Narodno pozorište Kralja Aleksandra u Skoplju
Bez obzira na svoje objektivne domete, “narodno prosvećivanje” nije bilo puka fraza već i konkretna stavka u državnom budžetu jugoslovenske kraljevine. Čitav koncept “prosvećivanja” je bio čudna mešavina socijaldemokratske ideje o politički angažovanoj kulturno-prosvetnoj akciji i građanskih stanovišta o vaspitanju u nacionalno-romantičarskom duhu. On je podrazumevao modernu državu koja razrađenim mehanizmom edukuje i civilizuje inferiornu sredinu i kulturno zaostale narode.
Taj nadmeni, gotovo kolonijalistički stav jedne krajnje nekonsolidovane države kakva je bila Kraljevina SHS, nalazio je izraza i u bizarnim obrazloženjima prilikom osnivanja raznih javnih ustanova. Tako je famozni Muzej Južne Srbije podignut u Skoplju 1923, navodno da bi se stalo na put praksi makedonskih seljaka da u pronađenim antičkim ćupovima čuvaju turšiju i da od nadgrobnih ploča iz rimskog perioda zidaju kuće i staje. Takvom potcenjivačkom intonacijom je maskirana prava priroda Muzeja, koji je trebalo da služi negovanju srpske tradicije među Makedoncima i konstruisanju onoga što sociolozi zovu “dekretiranim sećanjem“.
Na lokalnu kulturu i narodnu umetnost juga država je gledala veoma podozrivo. Bila je prava retkost da neka tradicionalna igra pređe granice Vardarske banovine, a kamoli Kraljevine Jugoslavije. Međutim, januara 1935. za đevđelijsku narodnu igru “rusalije” (sakralni ples vizantijskog porekla) interesovanje je pokazao International Folk Dance Festival koji se održavao u Londonu pod pokroviteljstvom engleske kraljice. Tek nakon insistiranja dopisnika Centralnog pres-biroa iz Skoplja kako bi to imalo „simpatičan odjek u celoj Vardarskoj banovini“ jugoslovenska vlada je odobrila pomoć rusalijskim trupama za nove nastupe u Londonu.
Iako je država bila pasivna prema autohtonoj tradiciji i umetnosti Povardarja, ona je bila itekako svesna njenih vrednosti. Šef odeljenja Javne bezbednosti Živojin Lazić je 1924. napisao ministru prosvete: A pesma i svirka je dole jedno od najjačih sredstava nacionalne propagande, naročito još s obzirom na naročiti dar stanovnika onih krajeva za muziku i umetnost. Bilo je vreme da se kulturna i nacionalna politika okrenu “urođenim” aspiracijama tamošnjeg stanovništva.
Od mehane do državne palate
Jedna od ključnih institucija kulturne politike koja se još od sloma turske uprave bavila “nacionalnim kultivisanjem juga” bilo je skopsko Narodno pozorište, nazvano po kralju Aleksandru I Karađorđeviću. Njegova obnova posle Balkanskih ratova bila je poverena Branislavu Nušiću koji je ovom ustanovom upravljao u tri navrata pod veoma složenim okolnostima. Inače, Nušić je odlično poznavao prilike u Makedoniji kao dotadašnji činovnik u srpskim konzulatima i okružni načelnik u Bitolju. Umetnički personal pozorišta činili su delegirani članovi Narodnog pozorišta iz Beograda, tako da je skopsko pozorište ličilo na njegovu filijalu. Pomoć matične ustanove ogledala se u savetodavnoj i scenskoj pomoći, kao i kroz poklone u dekoraciji, kostimima i rekviziti.
Skopsko pozorište je otvoreno decembra 1913. pošto ga je prethodno osveštao skopski mitropolit Vićentije. Uz prigodne govore predsednika opštine i izaslanika ministra prosvete, upravnik Nušić je govorio o značaju pozorišne umetnosti u Južnoj Srbiji, posle čega je izvedena predstava “Krunisanje Dušanovo”. Sudeći po rečima pozorišnog istoričara Borivoja Stojkovića ovaj odlomak iz drame “Car Dušan” podjednako je zadovoljio i hrišćane i muslimane: Zvuci fanfara i truba, srednjovekovno šarenilo kostima, mačevi i koplja, vlastela, Mlečići, Grci i Arbanasi, i najzad pojava cara Dušana, koga je igrao g. Milorad Petrović, silno su bili oduševili publiku.
