog mladića. Usledili su veliki protesti koji su se proširili na celu Grčku.
Mlada žena kratko ošišane kose, sa paketom pohabanih knjiga, prolazi pored Stekija. Ona ulazi u malu prodavnicu ploča Kristosa Triantisa. „Već godinu dana živim napolju, pored košarkaškog terena“, priča nam ona, „i prodajem ove knjige, da bih kupila nešto za jelo.“
U Eksarhiji se i ono malo dostupnih sredstava deli sa drugima. Knjižare, koje jedva da i prodaju neku knjigu, poklanjaju knjige beskućnicima, koji ih dalje prodaju vlasnicima prodavnica u ovoj četvrti. „Rado bih kupio par knjiga, ali od jutros niko nije navraćao u radnju, tako da nemam ništa u kasi“, odgovara Kristos ovoj ženi. „Dođi sutra“. Ovo nije izgovor, niti prazno obećanje, iako i on jedva sastavlja kraj sa krajem.
Od 2007. sve propada, smatra Kristos, a najgora od svega je neizvesnost. „Sada se ponovo priča da se vraća drahma. Želeo bih da naručim nove ploče, pa se pitam da li smem da se upusitm u ovaj rizik?“ On će ipak sačekati, a osećaj neizvesnosti će ostati.
Ukoliko se šetate ulicom u kojoj se nalazi ova radnja sa pločama, proći ćete i pored tri narodne kuhinje. Nekolicina starijih muškaraca čeka svoje sledovanje. Jorgios Celepidis i Kostas Vogeros posmatraju prizor iz kafića prekoputa. „Sedimo ovde, zato što još uvek možemo da izdvojimo tri evra za kafu,“ objašnjava Jorgios.
Budući da je nezaposlenost među mladima oko 60%, obojica mogu da budu srećni što uopšte imaju posao, iako, kao i većina drugih koji rade, više ne dobijaju punu platu. Obojica rade u jednoj klinici na odelenju radiologije, a od pre godinu i po dana dobijaju samo četvrtinu nekadašnje zarade, pod uslovom da dobiju ikakvu platu. „Ne možemo reći da nam se ovaj poslodavac ne sviđa i otići negde drugde“, nastavlja Jorgios. U budućnost ne gleda sa nadom. „Rasta neće biti“, dodaje on, „kako da kupimo nešto, ako zarađujemo 300 evra? Investitori su jedini koji će profitirati od toga što su plate sa 1.200 smanjene na 300 evra.“
Kostasova jedina nada je „da će siromaštvo biti toliko da će se ljudi pobuniti“. Uz međusobno ispomaganje i nepoverenje u državu, politička diskusija je treća velika strast u Eksarhiji. Po čitav dan i noć mogu se čuti političke rasprave. Ali ne ostaje sve samo ne rečima. Stanovnici ove četvrti na skupovima, u razgovorima i putem letaka objašnjavaju šta kriza znači, kako je nastala i kako se može prevazići. „Eksarhija krizu posmatra kao veliku političku stvar“, dodaje Kostas.
Ispred Stekija je u međuvremenu postalo mirno, a Kostas Agaliotis još uvek sedi ispred, razgovarajući sa dvojicom komšija o krizi i politici. „Levica sada shvata da je potrebno nešto uraditi za siromašne, a ne samo govoriti o tome“. U svakoj četvrti, i van Eksarhije, neophodne su narodne kuhinje, lekari volonteri, ostave za donirane lekove, kako siromaštvo ne bi zadobilo „varvarske karakteristike“. Levica se organizije i u drugim četvrtima sledeći primer Eksarhije.
Upravo je donesen novi paket budžetskih rezova u visini od 11,5 milijardi evra (kasnije uvećan za još dve milijarde evra na 13,5). To znači više siromaštva, manje penzije, koje su ionako oko 300 evra i manje lekova za teško obolele. „Hoćemo li ove ljude da pustimo da umru? Uveren sam da će društvo pomoći“, zaključuje Kostas.
Elena Beis, TAZ, 21.08.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 27.08.2012.