Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković

Ne znam da li i ostali građani vide kako premijer Srbije grebe po dnu kace u potrazi za nekom SF idejom koja će mu održati inicijativu na medijskom polju, ali jedno znam: nezaposlenost je strukturalni problem i nikakav ćiribu-ćiriba ga neće rešiti, jer je za strukturalni problem potrebno strukturalno rešenje.

Svaliti odgovornost za nezaposlenost na sistem obrazovanja znači skinuti odgovornost sa katastrofalne ekonomske politike i planske deindustrijalizacije. Ali premijer je najavio da je pronašao formulu i da će nezaposlenost biti izlečena primenom dualnog sistema školovanja. Čak i kada bismo ostavili po strani činjenicu da ovaj eksperiment nije moguć jer Srbija nema privredu, dakle jedan od dva potrebna elementa, jasno je da se u ovom društvu sve podređuje zahtevima kapitala: do sada su to bili arhitektura, etika, primaoci socijalne pomoći, zakonodavstvo – a sada je red na decu.

Demagoška argumentacija koja nam dualno obrazovanje (i sve ostale fore iz premijerovog šešira) predstavlja kao rešenje za sve probleme, polazi od netačne simplifikacije: što ste obrazovaniji, to je bolje i za vas i za društvo u celini.

Mit je, naime, da su „poslodavcima“ potrebni obrazovani radnici, jer zanemaruje činjenicu da se nekada tehnologije razvijaju da bi se omogućilo zapošljavanje podobrazovanog i time jeftinijeg kadra,[1] a nekada da bi se omogućio izvoz proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. Kapital je, dakle, zainteresovan za jeftinu a ne obrazovanu radnu snagu.

U tom kontekstu, dualno obrazovanje predstavlja i institucionalizaciju eksploatacije podobrazovanog kadra. Jer deca (veoma stvarno) rade, „poslodavci“ ih ne-baš-plaćaju, a izdržavaju ih porodica i društvo, čime poslodavci dobijaju izuzetno jeftinu radnu snagu – zlatni gral kapitalističke ekonomije. Ovakav model obrazovanja bi tako postao i mehanizam prelivanja rizika poslovanja sa investitora na društvo prebacivanjem troškova izdržavanja radne snage na celo društvo.

Naravno, izlišno je i podsetiti da bi se dualno obrazovanje u Srbiji pretvorilo u bezočnu eksploataciju: u slučaju neispunjenja radne obaveze pretnja nije samo otkaz, već i izbacivanje iz škole i sve što ide sa tim, pa ti štrajkuj. Tako ostaje nejasno da li će se za štrajkovanje deliti neopravdani ili će se za bežanje sa časova deliti otkazi, ali jeste jasno da je dubinska deregulacija i ukidanje nekih osnovnih radničkih prava zamagljivanjem granice između radnika i učenika srž projekta.

Regulacija eksploatacije, kao rezultat borbe za radnička prava, decu već više od vek i po drži zaštićenu od tržišta i rada. Naravno, i pitanje kada počinje odraslo doba[2] je moralo biti na neki način „dogovoreno“, ali danas ta granica izgleda naturalizovano i poklapa se sa periodom školovanja – vreme za školu strogo je odvojeno od rada. Ali kapital ne trpi granice, pa ni ovo smanjenje bazena radne snage i hitro se dao u lov za vremenom[3] koje je predviđeno za školske klupe. Jedan od koraka u ponovnom uključivanju dece u tržište rada bio je letnji posao[4] i rad za džeparac.

Deca, kada su radnici, imaju nemerljivu prednost u odnosu na odrasle: rade za siću (koliko da plate letovanje i imaju za džeparac) jer se za hranu, školovanje, stanovanje, zdravstveno osiguranje (dakle egzistenciju) brinu njihovi roditelji. Drugim rečima, ukoliko se za te stvari već brinu njihovi roditelji, njihova biološka reprodukcija je jeftinija, pa i rade za relativno male pare (tako nastaje njihova i svaka druga cena rada, i u ovom se primeru najdirektnije vidi da je cena rada jednaka ceni biološke reprodukcije a ne refleksija nekakve nejasne „korisnosti za poslodavca“).

Kombinovanje škole i rada nesumnjivo se ispostavlja kao mehanizam otimanja vremena koje je zaštićeno od rada, pa se time ovaj potez sa jedne strane svrstava rame uz rame sa deregulisanjem radnog vremena.[5] A sa druge se strane svrstava sa strategijama političke pasivizacije građana. Jer svaki trenutak koji deca provedu radeći je trenutak koji ne provedu učeći o društvu, solidarnosti, kritici i kako biti građanin.[6] A svaki trenutak koji ne provedemo učeći decu kako da budu zoon politikon je trenutak koji društvo vodi u katastrofu. I inače, trend u sistemima obrazovanja je pojačavanje onih obrazovnih struktura koje ljude obrazuju (treniraju) da budu radna snaga, dok je ono obrazovanje koje građane uči da budu sposobni da kritički misle u povlačenju: obrazovanje je postalo vežbanje za rad. A tako se dobija društvo ornih radnika i bezopasnih građana. Pa dobro, nije li to ideal svih totalitarnih projekata i nije li se najbolje materijalizovao u onom najtotalitarnijem – nacističkom, i nije li postao globalnim trendom?

Peščanik.net, 11.03.2015.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Usmereno dualno obrazovanje

Dejan Ilić – Dvojnici

———–    

  1. Deluje kontraintuitivno, ali razmislite: nisu li, na primer, šivaće mašine uprostile posao, nisu li kompjuteri uprostili posao, ne prete li aplikacije da ukinu potrebu za programerima i slično?
  2. Pretpostavljate da je bilo onih koji su tvrdili da se zreo i slobodan za eksploataciju postaje u trećoj godini.
  3. Jer, „trenuci su elementi profita“.
  4. Jer je obično potpuno neregulisan.
  5. Jer „(radno) vreme“ je prvo i poslednje polje sukoba rada i kapitala. Naizgled bezazleno pitanje „dokle te kapital poseduje kada te iznajmi kao radnu snagu“ ispostavlja se kao kompleksno. Gde (ili kada?) kapital prestaje da bude suveren nad vašom radnom snagom i vremenom? Nije čudna ni dvostruka priroda pitanja: kada kažemo „dokle“, da li je u pitanju fizička ili vremenska granica? Komplikovana i filozofska pitanja koja se rešavaju ovako: osam sati rada, osam sati odmora, osam sati sna. I tačka.
  6. Moralo bi se doduše dodati da se školstvo u Srbiji do sada nije mnogo pretrglo u ovom domenu. Dvadesetak godina, naime, ono decu uči naciji.