Shodno ciljevima kulturne politike Kraljevine Srbije, ali i potonje jugoslovenske države, prva pozorišna uprava i čitav ansambl sastojali su se isključivo od Srba, a predstave su izvođene na srpskom jeziku, osim nekoliko drama na makedonskom koje su uoči samog izbijanja Drugog svetskog rata “prokrijumčarene” kao regionalne i folklorne predstave.
Pošto je skopska opština ustupila pozorištu prilično ruiniranu zgradu, pristupilo se njenoj adaptaciji uz pomoć ratnih zarobljenika. Međutim, nepažnjom opštinskog dimničara zgradu je 1914. zahvatio požar uništivši sve osim zidova i garderobe. Ovaj događaj je uzburkao i beogradsko javno mnjenje, pa je Jovan Skerlić počeo da piše o nacionalnom i kulturnom značaju skopskog pozorišta. Nakon požara, glumci su na svoju inicijativu igrali predstave u sali Oficirskog doma pripremajući se za turneju po Prizrenu, Prištini i Velesu. Istovremeno, Ministarstvo prosvete je gradilo novu, drvenu zgradu, tzv. arenu, u kojoj su se igrale predstave do jula 1915. kada je strah od podmetanja požara u ratnim okolnostima bio sve opravdaniji.
Ideja zasnovana na temeljima Nušićevog predratnog rada pretočena je u plan zidanja nove pozorišne zgrade i time postala jedan od skupocenijih državnih poduhvata na jugu. U drugoj polovini juna 1915. počela je izgradnja nove zgrade od zajedničkih sredstava skopske opštine, ušteđevine pozorišta i Beogradske zadruge, na ime osiguranja. Dolaskom Nemaca, radovi su prekinuti, pa su nemački vojnici u nedovršenoj zgradi čuvali konje.
Posle Prvog svetskog rata pozorište je ponovo proradilo januara 1919. predstavom u slavu Svetom Savi koja je održana u zadimljenoj kafani Zrinjski. Prostor je bio tako nepodesan “da se publika u njemu guši”. Kako bi ubrzao radove na obnovi zgrade Nušić je izvestio ministra prosvete da je uprava priredila i “rodoljubivu predstavu” za poverenike skopskog okruga, te da su pojedini članovi Pozorišta držali koncerte u Štipu, Velesu i Đevđeliji. Međutim, ni to nije pomoglo, pa je juna iste godine prosvetni inspektor izvestio Nušića da je građevinski preduzimač obustavio radove na letnjoj pozorišnoj areni zbog nedostatka novca.
Tako je Pozorište u prvim posleratnim godinama bilo prinuđeno da se snalazi bez obećane podrške države, oslanjajući se na solidarnost svojih beogradskih kolega. Beogradsko pozorište je već 1919. ustupilo skopskom ansamblu garderobu i rekvizitu čiju je primopredaju u Kosovskoj Mitrovici omela nezgrapna vojna administracija. Nakon nekoliko poziva za mobilizaciju uprava je zahtevala da se glumci i tehničko osoblje oslobode vojne obaveze, jer će u suprotnom “obustaviti uspešno započeti rad”. Sticajem srećnih okolnosti Narodno pozorište u Skoplju dobilo je avgusta 1919. od Direkcije plena i jedan klavir “pronađen” na železničkoj stanici.
