Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Već nekoliko meseci traje saga o akreditaciji tzv. Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Da podsetimo, na čelu te ustanove, kao osnivač, a zatim predsednik ili već tako nešto, nalazi se bivši glavni muftija IZ-a u Srbiji, Muamer Zukorlić, sada poslanik Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka i predsednik skupštinskog Odbora za nauku, obrazovanje, tehnološki razvoj i informatičko društvo. Negodovanje prosvetne i naučne zajednice zbog izbora jednog, makar i bivšeg religijskog poglavara na važnu funkciju u obrazovnoj politici Srbije nije urodilo plodom, pa je nekadašnji muftija ostavljen da se bavi poslom o kom zapravo nema pojma. Pored toga što je izbor Zukorlića za predsednika ovog Odbora problematičan sa stanovišta ustavne odrednice sekularnosti države, ceo slučaj analiziran je i kroz prizmu obične lukrativno-političke trgovine između g. Zukorlića i vladajuće stranke: politička podrška SNS-u za konačno akreditovanje privatnog Zukorlićevog „univerziteta”.

Ukoliko je neko i gajio sumnju u preduzetnički duh političkih ambicija g. Zukorlića, događaji tokom oktobra razvejali su svaki tračak nedoumica. Kako nalaže Zakon o visokom obrazovanju, ponovnu proveru kvaliteta i vrednovanje studijskih programa na ovom „univerzitetu” obavila je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta. Rezultat je bio, kako bismo rekli – očekivan. Zukorlićevi fakulteti odbijeni su i u drugostepenom postupku, kada je o žalbama odlučivao Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Akreditacija, da bi stvar bila jasnija, nije nevažna stvar. Ona daje sertifikat da je visokoškolska ustanova zadovoljila makar minimalne kriterijume stručnosti i usklađenosti sa evropskim i međunarodnim standardima u bilo kojoj oblasti struke i nauke.1 Kada studijski program nema akreditaciju, stečena diploma validna je, sa stanovišta struke, koliko i večernji kurs šnajderaja. U obrazloženjima svoje odluke Nacionalni savet navodi da najveći problem sa ovim „univerzitetom” jeste nastavni kadar. Način na koji je taj kadar formiran zvuči skoro kao dobro zezanje – neakreditovani studijski programi ovog „univerziteta” proizvodili su doktore nauka i buduće nastavnike za iste te neakreditovane studijske programe!

I tako je ovaj „univerzitet” funkcionisao u nadrealnoj konstrukciji samodovoljnosti. Jedna je profesorka sama sebi bila u komisiji za izbor u zvanje redovnog profesora, a neki docenti su uspešno magistrirali, doktorirali i izabrani u zvanje, sve za samo nekoliko meseci. Ima tu i pluripotentnih stručnjaka koji predaju na čak pet različitih studijskih programa – od psihologije do informatike i prava. To su dostignuća kojih na tradicionalnim univerzitetima nema.

Čitava ova priča bila bi smehotresna, opskurna i dostojna montipajtonovskih scenarija kada se ne bi radilo o dotičnom političaru. U Zukorlićevom intervjuu za BH Dane, iz jula ove godine, bilo je jasno da se stvar oko akreditacije neće na ovaj način okončati. Ovde Zukorlić vrlo otvoreno naglašava da na mesto predsednika Odbora za nauku i obrazovanje nije angažovan kao ekspert, „ni kao neko ko se javio na konkurs”, već „političkim dogovorom sa Aleksandrom Vučićem” (citati). U sistemu vrednosti g. Zukorlića i njegovom viđenju društvenog delovanja, politički dogovor ima daleko veću težinu od stručnosti te bi konkursi ili bilo kakva razmatranja kvaliteta i kompetencije kandidata bili demokratski višak i komplikacija na putu uzvišene autoritarnosti.

