Pravno-obvezujućim “celibat” postaje tek u srednjem vijeku, i to samo u Rimskoj crkvi. Pravoslavna, sestrinska kršćanska crkva ne poznaje instituciju “celibata” za obično svećenstvo, nego samo za biskupe i monahe.
Stručni kapacitet i volja tima koji se bavi evropskim integracijama deseterostruko nadmašuje mogućnosti koje im naša politika daje. Vladimir Todorić, napuštajući posao vladinog savetnika za evropske integracije, Danas, 01-02.03.08.
Sloboda je opet najvažnija reč u Srbiji. Hvala Pančevu što to razume.
Medijski komentatori napominju da ovo predstavlja simbolički kraj bliskosti između papstva i jezuitskih sveštenika-astronoma, koja je vrlo plodotvorno trajala najmanje od 1891. godine.
Tokom 2007. godine, Srbija se se nalazila pod velikim pritiskom glavnih država članica NATO-a da sarađuje u postupku konačnog osamostaljenja Kosova. Vodeće političke elite u Srbiji odlučile su da se politički i diplomatski suprotstave ovakvim planovima.
Kreatori budžeta nisu u decembru prošle godine mogli ni da sanjaju da će Kosovo da proglasi nezavisnost.
Svi se pitamo ovih dana gde su se sakrile demokrate, šta li misle, da li nešto misle, imaju li ideju šta da rade, jesu li uopšte živi? Pretpostavljam da su svi na broju – valjda bismo bili obavešteni da im se desilo nešto ozbiljno.
Afera sa fotografijama sa turbanom za Obamu je bila propuštena prilika. Ako zaista hoće da popravi svet, mora se pozabaviti ovom islamofobijom.
Radio emisija 29.02.2008, govore: Vojin Dimitrijević, Mirko Đorđević, Dimitrije Boarov i Végel László.
Beograd je sinoć i noćas bio prepun dobro opremljene policije, spremne za tuču. Ne zna se šta novi ministri raznih krila policije, Nikitovići, Bulatovići i ostali komandanti iz DSS-a očekuju da će se desiti, pa su sve što se plavi izveli na ulice.
BH Dani – Vrlo je teško ustanoviti logiku politike koju vodi Vojislav Koštunica. Imam utisak da je on fanatizovan čovek i da u vođenju politike sve manje koristi zdrav politički razum.
Glasati za manje zlo ipak znači – glasati za zlo. Kada jednom svesno date svoj glas za zlo (manje), postajete odgovorni za to zlo.
Ako se oporavim od stomačne bolesti do nedelje, otići ću da glasam na ruskim predsedničkim izborima. Ali, nema potrebe da žurim sa ozdravljenjem, pošto moj glas ništa ne menja.
Mislilo se posle Petog oktobra da ovdašnji “patrioti” više nikada neće imati priliku da maltertirajući i ubijajući neistomisleće Srbe ratuju protiv kosovskih secesionista.
Ako čitate “Večernje novosti”, Rusi samo što nisu bacili atomsku bombu na Vašington zbog Kosova.
Sve vrvi od lopova i razbojnika, onih na vlasti, koje pokorno opslužuje korumpirana inteligencija, “cilindraši”, kako kaže Krleža, a tko se usudi kazati istinu završava na sudu, u izolaciji, “na rubu pameti”.
U srijedu, 27.02.2008. godine, je i švicarska vlada donijela odluku da prizna Republiku Kosovo, čime je implicite slijedila logiku i volju SAD i većine zemalja Evropske unije, iako na to nije bila formalno prisiljavana.
Sa najnovijom plimom nacionalizma podstaknutog raspletom „kosovske krize“ pojavili su se razni pozivi na bojkot strane robe i stranih firmi, uključujući banke.
Šta još treba da izgubimo da bi ti otišao, neprestano okrivljući druge, nikad sebe. Vladan Batić, lider DHSS u pismu premijeru Vojislavu Koštunici, Beta, 25.02.08.
Kakva je samo bila uzaludna petooktobarska nada da će doći dani kada neće nastati opšta pometnja i prekid u saobraćaju zbog dolazaka, prolazaka i ostanaka naših i međunarodnih političara.
Gotovo sve krize u Rusiji su proistekle iz toga što ta zemlja nema uspešne mehanizme za prenošenje vlasti s jedne na drugu državnu administraciju.
Ovih dana otvaram novine očekujući da na prvoj strani ugledam crnu hroniku: da li je građanin Koštunica Vojislav uhapšen?
U moru stranaka s obećavajućim konceptima nije se baš lako snaći niti politolozima i folozofima, niti književnicima i povjesničarima, a kamo li običnom čovjeku.
Možda je već sve rečeno, ali mene nešto vuče da još razmišljam o postupku dve građanke, Maji i Jovani, koje su, nažalost, nekoliko dana bile “zaštitno lice” Srbije na Jutjubu.
Usred bučnih potresa koji okružuju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, malo je ljudi zastalo da bi primetilo kakav je to nesvakidašnji dokument.
U sredu, 27. februara navršava se 15 godina od otmice i ubistva 19 Bošnjaka, državljana Srbije i Crne Gore, putnika u vozu na relaciji Beograd-Bar. Za zločin je osuđen samo jedan počinilac.Porodice još uvek tragaju za telima svojih najmilijih. Žrtvama još uvek nije podignut spomenik.
Rusi dolaze. Oni su već došli predajom dela energetskog sektora ruskoj državi. To nije privatizacija, niti je zakonita, i može da bude osporena kad se u Srbiji uspostavi vladavina prava.
Umro je Janez Drnovšek, čovek sa bogatom političkom karijerom i sa malo godina (svega 58).
Vaš mit mora da bude prvi na listi svih prioriteta, vaš mit treba da bude večito aktivirana ucena za vašeg koalicionog partnera, pošto sisu vašeg mita sa uživanjem sisa i gotovo cela opozicija.
Obimni i ubedljivi dokazi potkrepljuju umešanost Srbije, kao glavnog aktera ili saučesnika u genocidu koji se dogodio u Srebrenici – Nesaglasan sa metodologijom Suda za procenjivanje činjenica i izvlačenje zaključaka iz njih…
Tragedija se ponavlja kao farsa sa sve pevanjem, pljačkom i paljevinom. Samo što se ovoga puta zbiva na ulicama Beograda. Falilo je još samo da Voja Koštunica načulji uši i pita: “Ne čujem dobro! Koga? A, Čedu!”.
Kada je, u noći demonstracija, iz američke ambasade policija izvukla telo, spaljeno do neprepoznavanja, nemiri u Srbiji su odneli možda tek svoju prvu žrtvu.