Branislava Nušića je na mestu upravnika nasledio Radivoje Karadžić i već na leto 1924. iz Blerovog zajma je izdvojena suma od dva miliona dinara za dovršetak pozorišne zgrade. Prilikom izrade budžeta za 1926/27. ministar prosvete Velja Vukićević je izdejstvovao stavku od pet miliona dinara za dovršetak pozorišne zgrade, ali pošto ga je u toku pretresa budžeta na ministarskom mestu nasledio Stjepan Radić, predviđena suma je redukovana na milion dinara, tako da su preduzimači i liferanti obustavili radove. Pod novim krovom Pozorišta nalazio se i stan za upravnika, a tek krajem oktobra 1927. ministar prosvete Kosta Kumanudi je osmislio i samu ceremoniju svečanog otvaranja nove zgrade. Poslednji radovi na instalaciji binskog osvetljenja u režiji Jugoslovenskog Siemensa i montaži agregata privedeni su kraju uoči samog otvaranja velelepne zgrade koja je dominirala vardarskim kejom i neodoljivo podsećala na beogradsko Narodno pozorište.
Repertoar i publika posle Nušića
Skopski teatar je definitivno konsolidovan u vreme uprave Užičanina i nekadašnjeg prosvetnog radnika Radivoja Karadžića (1922-1928), koji je na tom mestu nasledio Branislava Cvetkovića. Aprila 1928. Karadžić je vraćen u Novi Sad, a na njegovo mesto je došao dr Branislav Vojinović, dotadašnji upravnik novosadskog pozorišta. Pošto je Karadžić maja 1928. otišao na operaciju, do dolaska novog upravnika privremeno ga je zamenio docent skopskog Filozofskog fakulteta Dušan Nedeljković. Istrage i klevete protiv Karadžića oko sumnjivih računa za kupljenu garderobu nastavljene su 1934. novom optužbom, kada je ovaj već bio na funkciji direktora Drame beogradskog Narodnog pozorišta.
Umetnički uspon Pozorišta zabeležen je u doba upravnika Brane Vojinovića (1928-1935), premda je važilo uverenje da ga je on istovremeno približio najširim masama gledalaca. Njegovi prethodnici su pokušavali da pronađu izlaz iz finansijske krize jačanjem muzičke grane pozorišta, tj. komercijalizacijom pozorišnog orkestra, pa je tako cela sezona 1931/32. bila u znaku muzike: organizovan je orkestar sa dirigentom Josipom Rajhenićem, dok su vokalne partije nosile dve muzički obrazovane glumice, Ana Dorjan i Meri Olivijeri.
Vojinović je uneo novi duh u rad pozorišta, a ostao je poznat i po tome što se mešao u rediteljski posao zahtevajući od glumaca realističan govor umesto „pevanja“. Bio je poznat kao pedantan i strog jer je zaveo vojničku disciplinu, te su glumci morali uvek biti uredno izbrijani i besprekorno čistih cipela. Vojinovićeva sedmogodišnja uprava praćena je urastanjem teatra u društvenu sredinu i afirmacijom domaće dramaturgije, pri čemu je uspešno nalazio kompromis između mentaliteta skopske publike i savremenih muzičkih izraza.
Pod Vojinovićevom upravom pozorište je svakog utorka priređivalo premijere, glavnu društvenu atrakciju dana, dok je disciplinovani skopski ansambl intrigirao sve romantične i mondenske duše u gradu. Na predstavama se mogla videti čitava skopska elita, uključujući i pozorišnog advokata Kremanca, poznatog provodadžiju koga su opsedale mnoge slobodne devojke.
Kako bi prevazišao hronične finansijske probleme Vojinović je 1929. dozvolio glumcima pozorišta da u slobodno vreme o sopstvenom trošku drže predstave u okolini Skoplja. Takvi nastupi su se vodili kao gostovanja skopskog Narodnog pozorišta, s tim što prihodi od ovih predstava nisu ulazili u pozorišnu kasu, već su ih članovi među sobom delili “kako nađu za shodno i koliko ih bude bilo”. Dopunske prihode Pozorište je ostvarivalo izdavanjem pozorišnog bifea u zakup. Od 1928. zakupac bifea bio je Jordan Marković koji je prema ugovoru sa pozorištem mogao da radi i u dane “kada nema predstave pa i za vreme ferija”, ali su u tom periodu gosti njegovog bifea imali problema: Meni je prilikom sklapanja ugovora obećano da će se za bife instalisati zasebni klozeti kako ne bi posetioci bifea ulazili u unutrašnjost pozorišne zgrade i time prouzrokovali kvara, a pored toga postoji opasnost da koji sumnjivi posetilac ne ostavi kakav eksploziv.
Februara 1935. Vojinović je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i ispraćen je sa najvećim poštovanjem, uprkos tadašnjoj kritici njegove repertoarske politike. Novi upravnik skopskog pozorišta postao je Velimir Živojinović Masuka koji je na tom položaju ostao sve do Aprilskog rata. On je radikalno promenio kurs pozorišta, te je od narodne pozorišne politike skrenuo ka svetskim komadima, što je prepolovilo gledanost i posetu.
***
Skopska pozorišna publika bila je etnički mešovita ali slična mentalitetom pa je najčešće gledala romantične i nacionalno-istorijske komade. Ovaj patrijarhalan svet, “kulturno zaostao ali jako emotivan”, znao je često na predstavama da plače i jeca, kako je svojevremeno izveštavao dopisnik Politike iz Skoplja.
Od domaćih pisaca najčešće su izvođeni Nušić, Krleža i Sremac, dok su od stranih autora premijerno izvođeni Šekspir, Zilahi, Dima i drugi. Pozorište je davalo besplatne predstave za Dan ujedinjenja, rođendane kralja Aleksandra i prestolonaslednika Petra, kao i povodom dvadesetogodišnjice „prvih regruta 1914“ (tom prilikom su izvođene predstave Ivkova slava, Hej Sloveni i Balkanska carica). U pozorištu su gostovali i poznati glumci iz Beograda i Zagreba: Raša Plaović, Dušan Radenković, Dara Milošević, Tito Štroci.
Miroslav Krleža je povodom premijere svog komada 1937. stekao veoma loše mišljenje o skopskom pozorištu: Razgovori oko takve premijere sa pijanim, neobrazovanim i zaostalim, beznadno nenadarenim glumcima, koji viču kada bi trebalo da govore tiho, a mucavi su kad bi trebalo urlati, u jednu riječ: glume sve obratno od Hamletovog recepta.
Za razliku od njega, nemački publicista Maks Fišer je 1934. bio opčinjen skopskim pozorištem, a posebno glumom Geca i Veličkovića. Glavni grad Vardarske banovine je u više navrata posetila i avangardna praška grupa koja je, uprkos specifičnom ukusu skopske publike, dosledno stajala na „rizičnoj visini umetničke savesti“.
Krajem 1930-ih uticaj komunista u Povardarju bivao je sve izraženiji pa je pod svojevrsnu cenzuru došao i repertoar skopskog pozorišta. Početkom aprila 1938. šef kabineta Milana Stojadinovića je poručio banu Novakoviću da sa repertoara skopskog Narodnog pozorišta skine komade sa „ekstremnom levičarskom tendencijom“ (Tuđe dete, Bela bolest, Matura i slično).
Pošto je redovna subvencija bila nedovoljna za normalan rad u finansiranje se uključila i opština grada Skoplja, ali je i dalje važilo uverenje da pozorište „ne može više odgovoriti svojim nacionalističkim ciljevima“. Prema svedočenju pozorišne uprave, prihodi su do te mere bili niski da je pozorište sredinom 1930-ih ostalo bez pevača, hora i orkestra. Repertoar je postao salonski, a sâm teatar sveden na „činovničko pozorište“.
Konkurentska zabava na gradskom trgu
Na lošu finansijsku situaciju u pozorištu negativno je uticalo i ukidanje tzv. pozorišnog dinara koji je od 1934. naplaćivan od skopskih bioskopa. Prema podacima Državne filmske centrale, u Jugoslaviji je krajem 1932. postojalo 338 bioskopa, od čega tek petnaest u Vardarskoj banovini. U Leskovcu su radila tri bioskopa ali je samo vlasnik Slavije dobro zarađivao zahvaljujući originalnoj reklami: naime, promoter u kostimu magarca je nosio reklamni pano na kome je pisalo: Samo ja ne idem u bioskop. Skopski bioskop Vardar je početkom 1920-ih ličio na ambar sa klupama i stolovima za kojima je orijentalna publika u vreme projekcija glasno proživljavala scene sa platna, lupala, pevala, pušila, jela orahe i ljuštila kestenje.
Deceniju kasnije stvari su se prilično izmenile, pa su vlasnici bioskopa širom Vardarske banovine sve više pažnje posvećivali enterijeru, rasveti, zvuku i repertoaru. „Što više premijera, dosta sa reprizama“, bila je parola vlasnika skopskog Kapitola, inače zastupnika Filipsa za Južnu Srbiju. Početkom 1933. Avala-ton film reklamirao je „senzaciju nad senzacijama“ (Kraljica robinja), bitoljski bioskop Palas je prikazivao film „Ben Hur“, a novu produkciju pratio je i prištinski bioskop Edison.
Za razliku od seoskog stanovništva juga čiji su vremenski orijentiri bili vezani za naporne poljske radove, u gradskim sredinama je fenomen slobodnog vremena imao sasvim drugačije značenje, još od turskog doba. Gostionice, hoteli, restorani i drugi ugostiteljski objekti često su predstavljali pogodne prostore za političko agitovanje, ali i održavanje raznih priredbi i licitacija. U nekoliko kafana držane su i pozorišne predstave.
Novo vreme je donosilo i novu vrstu problema gradskom stanovništvu. Ulična buka u Skoplju dopirala je pre podne iz prodavnica gramofona, a uveče iz bioskopa Kapitol čiji je vlasnik imao običaj da iznese zvučnike na ulicu: nadvriskivanje Indijanaca sa filmova mešalo se s visokim tonovima pevačice iz kafane Pariz, koja bi pevala do ranih jutarnjih sati. U skopskoj kafani Zlatni Prag koju je držala popularna „tetka Dika“ radilo je šest napadno našminkanih konobarica u kratkim suknjama. Prema rečima ljudi iz susedstva, u kafani i dvorištu su se odigravale nemoralne scene, pa su stanari podneli prijavu policiji. Nezadovoljnim građanima se obratio upravnik skopske policije: Verujem, ali vam ne mogu pomoći… Ta kafana će ostati tu gde je, ne može se zatvoriti, jer je to u interesu javne bezbednosti!
Omiljeno mesto državnih činovnika i oficira u Skoplju prvih godina jugoslovenske države bio je restoran Prestolonaslednik Aleksandar kraj Vardara u kome su se smenjivali orkestri lokalnih Roma izvodeći repertoar srpskih narodnih i borbenih pesama.
Tokom 1930-ih došlo je do značajnih društvenih promena, pa su se tako širom banovine počeli osnivati džez-orkestri koji su muzicirali po leskovačkim i skopskim hotelima. Istina, skopski džez-orkestar kod kafane Pariz je ostavljao slab utisak na publiku koja se nije „uzrujavala“, ali je bila voljna da duže sedi u kafani kako bi izbegla komarce koji su ih čekali kod kuće. U gradskim naseljima počinju da se otvaraju kazina sa separeima i muzikom, dok su po hotelima pevale uglavnom bosanske pevačice i svirali kabaretski orkestri. Najpopularniji izvođači bili su „mala Kaća“, Betina Sarajka, Zora Mostarka kao i grupa Jugo-bojs koja je zabavljala goste Poštanskog doma.
Muzička kultura ovih krajeva zasnivala se na dubokoj tradiciji makedonske elegične melodije koja je izvirala iz „vekovima taloženog osećanja ugušene slobode“. Deca su odgajana uz pesmu od najranijeg doba pa nije ni čudo što je stanovništvo ovih krajeva smatrano izuzetno muzikalnim, kako je primetio i šef javne bezbednosti na početku ovog teksta. Država je dosta pažnje poklanjala nastavi muzike, premda je taj muzički talenat podneblja zloupotrebljavan forsiranjem srpskih nacionalnih sadržaja. Intervencije iz budžeta su bile selektivne, pa je tako nakon zahteva Bitoljske bogoslovije Ministarstvo prosvete oktobra 1929. kupilo koncertni klavir marke Petroff u Frajtovoj prodavnici muzikalija u Beogradu. Ministarstvo je na sebe preuzelo i obavezu da transportuje klavir do Bitolja i tamo ga raspakuje i naštimuje.
Pored pevačkog društva Mokranjac, u Skoplju je delovalo i muzičko društvo Vardar kojim je upravljao njegov osnivač i horovođa Pera Ž. Ilić. Prema njegovom pismu iz 1924. ova kulturna ustanova je “širila srpsku reč i misao”, a intrige bugarske propagande i turskih vlasti ga nisu mogle omesti “da pesmom kaže narodu da je Srbin”. Veliki podstrek za razvoj muzičke umetnosti bilo je otvaranje muzičke škole Mokranjac u Skoplju septembra 1934. koja je imala odseke za violinu, čelo, klavir, solo pevanje i muzičku sistematiku. Sudeći po spiskovima članova skopskog ansambla, vrata Narodnog pozorišta u Skoplju bila su im dugo zatvorena.
Na rubu egzistencije
Na platnom spisku Ministarstva prosvete dugo godina su bili samo upravnik i jedan član Narodnog pozorišta, dok su ostali radili honorarno. Posebnu zanimljivost predstavlja vidno učešće ruskih izbeglica u radu pozorišta, od glumaca i garderobera do tehničkih službenika. U sezoni 1937/38. u skopskom pozorištu je na platnom spisku bilo 34 radnika koji su primali 900-3.250 dinara. Zanimljivo je da su od svih zaposlenih samo dvojica bili iz Skoplja (i to pomoćni radnici), dok je ostatak došao iz drugih krajeva zemlje, pa čak i inostranstva. Tokom 1939. oko dve trećine subvencija i prihoda pozorišta išlo je na plate zaposlenih.
Ako se uporede budžetska izdvajanja za pozorišta može se zaključiti da je ta vrsta državne pomoći deljena mehanički i birokratski u najpežorativnijem smislu te reči, nezavisno od stvarnih potreba, repertoarske politike, kvaliteta ansambla i slično. Prve dve godine diktature skopsko pozorište je dobijalo po 750.000 dinara, da bi u sezoni 1933/34. ta subvencija iznosila 585.000 dinara. Najveći deo novca odlazio je na plate zaposlenih i time direktno uticao na kvalitet repertoara koji je prilagođavan komercijalnim prohtevima publike.
Bilo je jasno da je pozorišni život bio privilegija uzanih krugova u banovinskim središtima, pa je besplatne predstave skopskog Narodnog pozorišta po Vardarskoj banovini tokom 1930. finansirala sama banovinska uprava „radi jačanja moralnih, nacionalnih i prosvetnih tendencija“. Svakog proleća i leta skopsko pozorište je organizovalo turneju po Vardarskoj banovini puneći sale lokalnih hotela i ostalih prigodnih prostora. Smatralo se da su u tom poslu nacionalne propagande glavnu ulogu igrali sitni činovnici i pojedinci nošeni vlastitim entizijazmom. Uloga pozorišta bila je utoliko važnija što je ono svojom živom rečju trebalo da doprinese bržem izjednačavanju izvesnih jezičkih i drugih razlika koje su razumljive kod naroda tako dugo razjedinjenog.
Konstantna banovinska subvencija za skopsko Narodno pozorište iznosila je 400.000 dinara godišnje, dok su opštinske vlasti grada Skoplja, shvatajući ulogu pozorišta na „kulturno-nacionalnoj asimilaciji“, solidarno učestvovale sa skromnih 35.000 dinara. Početkom 1933. tadašnji upravnik Vojinović je smanjio plate zaposlenima i ukinuo im „makedonski dodatak“, a u iščekivanju najavljene redukcije državnih subvencija on je, protivno svom ukusu, forsirao nacionalni repertoar ponavljajući pred nadležnima da pozorište „ne može više odgovoriti svojim nacionalističkim ciljevima“.
Besparica i lična sujeta su izazivali nervozu i među ključnim ljudima pozorišta, o čemu svedoči palanački incident u kafani Marger kada je reditelj Jovan Gec fizički napao novinara Skopskog glasnika koji se usudio da javno kritikuje njegov rad. Probleme je imao čak i Nušić koga je po skopskim kafanama proganjao lokalni guslar Vuksan koji mu je pretio ubistvom, nezadovoljan komadom „Put oko sveta“.
Uprkos pomacima u umetničkom smislu i razvijanju međunarodne saradnje, dugovi banske uprave prema pozorištu su rasli, pa su prihodi od predstava trošeni na lične izdatke umesto na obaveze prema električnoj centrali i Uredu za osiguranje radnika. Povrh svega, upravnik je najavio zaposlenima da će ostati bez jedne mesečne plate nakon čega su usledili kriza pozorišta, raspad trupe, raskidanje ugovora i beskrajni sudski postupci.
Zaista, u periodu 1931-1935. prihodi ove ustanove su skoro trostruko pali, državne subvencije su redukovane, tako da je pozorište ostalo bez pevača i hora čime je onemogućeno izvođenje „komada iz narodnog života sa pevanjem“. Istina, za angažovanje novog hora i orkestra ministar finansija je odobrio četvrt miliona dinara, a oktobra 1935. pozorište je dobilo zajam od Državne hipotekarne banke za adaptaciju zgrade.
Otprilike u isto vreme upravnik Narodnog pozorišta je zatražio da se povlašćena karta za vožnju njegovih članova snizi sa 50% na 25% cene, ali je ministar saobraćaja odbio taj zahtev. Iz pozorišta su i dalje upozoravali kako će usled malih subvencija ionako suženi repertoar biti sveden na građansko-salonski duh, čime bi zamišljena misija ostala bez „nacionalnog repertoara za šire slojeve“.
Početkom 1939. prosvetni inspektor je zaključio da kulturni život u Skoplju vegetira čime je dovedeno u pitanje „propagiranje nacionalnog duha“. On je posebno istakao entuzijazam upravnika Živojinovića koji je savesno radio svoj posao „ne kao plaćenik, već kao idealista i umetnik“. Uočena je potreba za angažovanjem veće trupe kako bi se forsirali nacionalni komadi sa pevanjem, a za očuvanje skopskog pozorišta kao „žarišta nacionalne kulture“ javnim proglasima su se izjasnili i predstavnici prosvete, Univerziteta i oficirskog kora: Državna subvencija od 585.000 nije dovoljna za jedan kraj na južnoj granici države, gde bi bilo potrebno da narod ulazi besplatno u pozorište, da čuje svoju reč i gleda svoju istoriju.
***
Projekat Narodnog pozorišta Kralja Aleksandra I nije dao rezultate kakve su očekivali kreatori kulturne politike „nacionalnog prevaspitavanja“: niti je ono kultivisalo široke narodne mase, niti ih je jezički i nacionalno „prevaspitalo“. Štaviše, pozorište je svedeno na mesto okupljanja i zabavljanja političke i društvene elite koja je bila poreklom iz drugih krajeva zemlje. Ipak, čitav taj projekat je, baš kao i Filozofski fakultet u Skoplju ili Muzej Južne Srbije, u perspektivi imao pozitivan efekat na samu sredinu. Stvorena je kulturno-prosvetna infrastruktura koja će pravi smisao i sadržaje dobiti u razdoblju socijalističke Makedonije.
Zgrada Narodnog pozorišta u Skoplju je teško oštećena u zemljotresu 1963, mada se nije srušila poput zdanja Oficirskog doma. Nakon dužeg premišljanja, partijski vrh Makedonije je ipak doneo kontroverznu odluku da zgradu poruši do temelja. Pola veka kasnije, makedonska vlada je rešila da se u okviru megalomanskog projekta „Skopje 2014“ na levoj obali Vardara podigne pozorišna zgrada identična onoj iz 1927. godine. Ideološki gard i nacionalna distanca prema monarhističkom nasleđu su za tu priliku ostavljeni po strani, pa je krajem maja 2013. na vardarskom keju svečano otvoren novi „stari teatar“.
Peščanik.net, 28.08.2013.