Te večeri 19. decembra sastao sam se sa prijateljima u stanu jednog od njih u centru Havane. Svako je doneo nešto za jelo, uz vino iz Čilea, najbolje koje se ovde može nabaviti. Trebalo je to da bude uobičajeno opušteno druženje. Bilo je dosta razloga za viđanje: rođendani u znaku Strelca, radosti i tuge, razočarenja i mali uspesi koje smo doživeli u 2014. Okupili su se reditelji, glumci, pisci, slikari, izdavači, ekonomisti, misleći ljudi koji žive kubansku stvarnost u svoj njenoj složenosti i bezbrojnim teškoćama.
Ali tokom četvorosatnog druženja govorilo se o samo jednoj temi. Dogodilo se nešto slično čudu ili, prema mojoj definiciji – „retka, neobična i čudesna zgoda“. Vlade Kube i SAD odlučile da obnove diplomatske odnose prekinute daleke 1961, na vrhuncu hladnog rata. Ova „neobična i čudesna zgoda“ odigrala se 17. decembra. Toga dana kubanski katolici i sledbenici afro-kubanske Santería religije (i vernici obe vere, što je čest slučaj), slave dan svetog Lazara ili Babalúa Ayéa, božanstva koje su sa sobom doneli afrički robovi. To je bog koji čini čuda.
Kao da smo iz noćne more pune užasa i straha prešli u divan san pun svetlosti i nade, bez kojih smo živeli toliko dugo i konačno ih zaslužili. Mnogi od nas, i oni rođeni posle revolucije i zaoštravanja sankcija, nisu verovali da će doživati ovaj istorijski trenutak, početak nove ere u odnosima dveju zemalja, epohu dijaloga i popuštanja koju najavljuju kubanski i američki predsednik.
Bez obzira na to šta će se dalje dešavati, blagodeti koje će ovaj istorijski trenutak doneti mojoj zemlji i svim njenim građanima su ogromne. Veliki dobitak je sama činjenica da smo prevazišli neprijateljstva i višedecenijsku konfrontaciju. Uvek tako blizu, a tako daleko. Osećaj da napetost i pritisci popuštaju i izvesnost da će embargo uskoro biti skinut, da Kubanci na ostrvu i oni u severnoameričkom izgnanstvu više neće biti toliko razdvojeni, ispunio je mnoge ljude optimizmom i radošću.
Kubanci predugo svoje božiće i nove godine dočekuju potišteni. Stonoteniski meč 70-ih godina prošlog veka najavio je otopljavanje odnosa između Kine i SAD, a u slučaju Kube, zarobljene u anahronoj vremenskoj kapsuli hladnog rata, ovaj proces je tek sada pokrenula razmena zarobljenika. Konačno smo prevazišli ono što nas je sputavalo da krenemo ka boljoj budućnosti.
Kubanski agenti osuđeni na kazne u SAD, na Kubi su proglašeni narodnim herojima. Njihova sudbina je za Kubu postala stvar od državnog značaja, baš kao što je hapšenje američkog državljanina Alana Grossa u Havani to bilo za SAD. Ovi zarobljenici su bili sinonim sukoba, nerazumevanja, odsustva dijaloga. Njihovo oslobađanje je pokazalo da postoji i drugi put. Kada svaka strana malo popusti napredak je moguć, uprkos teškoćama.
Pred nama je dug put. To što se inicijalni jednosatni telefonski razgovor Raúla Castra i Baracka Obame uopšte odigrao, posledica je dve srećne okolnosti: da su baš ovi ljudi na vlasti i da je papa Latinoamerikanac. Papa Franja je za samo godinu i po dana, radeći u velikoj tajnosti, omogućio uslove za ovaj dijalog i oslobodio nas stega kojima smo vezani već 53 godine.
Sada kada su zarobljenici razmenjeni, od Josha Earnesta, predstavnika za medije Bele kuće, saznajemo da se priprema međudržavna poseta. Ko je to mogao da zamisli? Raúl šeta Belom kućom i ukazuje počast Washingtonu i Lincolnu? Ili Barack Obama polaže cveće na spomenik našem heroju Joséu Martíju na Trgu revolucije u Havani? Možda će Havana organizovati bejzbol meč između najpoznatijih timova dve zemlje – New York Yankeesa i Industrialesa iz Havane?
Vesti o mogućim međudržavnim posetama mnogim Kubacima deluju nestvarno. Kada su Kuba i SAD najavile obnavljanje diplomatskih odnosa, moja žena Lucía se rasplakala. Ona je jedna od žrtava razdvajanja. Rođena je 1959, u godini revolucije. Njen otac je napustio Kubu kada je imala godinu dana. On prvo nije mogao, a kasnije nije želeo da se vrati. Kada je krajem devedesetih konačno dobila dozvolu da izađe iz zemlje i dobila vizu za SAD, njen otac je već bio umro. Ova nesreća je samo jedna od mnogih koje smo podneli. Naravno, ima i tragičnijih priča.
Politički sukob između Kube i SAD, uključujući i ekonomski embargo, uticao je na ovaj ili onaj način na živote svih Kubanaca, i onih koji žive ovde i onih koji su napustili Kubu. Sećam se kako smo se okupili ispred kuće babe i dede da se oprostimo od mog strica Mína, najstarijeg očevog brata, koji me je redovno vodio na stadion u Havani da gledamo bejzbol. Imao sam 12 ili 13 godina, ali se jasno sećam rastanka s njim. Mislili smo da ga više nikada nećemo videti, jer je odlazio u izgnanstvo i nije znao da li će se ikada vratiti. Veliki deo moje porodice zaista ga više nikada nije video.
Imao sam sreću da 1992. otputujem u Njujork. Tamo sam ponovo sreo strica. Ali umesto vedrog i optimističnog čoveka dočekao me je ogorčeni starac. Odveo me je na hamburger u Wendy’s, gde se redovno hranio. Uskoro je umro u Njujorku, daleko od porodice. Njegov otac i brat ga više nisu videli.
Nekoliko godina kasnije moj otac je dobio rak. Bilo je to u vreme George W. Busha, kada su Kubanci koji žive u Americi Kubu mogli da posete samo jednom u tri godine. Kada sam o očevoj bolesti obavestio svog mlađeg brata, želeo je da odmah dođe da ga vidi. Rekao samo mu da će oca operisati i da će preživeti i podsetio ga da ne troši olako svoje dolaske. Savetovao sam mu da sačeka i on me je poslušao. Otac je tada zaista preživeo i umro od infarkta 2013. Obama je u međuvremenu ublažio odredbe o putovanjima, tako da je moj brat poslednje očeve dane proveo u krugu porodice.
Svaki Kubanac ima sličnu priču. Zato svi verujemo da će normalizacija odnosa između Kube i SAD uskoro postati stvarnost i da političke odluke više nikada toliko brutalno neće uticati na naše živote. Želimo priliku da sledimo neke nove ciljeve i budemo slobodni da odlučujemo o svojim životima. Mi Kubanci verujemo da je suživot sa našim moćnim susedom moguć. Više nikada ne bi trebalo da se desi ono što smo moja žena i ja doživeli na avionskom letu za Majami. Stjuardesa nas je obavestila da se pića neće služiti i da niko ne sme da ustane i ode u toalet. Zašto? Aviokompanija je propisala ovu meru, jer se Kuba nalazi na američkoj listi zemalja koje podržavaju terorizam. Budućnost bi morala da bude bolja od ovoga.
Leonardo Padura (1955), kubanski pisac i novinar, njegova najpoznatija knjiga Čovek koji je voleo pse govori o Trockom, staljinizmu i životu na Kubi.
Leonardo Padura, Spiegel, 29.12.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 02.01.2015.