Srpsku medijsku scenu danas možete posmatrati iz mnogo uglova. I sa koje god strane da krenete sudarićete se sa otužnom slikom slabo plaćenih, uplašenih novinara, i samim tim podložnih autocenzuri, potkupljivih medija koji svoj opstanak jedino vide u besramnom dodvoravanju vladajućoj političkoj opciji, državi koja evo već tri godine bezuspešno donosi medijske reformske zakone.
A medija nikad više. Prema poslednjim podacima onih registrovanih, kako se to kaže, javnih glasila ima oko 1.300. Medija sve više, ali novinara sve manje u državi u kojoj, uz retke izuzetke, stvarnost zapravo prepoznajete samo u Koraksovim karikaturama, stripovima Marka Somborca i satiri Njuz neta.
Nezaobilazno pitanje
Ipak, srpskom medijskom scenom već duže vreme dominira fenomen tabloida koji su postali nezaobilazno pitanje ne samo novinarstva kao profesije, već i srpskog društva.
Preko tabloida se prelamaju mnoga važna društvena pitanja koja nisu prevashodno medijske prirode. I to je ono što ih izdvaja i čini različitim od sličnih tvorevina u drugim državama. Otuda i njihov specifičan značaj.
Naši tabloidi se tek sporadično bave donjim vešom estradnih zvezda, tračevima, skandalima, dominantnim sadržajima sličnih medijskih formi poput Mardokovog Sana, Nešenel inkvajerera u SAD ili Bilda u Nemačkoj. Umesto toga, oni postaju oglasne table, službeni glasnici pojedinih političkih opcija ili čak pojedinaca. Hapse, sude, presuđuju. Odnosno, kako je tu skoro baš jedan od urednika Kurira, objasnio – „nadograđuju stvarnost“.
Pre svega, kad govorimo o srpskim tabloidima moramo da imamo u vidu da nije reč o medijskim, već o političkim projektima. Tu novinarstvo ne postoji, to i nisu mediji u klasičnom smislu tog pojma. Vi, dakle, ne lažete, ne obmanjujete javnost, vi „nadograđujete stvarnost“ sa jasnim ciljem da prekrijete nevidljivom koprenom realnost koja se ne uklapa u vizije Srbije koja svakim danom, u svakom pogledu, sve više podseća na devedesete i vreme kada ste imali dva uporedna realiteta: onaj koji živimo i onaj koji nam nude medijski moguli.
Duh palanke
Tabloidi su eksplicitni izraz palanačkog duha, nažalost danas u Srbiji dominantnog vrednosnog sistema, i u tome je njihova snaga. U suprotnom, ove opskurne tvorevine ne bi zavređivale pažnju koju očigledno izazivaju u meri koja jednostavno nije proporcionalna ni njihovom značaju ni uticaju ako bismo ih posmatrali izvan medijskog, a usudio bih se da kažem i kulturnog modela nametnutog od društvenih elita.
Tabloidna publika vremenom je postala osnovna ciljna grupa političkih elita oko čije se naklonosti vodi odsudna bitka za vlast, za moć, za uticaj. Gurajući na marginu društvenih zbivanja vrednosni sistem srednjeg sloja, ionako slabašnog i apatičnog, potiskujući kritičku javnost kao sastavni deo demokratskih procesa, stvarala se potreba za odgovarajućim modelom komunikacije sa ciljnom grupom čije ideje, potrebe i razmišljanja zahtevaju adekvatan medijski sistem zasnovan na osnovnoj postavci tabloidnog novinarstva – istina je laž, laž je istina – uz besomučno ponavljanje sve dok puk ne prestane da biva sposoban da razlikuje stvarnost od fikcije. Ili, preciznije rečeno, sve dok fikcija ne postane stvarnost.