Koliko je zapravo Zukorlić u pravu, govori i podatak naveden u ovom intervjuu da je u oktobru 2015. godine Vlada Srbije zaključila, uprkos odlukama Komisije za akreditaciju, da su diplome ovog „univerziteta” validne. Dakle, pored silnih problematičnih, kupljenih, plagiranih i kojekakvih diploma aktuelnih političara, ovim postupkom Vlade još jednom nam je stavljeno do znanja da pitanja o visokoškolskom obrazovanju polako prestaju da budu u domenu nauke i struke, već ubrzano postaju sensu stricto politička pitanja. Najnoviji ministar prosvete, Mladen Šarčević, takođe se ne miri sa negativnom odlukom Nacionalnog saveta, te je krajem oktobra izjavio: „U zajedničkom nekom mom delovanju i sa osnivačima pazarskog privatnog fakulteta i sa ljudima iz Saveta za visoko obrazovanje, traži se jedno pametno rešenje da se ceo postupak ponovi“. Članovi Saveta već su pokazali da znaju šta jeste jedino pametno rešenje i iskreno se nadam da na neskrivene pritiske iz Ministarstva neće pristati.

Treba imati u vidu da Zakon o visokom obrazovanju predviđa formiranje različitih tela, kao što su Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta, upravo sa ciljem da se obezbedi razvoj i unapređenje kvaliteta visokog obrazovanja. Zaključci koji se ovde donesu predstavljaju, međutim, samo preporuke i predloge koji se upućuju nadležnom Ministarstvu (dakle političkom, a ne stručnom telu). To suštinski znači da Ministar može doneti odluku suprotnu od predloga Nacionalnog saveta i ovom „univerzitetu” dodeliti dozvolu za rad. S obzirom da je takva odluka već doneta prošle godine, pretpostavljam da Zukorlić ponovo računa da će se stvar razrešiti na političkom nivou, a za stručnu (akreditacionu) verifikaciju ga je, po sopstvenim rečima, baš briga. I zaista – zašto bi ga bilo briga. Nije on čovek koji bi se zamarao banalnostima profesionalizma i kompetentnosti.

„Slučaj Zukorlić” preti da postane još jedna brutalna demonstracija odnosa ove vlasti prema visokom obrazovanju i univerzitetu. Podsetimo se kako je to izgledalo 1998. godine kada je donet Zakon o visokom obrazovanju po meri SPS-SRS vladavine. Univerzitet je izgubio svoju autonomiju, Vlada je postala neograničeni upravljač i dala je sebi sve mogućnosti da postavlja rektore i dekane preko kojih bi vodila kadrovsku politiku. Zbog nemirenja sa ovakvim stanjem, sa Beogradskog univerziteta oterano je oko 200 profesora i asistenata. U tim vremenima, razlaz između brojnih profesora i studenata s jedne, i vladajuće elite s druge strane, bio je ideološko-politički, glasan i nepomirljiv.

Izgleda da su takva vremena prošla. Na univerzitetima skoro da ne postoje glasovi protiv aktuelne obrazovne i svake druge politike. Stoga ne postoje ni preterani razlozi da se novi i najavljivani Zakon o visokom obrazovanju eksplicitno bavi „neposlušnim” nastavnim kadrom. Malobrojni takvi slučajevi mogu se rešiti na neke druge načine – u tišini.2 Danas je na sceni atmosfera antiintelektualizma u kojoj je obrazovanje svedeno na formalno zadovoljavanje potreba države i kapitala, a ideja da su znanje i kritička misao društveno važne norme nestala je u talasu oportunizma. Dovoljno je još malo degradirati visoko školstvo, u potpunosti ga prepustiti tržištu i političkoj pijaci, pa će i pitanja o Zukorlićevim fakultetima prestati da budu važna.

Peščanik.net, 11.11.2016.

________________

  1. Rukovodeći se ovim minimalnim kriterijumima, Komisija za akreditaciju dala je zeleno svetlo za rad i mnogim privatnim fakultetima koji nisu previše cenjeni, na kojima je kadar problematične kompetencije i za koje se vezuju brojne afere oko prodaja diploma i plagiranja doktorskih disertacija. Možemo samo zamisliti kako je izgledala dokumentacija Zukorlićevog „univerziteta” kada nije bilo mogućnosti da se preskoče ni ovi, po mnogima preblagi zahtevi.
  2. Recimo, sve su učestaliji propali konkursi za izbore u viša zvanja nastavnika na BU, pri čemu se ne mogu dovesti u pitanje stručne biografije i kompetencije kandidata.
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)