Tedžu Kol – intervju

Jednog dana početkom oktobra 2011. čekao sam ispred hotela preko puta njujorške gradske biblioteke kada je Tedžu Kol došetao niz ulicu. Kretao se dugim koracima, kao neko ko se dobro snalazi po gradu. Tada smo se prvi put sreli, jer je trebalo da nas zajedno prevezu do Skrentona u Pensilvaniji gde smo pozvani na književni festival Pages and Places, posvećen knjigama i gradovima.

Razgovor na zadnjem sedištu auta započeli smo, čini mi se, fudbalom – to nikad nije loš početak – a onda još satima pričali o religiji, Majlsu Dejvisu, Sarajevu i Lagosu, Njujorku i Čikagu, Zebaldu, fudbalu, pisanju, Hičensu i Dokinsu, pa o fudbalu, veri i mnogim drugim stvarima, uključujući fudbal. Kad smo stigli na tribinu, izgledalo je da nije preostalo mnogo toga o čemu već nismo razgovarali. Do kraja dana osećao sam kao da nikad u životu nisam toliko pričao. Ali još važnije, osećao sam da nikada ranije nisam toliko slušao. Otada smo prijatelji i redovno lovim priliku da slušam – i čitam – Tedžu Kola. Taj čovek mnogo zna, i zna šta da radi s tim.

Otvoreni grad (2012), Tedžuova prva knjiga objavljena u Americi, jedan je od najimpresivnijih debija u novijoj književnoj istoriji. Ne sećam se da li sam je čitao pre nego što sam ga upoznao ili posle, ali knjiga je potpuno u kontinuitetu sa našim skrentonskim dijalozima. Ono što Otvoreni grad čini sjajnom knjigom (nazvati je romanom umanjilo bi joj rang) upravo je osećaj da su Tedžu i njegov narator u stalnoj konverzaciji sa svetom u gradu koji ih okružuje. Ta razmena je neprekidna, kao što su to i gradovi, blista od radoznalosti, inteligencije i vizionarske pažnje za detalj a izložena u pedantnoj prozi, dok besramno i beskrajno umače prste u poeziju. Jedna od velikih knjiga o Njujorku, ali i o prostoru, jeziku i pamćenju.

Sada znamo da je Tedžu to već (ili opet) radio u knjizi Svaki dan je za lopova, nastaloj od blogova iz njegove posete Lagosu, gradu u kom je odrastao. Prvi put objavljena u Nigeriji 2007. a sada u prerađenom izdanju u Americi i Britaniji, ova knjiga širi i pojačava podvig Otvorenog grada, potvrđujući usput da je Tedžu jedan od, pre svega – u nedostatku boljeg izraza – dvokulturnih pisaca.

Selindžerov Holden Kolfild delio je pisce na one koje biste uvek rado pozvali telefonom i one s kojima radije ne biste pričali. Tedžu Kol je od onih prvih. Vrebam svaku priliku da razgovaram sa Tedžu Kolom: uživo, preko tvitera ili, kao u ovom slučaju, mejlom.

Aleksandar Hemon: Oduvek mi je išlo na živce to tvrdoglavo razdvajanje knjiga na fikciju i nefikciju u angloameričkoj literaturi; čak me i uznemirava. Prvo, time se implicira da je nefikcija sve ono što je izvan fikcije, ili obrnuto, kao jin i jang pisanja. Drugi problem: time se tekst označava prema njegovom odnosu sa „istinom“, kategorijom koja je navodno očigledna i prema tome stabilna. Ali naracija ne može da sadrži stabilnu istinu jer se razvija, i to pred naratorom na jedan a pred slušaocem/čitaocem na drugi način. Naracija je stvaranje istine, što znači da joj istina ne prethodi.

U bosanskom jeziku nema ekvivalentnih reči za „fikciju“ i „nefikciju“, ili onih koje bi nosile tu razliku. To ne znači da nema istine ili laži. Radije, naglasak je na pričanju priče. Najpribližniji prevod za nefikciju bio bi u stvari „istinite priče“.

Kažeš da je Svaki dan je za lopova fikcija. Zašto?

Tedžu Kol: Na pisanje sam prešao iz istorije umetnosti i mislim da je to delimično razlog iz kog je i meni ta nepopustiva razlika između fikcije i nefikcije čudna. To uopšte nije prirodan način za razdvajanje narativnog iskustva, kao što ni po muzeju ne tražimo fiktivne i nefiktivne slike. Slikari znaju da je sve kombinacija onoga što se opaža, što se zamišlja, što se načulo i što se već radilo. Da li je Mone slikar nefikcije a Engr fikcije? To je najnepotrebnije pitanje koje možemo postaviti o njihovom delu. Neki slikari se više oslanjaju na ono što vide, drugi na ono što zamisle, ali svi zahvataju iz raznih izvora.

I pisci to znaju, ali mislim da su to mnogo bolje znali pre nego što je zavladalo tržište. Da li bi Servantes sebe smatrao piscem fikcije? Ili Rable? Da li bi Robert Barton (sažmimo ovde vekove) svoju delatnost smatrao suštinski različitom od Rableove? Svi oni prilično dobro znaju da su priču zavrteli iz bilo čega što im se našlo pri ruci. Da ni ne pominjemo Danijela Defoa, koji se poigravao novim žanrovima.

Ovih dana se, međutim, rad mora jasno označiti kao ili „fikcija“ ili „nefikcija“ pa je Svaki dan je za lopova nazvan knjigom fikcije jer sadrži popriličan broj izmišljenih stvari. Ali kada čitam Porodično nasleđe Majkla Ondatjea ili Zebaldove Saturnove prstenove, ili one kratke priče Lidije Dejvis, poslednja stvar na pameti mi je da li je to doslovno dokumentovanje stvarnosti. Koga briga? Sve što želim je da me uvuku u prostor narativa u kojem nisam bio ranije, na mesto gde se, kako kažeš, stvara istina. A budimo iskreni: čak i najsavesniji članak u Njujorkeru čin je autorske volje i konstrukcije, i nije tako strogo „nefiktivan“ kao što nam prija da mislimo.

U svakom slučaju, u pravu si, to je anglo-američka opsesija. Saturnovi prstenovi prvobitno su objavljeni na nemačkom kao „Eine englische Wallfahrt“ (Jedno englesko hodočašće). Pa ti vidi šta ćeš.

Aleksandar Hemon: Zebald je ovde zgodan iz više razloga. Koliko znam, nijedna od knjiga objavljenih za njegovog života nije označena kao fikcija ili nefikcija, roman ili eseji. On se postarao da u središtu svega bude pričanje priče. U Austerlicu, na primer, radi ono što (za ličnu upotrebu) nazivam „koncentrična naracija“ (rekao je da je rekla da je rekao…) pri čemu se šta god da dolazi iz prošlosti filtrira kroz ljude. Naracija je jedini način da se sa prošlošću uspostavi organska veza, dok se znanje o (nasuprot informaciji o) istoriji mora saopštiti preko jezika. Oduvek sam mislio da je Zebald u svojim knjigama koristio fotografije ne bi li ih razotkrio kao neuspele dokumente. Fotografijama upada u reč naraciji, kao da hoće da pokaže da one ne znače ništa ukoliko nisu unutar priče. Fotografija je možda samo-potvrđujuća (kao što je to Rolan Bart smatrao), ali njena autentična istina je na raspolaganju samo u jeziku primenjenom u naraciji.

Šta te je navelo da dodaš fotografije u Svaki dan je za lopova? Šta si hteo da postigneš time?

Tedžu Kol: Zebald je sigurno imao neke prepredene namere s tim fotografijama. Njegov tekst, mnogo više nego kod većine drugih pisaca, iskušava granice onoga što smatramo fikcijom. Mislim da su slike, od kojih su mnoge slučajno pronađene, a mnoge su i namerno ofucane višestrukim fotokopiranjem, tu da daju ton. Ali su i izazov. „Vidi, sve je ovo svedočanstvo“, kao da kaže. I skoro da smo mu poverovali, sve dok ne primetimo neznatnu pukotinu između tvrdnji u tekstu i na fotografiji, ili dok se ne unesemo u tekst toliko da shvatimo da tu ima elemenata koji su oživeli tako što mu se neka fotografija našla pri ruci, pa je za nju izmislio prigodnu priču a ne obrnuto. Kao što kažeš, slike „ne znače ništa ukoliko nisu unutar priče“. Zebaldove fotografije pomažu stvaranju zagonetnog, nestabilnog tona u njegovim knjigama: pomislimo kako sve to mora biti da je istina, a znamo da ne može sve biti tačno.

Moj interes za Zebalda stigao je kasno, tek pošto sam napisao Svaki dan je za lopova, pa su mi neki prijatelji rekli, „ej, baci pogled na Zebalda“. Ideja da uključim fotografije u knjigu došla je sa drugog mesta: podjednako sam zainteresovan za fotografiju i pisanje, a bio sam i bloger. Ali takođe sam čitao Ondatjea (Sabrana dela Bilija Kida), Orhana Pamuka (Istanbul: Uspomene i grad) i Barta (Svetla komora) – od kojih poslednje dve nisu fikcija ali ne koriste fotografije kao za priručnik. A onda, u periodu između pisanja Svaki dan je za lopova i njegovog aktuelnog američkog izdanja, godinama kasnije, postao sam svestan i drugih zanimljivih upotreba crno-belih fotografija. Mnogi pisci su slike koristili tako da nemaju jasnu vezu sa tekstom: Iz opservatorije Hulija Kortasara, Odvojeni Ketrin Tejlor, Ljubavnik umetnosti Kerol Mejso pa i Projekat Lazarus izvesnog Aleksandra Hemona.

Dodaj svemu tome činjenicu da sam se školovao za istoričara umetnosti i da mi je pisanje sa izostavljanjem slika bilo neprirodno: na neki način, bilo je suđeno da stavim fotografije u Svaki dan je za lopova. I mada do suza volim Zebalda, važno mi je da se malo odgurnem od ideje da je samo on stavljao slike u dela fikcije. Takođe, nisam baš siguran ali ja možda najopsesivnije fotografišem ljude koje pominjem; mislim, skoro svi drugi koriste tuđe ili pronađene fotografije ili ponekad (u Zebaldovom slučaju) neke probne kadrove. Što se mene tiče, izvesno je da sam u protekloj deceniji proveo više vremena fotografišući nego što sam pisao.

Znam da je tvoj prijatelj, izuzetno talentovani Velibor Božović, radio fotografije za Projekat Lazarus. Osim čiste lepote fotografija, zašto ti je bilo važno da imaš slike u toj knjizi?

Aleksandar Hemon: Počelo je sa dve slike na kojima je prikazan mrtav Lazarus Averbuh,^[1] posađen u stolicu kao trijumfalna ponuda blještavo belih policajaca američkoj publici. Te 1908. godine fotografijama je trebalo prikazati da su njegove navodno anarhističke sklonosti vidljive na njegovom telu i da je strani život u rečenom telu uspešno okončan dejstvom reda i zakona. Na fotke sam naišao pre nego što sam čitao Zebalda i, što je važnije, pre nego što su objavljene slike iz Abu Graiba. Kada sam video prizore iz Abu Graiba smesta sam ih prepoznao, jer sam proučavao fotografije Lazarusa koje su im strukturno i ideološki identične.

U Projektu Lazarus hteo sam čitaoca da suočim sa istorijom kako je naznačena fotografijama u priči. Želeo sam da razvučem tekst između (proizvoljnih) polova subjektivnosti i objektivnosti (ili, što bi rekli, fikcije i nefikcije), pa sam hteo da i slike pokriju isti raspon – ali samo da bi zakomplikovale čitaočeve ideje i percepcije.

Oduvek me zanima – opsednut sam – načinom na koji se bavimo istorijom. Osim što nema tog „mi“. Amerikanci to rade drugačije, često neodgovorno i bez posebnog interesa. Abu Graib je sada već uveliko zaboravljen; čini se da nikakva lekcija nije naučena. Rezervistkinja Lindi Ingland i još desetoro njih završili su u zatvoru, i do sada su već izašli – među njima nema oficira, a kamoli nekog iz Bušove centrale sociopata.

Sa druge strane, ja (i ljudi kao ja, kogod da su) istorijom se bavimo silom prilika. Nema načina da izbegnem istoriju. Nema se gde. Kao dijasporna osoba naučio sam da je u stvari vrlo jednostavno napustiti svoju zemlju. Teško je napustiti njenu istoriju, jer te prati (ili te vodi) kao senka. Ta vrsta istorije je u tvom telu (kao što je bila u Lazarusovom) i ne može se otpraviti u muzej ili, kao u Americi, u zabavni program.

Dopalo mi se poglavlje iz knjige Svaki dan je za lopova u kojem narator posećuje nacionalni muzej, gotovo ispražnjen od umetnosti, dok se istorijsko krilo sastoji od pomena trgovine robljem i narativa o nedavnim diktatorima. Šta je za tebe Nigerija? Šta ti znači njena istorija, kao piscu i kao građaninu?

Tedžu Kol: Nigerija je za mene ideal na dva načina. Prvo, ona je mesto mogućnosti, prilika da njeni ljudi umaknu pritiscima plemena ili etničke grupe. Ta je prilika često protraćena. Drugo, to je fudbalski tim koji bi mogao biti najbolji na svetu – sigurno ima dovoljno talenta da bude, u najmanju ruku, na nivou Urugvaja. I ova prilika se takođe često propušta. Dakle, Nigerija me opseda kao prostor nedovršenih istorija. Ali moj identitet se mapira prema drugim stvarima: ja sam stanovnik Lagosa (koji je kao neki grad-država), zapadnoafrikanac, Afrikanac, deo Crnog Atlantika. Snažno se identifikujem sa istorijskom mrežom koja povezuje Njujork, Nju Orleans, Rio de Žaneiro i Lagos. Ali, kao tema, Nigerija mi ne da mira.

Kao i ti, sada sam u zemlji u kojoj ljudi (ubeđeni u svoju nevinost) mirno spavaju; a ja, kao i ti, od istorije još uvek ne mogu da pamtim.

Aleksandar Hemon: Ne možeš da pamtiš?!

Tedžu Kol: Htedoh reći „ne mogu da spavam“! Ali omaška je pun pogodak.

Aleksandar Hemon: Ne samo da se identifikuješ sa gradovima, već o njima – i u njima – pišeš. Otvoreni grad je jedna od sjajnih knjiga o gradu, ali je i knjiga o tumaranju, kao što je to i Svaki dan je za lopova. Čini mi se da je nemoguće pisati linearno o i u gradu – oni su nužno nelinearna mesta. To je slučaj sa gradom kakav je Lagos (mada nikad nisam bio tamo), možda još više nego Njujork s njegovim urednim mrežama ulica i prostornim hijerarhijama. Po meni, ultimativna knjiga o tumaranju gradom je Uliks, radikalno lišen linearne naracije i zapleta, izgrađen od fragmenata koji postoje simultano i često u konfliktu. Šta te privlači gradovima? Šta ova četiri grada povezuje u „istorijsku mrežu“? Da li su gradovi pogodniji za nelinearne narative ili to samo nelienarni naratori završe u gradovima?

Tedžu Kol: Hvala ti. Na pola pisanja Otvorenog grada pomislio sam da bi trebalo da naučim nešto njujorške istorije „kako valja“. Pa sam kupio gomilu vrednih knjiga i počeo da ih čitam. Ali, znaš šta? To je narušilo osećaj lutanja na koji sam računao u romanu. Knjige su bile suviše sistematične, suviše informativne. Tako da sam se vratio svom ranijem metodu: da se oslonim na stvari koje već znam, hodam okolo besciljno i kasnije dopunjujem priču činjenicama i podacima ako zatreba. Stvar je trebalo da diše, trebalo je da luta, i trebalo je da ima pravo da ne zna gde se uputila. (Balerina usred plesa ne sme mnogo da razmišlja o svojim nogama).

Što se tiče gradova uopšte, mislim da su oni možda naš najveći izum. Podstiču kreativnost, pomažu da organizujemo resurse i mogu biti prave košnice tolerancije. U selu ne možeš mnogo da štrčiš. U gradu, ako te neko proziva oteraš ga dođavola. Dakle, to je ta pozitivna strana. Ali s druge strane, gradovi su prenatrpani materijalnom istorijom i duhovnim tragovima tih istorija, uključujući i neke vrlo mračne događaje. Tvoj savremeni Čikago progoni avet Čikaga s kraja 19. i početka 20. veka, avet Čikaga inovacije i sistematske diskriminacije. Ruralni predeli mogu pružati dvostruku iluziju, da su večni i tek rođeni. Gradovi su, s druge strane, označeni specifičnom arhitekturom iz određenih perioda, i ta arhitektura koju su izgradili davno nestali drugi za svoje potrebe danas je školjka u koju se mi uvlačimo, kao rak samac.

Četiri grada koja sam naveo prosto su bili važna čvorišta u transatlantskoj trgovini robljem i u životu crnaca narednog veka. Oni su temena zlokobne kvadrilaterale.

Aleksandar Hemon: Gradovi zaista nude prostor za nekontrolisanu razmenu, ali tu je i uvek kontrolisana trgovina koja je ne tako davno obuhvatala i tržište robljem. Gradovi takođe sebe brišu i preoblikuju na načine koji ih međusobno razlikuju. Američki gradovi brišu svoju prošlost, posebno one sporne delove, kao što marginalizuju nezgodne i nepravedne delove sadašnjosti – ubistva i pohlepa su uvek negde drugde. Uzmi blumbergovski Njujork, taj Vatikan povlašćenosti, gde glamur prikriva pohlepu koja sve to pokreće (i uništava).

Gradovi kao što su Lagos, Sarajevo, Rio ili Nju Orleans nisu u stanju da projektuju harmonične verzije samih sebe – konflikt je stalno prisutan i neizbrisiv. Zato su neuhvatljivi, kao jezik ili književnost – nijedno iskustvo ni interpretacija ne mogu biti konačni, nikakva demarkacija ili zaključak nisu na raspolaganju.

Čitajući tvoje knjige imam osećaj da bi se, da si preduzeo drugačije rute u svom lutanju, pojavio drugačiji Njujork (u Otvorenom gradu) ili Lagos (Svaki dan je za lopova). Ili, drugim rečima, nema načina nametnuti samo-održiv narativ bilo kojem gradu – mogući su samo višestruki, simultani zapleti/priče. Jesu li prema tome gradovi pogodniji za poeziju, koja dozvoljava akumulaciju fragmenata i ne zahteva narativizaciju? Često prizivaš Ondatjea, velikog pesnika i sakupljača fragmenata, kao i Tomasa Transtromera. Šta ti poezija znači? Pišeš li poeziju?

Tedžu Kol: Retko sednem da pišem poeziju, svakako ne nešto što bih poslao magazinu Poetry ili Njujorkeru. Ali mislim da mi je pisanje prilično zaraženo poezijom i njenim načinom mišljenja. Svakako čitam dosta poezije – tu ima discipline i sažetosti u jeziku koje malo koji pisac proze može da postigne. Dakle, da, ljudi kao Transtromer i Ondatje i Vislava Šimborska za mene su merilo vrednosti. Duga je lista: Jorgos Seferis, En Karson, Čarls Simić, Šaron Olds, Šejmas Hini – ko god je pronašao put da izbegne konvencionalnu sintaksu. Iz istog razloga uživam u čitanju onih pisaca čija proza takođe sadrži ono neuhvatljivo i neverovatno. Dok čitam recimo tvoje knjige zamišljam kako sigurno beležiš čudnovate i osobite ideje ili trenutke na način sličan pesniku. Da li je poezija važna za tvoje čitanje?

Aleksandar Hemon: U stvari ne pravim beleške. Oslanjam se na pamćenje i zaborav. Mislim u jeziku i pretpostavljam da tako to rade i pesnici, osim što su oni na još suženijem prostoru, još bliže jeziku, zapravo unutar njega, gde izvlače njegove ritmove i otkrivaju njegove uspavane mogućnosti. Dok sam sazrevao u Bosni, najčešća razlika u književnom diskursu pravila se između poezije i proze i nije bilo neobično za pisce da pišu i poeziju i prozu (priče/romane/eseje). Zbog toga, ako si bio posvećen čitalac, čitao bi i poeziju i prozu. Štagod tome bio razlog, stavilo je u prvi plan predstavu o književnosti sačinjenoj od jezika. Razlika je zasnovana na različitoj upotrebi jezika a ne kao u fikciji i nefikciji, na odnosu reprezentacije i „istine“. Poezija je, što se mene tiče, suštinska za književnost, to je njen najčistiji oblik. Nažalost, nisam dobar u pisanju poezije (pokušao sam) ali volim da je čitam.

Sad, kažeš da ne pišeš poeziju, ali jedan si od najvećih tviteraša našeg doba. Da li je fer reći da na tviteru vežbaš svoje poetske nagone? I nije li se veći deo romana Svaki dan je za lopova pojavio prvo onlajn, u blogu? Kako vidiš budućnost književnosti? Kakve su mogućnosti za bavljenje literaturom u kontekstu društvenih medija? Kako će ljudi čitati za pedeset godina? Šta će čitati? Hoće li biti poezije?

Tedžu Kol: Ovo je pravo iznenađenje: mogao sam se zakleti da si zagriženi beležničar. Sad sam još više zadivljen tvojim pisanjem, jer kad god naiđem na neki od tvojih zanimljivih izraza, mali duh spisateljske zavisti u meni kaže: „Mora da je ovo čuvao neko vreme!“. (Prvi put kada sam čitao Pitanje Bruna, svakih par strana bih pomišljao, kako se dovraga setio ove fraze!? Mora da je zabeležio i čuvao za ovaj trenutak).

Kakogod, beleške ili ne, shvatam tvoju očaranost i osećaj nelagode u jeziku. Pisci koji me interesuju svi su odreda tako iznenađeno zadivljeni time šta sve mogu reči. A budući da im je jezik svež, jer ga ne shvataju kao dosadnu, rešenu stvar, mogu da ga prenesu na stranicu uz podjednaku svežinu.

Zanimljivo je to sa tviterom. „Uticajni tviteraš” je izraz koji bi do pre pet godina zvučao besmisleno svakom osim ornitolozima.^[2] Sada, očito, imamo i to.

Nisam aktivan na Instagramu (iako bi trebalo da mi odlično leži), ne mogu da se povežem na Vine, i nisam siguran šta uopšte znači Snapchat. Ali tviter je poslednjih par godina stvarno deo moje kreativnosti. Sigurno u meni postoji poetski impuls, možda nedovoljno disciplinovan da pišem dobru poeziju, ali me i dalje privlači tom moćno fokusiranom dejstvu koje poezija može da ima. Dakle, tviter je dobar za humor, provokacije i ispitivanje novih načina da iznesem ideje koje su mi važne. Zapravo, čak i načina da otkrijem koje su mi ideje uopšte važne. Treba reći i da sam dobio više pažnje (možda zbog svog rada koji je objavljen u konvencionalnijem žanru) od mnogih ljudi koji rade ozbiljno zanimljiv posao na tviteru. Dakle, postoji i taj element sreće i slučajnosti.

Roman Svaki dan je za lopova se pojavio onlajn u januaru 2006. kao eksperiment sa ograničenim izdanjem. Pisao sam po poglavlje dnevno. Praktično sam u tom čudnom projektu blogovao po osam sati dnevno čitavih mesec dana. Mesecima kasnije, pošto sam izbrisao blog, zainteresovao se jedan nigerijski izdavač pa je projekat redigovan i prenet u knjigu. Ali, da, verujem da postoji život onlajn, onako kako su ljudi iz 1910. verovali u avijaciju, ili 1455. u štampariju: s uzbuđenjem i zebnjom.

I ko zna gde će nas to odvesti? Izvesno, neki od najpametnijih i najzanimljivijih književnih umova naše generacije i generacija koje slede, radiće u području koje nije „knjiga“ kako je mi danas mislimo. To je garantovano. Ali mislim da će neki od tih ljudi i dalje pisati knjige. Kao što su pre, recimo, 200 godina najslavniji kompozitori Evrope svi bili „klasični“ kompozitori. Danas neki od najboljih kompozitora i dalje pišu takozvanu klasičnu muziku, ali drugi komponuju rok, džez, elektroniku ili druge neobične stvari. Trenutno knjige gotovo da drže monopol na književni sistem nagrađivanja (ako ne i na stvarnu književnu produkciju). Mislim da će se to vrlo brzo promeniti. Ne kažem da će uvesti Nobelovu nagradu za tvitovanje, ali očekujem da će nagrađivanje književne produkcije neizbežno uključiti ljude čiji je rad ugrađen u ove novije tehnologije. „Nagrada za životno dostignuće i istaknuta dela u Snapchatu“. Štagod dođavola bio taj Snapchat.

Aleksandar Hemon: Da, na racionalnom nivou se slažem s tobom. Ali, možda je to stvar mojih godina što sve češće razmatram mogućnost da se čitav projekat čovečanstva u stvari polako gasi i na horizontu se ukazuje kraj. Pre svega, nestanak ljudi je moguć ishod klimatskih promena.

Možda ćemo morati da promislimo gotovo sve ispočetka u svetlu mogućnosti da za 200 godina ne bude nikog koga bi bolelo dupe za ono što mi sad radimo. Naši etički i filozofski temelji – u meri u kojoj su nam zajednički – moraće se ponovo vrednovati u odnosu na krajnji neuspeh čovečanstva da nadživi pojedinačna ljudska bića. Ako ne možemo da nastavimo našu individualnu ljudskost u kolektivnom projektu čovečanstva, ako ne možemo da zamislimo svet bolji od ovog – ne uz pomoć nekakvog duhovnog opijata – ovaj svet je gotov. U tom slučaju književnost, koja je uvek pisana nekom čitaocu u budućnosti, moraće ponovo da ispregovara oblike svog učešća u ljudskom iskustvu. Ako ikada budemo pisali samo za sadašnjicu – što bi u suštini značilo da možemo samo da tvitujemo – osećao bih se apsolutno poraženo kao ljudsko biće i kao pisac.

Poseban utisak na mene je ostavilo završno poglavlje u knjizi Svaki dan je za lopova, smešteno u ulici stolara koji prave samo kovčege. Posvećeni su tom svom poslu pakovanja ljudi za put u prazninu, i uopšte mu ne dovode u pitanje smisao. To možda iskupljuje sve druge neuspehe u Lagosu, u svetu, u književnosti. A fotografija kojom se završava knjiga nije samo uzvišeno lepa već sugeriše transcendentnost koja nadilazi smrt, nešto što bi moglo biti na raspolaganju stolarima/piscima, ako sačuvaju svoju posvećenost radu.

Pitanja: Kako ti gledaš na transcendentnost? Da li je tražiš? Moramo li je tražiti? Da li je to put da zamislimo bolje svetove?

Tedžu Kol: Saša, vreme je da se povinuješ našim novim vrhovnim gospodarima! Ali, ozbiljno, slažem se s tobom, posebno kada je reč o kataklizmičnim klimatskim promenama koje se naziru i koje će izazvati toliko nepotrebne patnje.

Što se tiče vere: ne verujem u hrišćanskog boga, ni u muslimanskog, ni u jevrejskog. Sentimentalno sam vezan za neke bogove Joruba i Grka – priče su previše dobre i pronicljive da bih ih u potpunosti odbacio – ali im ne tražim usluge.

U šta verujem? U imaginaciju, bašte, nauku, poeziju, ljubav, i mnoštvo nenasilnih uteha. Sumnjam da je to dovoljno, ali zasad sam tu.

BOMB Magazine, proleće 2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 08.04.2014.