Proces koji traje
Oblikovanje prosečnog srpskog glasača u konzumenta tabloidne stvarnosti je proces koji nije počeo juče, a neće se tako skoro ni završiti. Tabloidi su posledica političkih previranja koja su se u Srbiji odvijala od 2000. naovamo i njihov uticaj raste proporcionalno slabljenju demokratskih institucija u srpskom društvu.
Tabloide, sa druge strane, nije izmislio Aleksandar Vučić. On ih je učinio delotvornijim i efikasnijim nego njegovi prethodnici, ali svaljivati odgovornost samo na njega neozbiljno je i netačno.
Tabloidi nastaju kao plod kolektivne političke svesti da nam nisu potrebni nezavisni mediji i kritička javnost. Taj proces se odvijao uporedo sa denunciranjem stvarnosti kao najozbiljnijeg političkog protivnika svake vlasti. I, ako u nečemu imamo kontinuitet, onda je to medijski sistem. Gotovo sve garniture od demokratskog preokreta 2000. godine do danas nisu pokazale svest da bez slobodnih medija nema društvenog napretka. Naprotiv. Utrkivali su se ko će uspostaviti efikasniji sistem kontrole, ko će duže držati medije ispod vode, bez vazduha, ne bi li površina baruštine ostala mirna.
Deo sistema
Osnovna greška gotovo u svim razgovorima o tabloidima jeste ta što se oni posmatraju izdvojeno iz celokupnog medijskog sistema, maltene kao incident, eksces, zagnojeni čir na zdravom tkivu. Tabloidi danas jesu srž, spiritus movens srpske medijske scene. Oni usmeravaju globalni tok informacija, nameću teme, omeđuju prostor kojim se kreću ostali mediji. Ko to ne vidi, taj ne razume srpski medijski prostor i ono što se trenutno u njemu zbiva.
Nije problem to što 30 dana zaredom pojedini tabloidi imaju za temu jednog političara ili stranku. Poenta je šta u tih mesec dana objavljuju ostali mediji, oni koje nazivamo „ozbiljnim“, kojim temama se oni bave, koliko su se oni odmakli od tabloidne stvarnosti.
I tu dolazimo do poražavajućih činjenica. Takozvani ozbiljni mediji gacaju u istom blatu sa tabloidima. Mejnstrim mediji, a ne tabloidi, stvaraju od Srbije, zapravo, kako je vispreno primetila Borka Pavićević, naručeno javno mnjenje. Javno mnjenje koje se uklapa u apokaliptičnu viziju Srbije kojoj je umesto demokratije, hrabrog suočavanja sa stvarnošću, dovoljno ponuditi hleba i lopova, presuđenih i osuđenih pojedinaca, targetiranih grupa ili svesno izabranih žrtava za tabloidni pir, poput porodice Ognjanović.
Moć tabloida je obrnuto proporcionalna nemoći ozbiljnih medija. Vi danas u većini onoga što nije Kurir i Informer – iako je spisak duži, ovi su najuticajniji – imate zapravo razradu zadate teme, doduše na prefinjeniji način, prilagođen drugačijim uzusima i ukusima, ali se ne odmičete od tabloida u onoj meri u kojoj biste neutralisali njihov uticaj.
Ne postoji bitna razlika kada Kurir ili Informer napišu, najčešće oslanjajući se na „dobro obavešten izvor“, za nekoga da je lopov, i medija koji, potom, poštujući, zar ne, profesionalni standard da bi se, naravno, čule obe strane, tog istog pojedinca pitaju: kako komentarišete tvrdnje da ste vi lopov!? Iz tabloida priča se seli u „ozbiljne“ medije koji svoju uređivačku politiku umnogome prilagođavaju tabloidnim temama.
I da zaključim. Nema tabloida bez tabloidne stvarnosti, bez tabloidne politike. Tabloidi su samo posledica, a ne uzrok. I sve dok postoji taj i takav društveni model, postojaće i tabloidi.
(Autor je predsednik NUNS-a u mandatu 2010-2014)
NUNS, 17.03.2014.
Peščanik.net, 05.04.2014.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA