Upućeni kažu da je predsednik Republike Srbije nakon razgovora sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel u Palati „Srbija“ u utorak, 23. avgusta, izgledao kao da će se srušiti, pa su njegovi najbliži saradnici bili ozbiljno zabrinuti za njega. Problem je, kako se moglo čuti, bio u tome što su dobijene poruke bile neočekivane. Naravno, problem je u tome ko vodi srpsku politiku i, praktično rečeno, ko savetuje našeg lepog predsednika. Naime, potpisnik ovih redova, koji nije ni diplomata, ni političar, a nema ni bilo kakvih insajdera u srpskoj ili nemačkoj vladi, mogao je Tadiću & co. unapred saopštiti koje će poruke dobiti od najmoćnije žene sveta – i to samo na osnovu gledanja vesti u poslednjih par nedelja. Da li je moguće da predsednikovi najbliži saradnici, kao ni osoblje ambasade u Berlinu, ne gledaju vesti? Ili, što je mnogo verovatnije, najviši srpski političari i oni koji su odgovorni za spoljnu politiku Srbije jednostavno žive u nekom svom paralelnom svetu, u potpuno dislociranoj virtuelnoj realnosti, pa je tako i sudar sa stvarnošću morao da boli. Izgleda da nije pomoglo ni Tadićevo kukanje kako će, ako se bude ponašao racionalno (u prevodu: ako se sa kosovskim zvaničnicima bude razgovaralo a ne nadvikivalo i ako se raspuste „paralelne institucije“ na severu Kosova) sigurno izgubiti naredne izbore, jer je, kako javljaju nemački novinari, Merkel na to ljutito odvratila, u stilu: Pa molim Vas, Vi uvek imate nekakve izbore! Zanimljivo je da se ovakvim načinom razmišljanja (kao i odustajanjem od prisustvovanja Srbije veoma važnim diplomatskim skupovima, kao što je bio onaj pre nekoliko meseci u Varšavi, Tadić ulaguje delovima srpskog političkog spektra koji ionako nikada neće glasati za njega, i za koje je on u svakom slučaju „izdajnik“.
Jer treba biti u stvarno posebnom stanju duha pa verovati da će i drugi (najuticajnije evropske i svetske države) poverovati u bajke o „golorukom narodu“ koji se nenasilno („gandijevski“, kako to reče jedan veselnik iz srpske vlade) bori za svoja prava – a tu se nekako nađe i poneki snajper (valjda će neko izjaviti i da je snajper bio Gandijevo omiljeno sredstvo borbe)… Smrt kosovskog policajca niko ovde ni ne pominje – valjda i to, zajedno sa paljenjem administrativnih/ graničnih prelaza spada u nenasilje. Posebna ironija sudbine je da je, fantaziranjem o nekakvom „indirektnom priznavanju Kosova“ (a zna se kako se države priznaju – diplomatskim notama, razmenom ambasadora, itd.) i stopiranjem uvoza robe sa Kosova od septembra 2008, srpska vlada najviše pogodila baš segmente potpuno devastirane srpske privrede i građane Srbije koji su radili – koja je imala popriličan suficit u trgovini sa Kosovom.
Još uvek je neizvesno do koje granice će ići ovako iracionalno ponašanje, ali ako ni ovako jasno izrečene poruke neće imati efekta na vodeće srpske političare, onda je prilično tužna budućnost pred državom čiji se najuticajniji predstavnici ponašaju kao deca predškolskog uzrasta. S tom razlikom da deci makar možete objasniti kada ono što doživljavaju kao „realno“ u stvari ne postoji.
Peščanik.net, 26.08.2011.