Postoje velike dileme kod ozbiljnih ljudi, u Srbiji i u Evropi, oko toga koliko je Srbija spremna da bude inkorporirana u Evropu. Autori koji se o tome pitaju najčešće navode dve stvarno važne činjenice. Poznato je da je Srbija, sve do polovine 19. veka, bila, kao deo Otomanske imperije, izolovana od ostatka kontinenta. Time je propustila da iskusi odlučujuće dejstvo koje su renesansa i reformacija imale na formiranje političkog i kulturnog identiteta evropskih društava.
Kada se u Srbiji govori o “ulasku u Evropu”, obično se misli na proces koji će za ishod imati pristupanje političkoj organizaciji Evropske unije. To se nekako shvata kao dobijanje diplome ili članske karte za pristup “klubu evropskih zemalja”. Potpuno se gubi iz vida da se ta organizacija zasniva na konsenzusu o nekim bitnim političkim idejama, to jest da Evropa predstavlja pre svega jednu tačno definisanu političku ideju, a da je Unija samo otelotvorenje te ideje.
Često vidimo da, pored toga što ne delimo neka bitna istorijska iskustva te Evrope, mi ne prihvatamo ni njene osnovne ideje. O tome svedoče i neki sasvim nedavni događaji. Jedna od retkih i važnih ideja koje smo do nedavno punopravno delili sa Evropom, bila je ideja antifašizma. I tu jedinu zajedničku ideju doveli smo u pitanje. Pre nekoliko godina izjednačili smo status četnika i partizana, onih koji su kolaborirali sa fašizmom i onih koji su se protiv njega borili, a onda smo započeli i sudski proces za rehabilitaciju Draže Mihailovića, pravdajući to navodnom borbom protiv tekovina komunizma. Dobro je rekao Adam Mihnjik, od komunizma je gori samo antikomunizam. A ja bih dodala i gluplji.
Danas je u Hagu otpočelo suđenje ideološkom nasledniku Draže Mihailovića, Ratku Mladiću, optuženom za genocid nad Muslimanima, genocid koji su četnici otpočeli još tokom Drugog svetskog rata. Na javnom servisu RTS, ova vest nije zaslužila više od tri minuta. Ni bilo koja druga televizija u Srbiji nije ovom suđenju poklonila neku veću pažnju. U Beogradu je, zbog izbora, prisutno oko stotinu stranih posmatrača, koji ne mogu da se načude da se u njihovim zemljama ovom suđenju poklanja veća pažnja nego u Srbiji. Predali smo ga da bismo dobili kandidaturu, ali nas suđenje u suštini ne zanima. Dobili smo tu člansku kartu, briga nas za ideju.
U Srbiji se za “Evropu” izjašnjavaju bar četiri veće stranke: DS, SNS, SPS i LDP, i oko 50% njenih građana. Nije jasno šta se pod tom Evropom zapravo podrazumeva. Investicije?
*pseudonim
Peščanik.net, 16.05.2012.