Foto: Robert Friel http://goo.gl/vWF8AJ

 
Sinoć je održano drugo predavanje Zorana Milivojevića, o tipovima porodica i vaspitanja dece. Uprkos čestom pominjanju Predloga građanskog zakonika, skup nije imao duh javne rasprave. Predavanje je bilo prosto i učinkovito: početna teza je bila da su majke i žene krive za sve, ponuđeni teorijski koncepti su ostali bez referenci, a ni autor se nije potpisao ispod njih.

Diksurs predavanja je bio vulgaran, metodološki pristup zasnovan na generalizacijama i banalizacijama: postoji jedno istraživanje u Engleskoj koje kaže da je “dete koje raste u porodici bez autoriteta potlačen pojedinac, a potlačen pojedinac stvara potlačeno društvo.“

Nakon više opaski koje vređaju zdrav razum, javio sam se da postavim pitanje. Imao sam sreću u nesreći da u sali od 300 ljudi budem prvi. Pošto mi je Z.M. prethodno članom 1 svog pravilinika o postavljanju pitanja odredio da mogu da postavim samo dva pitanja, a članom 2 odredio da mogu da govorim najduže 20 sekundi, tako je i bilo.

Moje prvo pitanje je glasilo: Da li ste vi pročitali Predlog građanskog zakonika i set pratećih zakona koji daju celovit uvid u temu o kojoj govorite? A pošto nam je Z.M. davao preporuke za knjige, preporučio sam mu „Uvod u pravo“ Radomira Lukića, u cilju razumevanje teme za koju se tako aktivno bori.

Moje drugo pitanje je bilo: Da li možete da navedete izvore teorijskih koncepata koje prezentujete; da li su oni referentni još nekom autoru u Srbiji, regionu i svetu? Ovde sam napomenuo da imam prijatelje psihologe koji se duboko ne slažu s njegovim konceptima, da sam pročitao blog na Peščaniku i da, za razliku od Z.M, ne mislim da je gospođa koja ga je napisala primitivna.

I pošto je Z.M. spomenuo referendum u Sloveniji na kojem je odlučeno da se odbaci predlog ukidanja fizičkog kažnjavanja dece, pitao sam ga da li mu je poznato da je većina Nemaca podržavala Hitlera?

Odgovor na moja pitanja je bio kratak i slikovit. Prva stvar koju je Z.M. rekao je bila: “Pasivno agresivan“. Publika se grohotom smeje, 300 ljudi uključujući mene aplaudira. Gospodini Z.M. je onda rekao da nije pročitao Predlog građanskog zakonika. Nije mi naveo izvore svoje teorije, ali mi je postavio dijagnozu i rekao kako sam ja deo družine primitivnih ljudi koji ga napadaju. Onda je on meni postavio pitanje, mada mi nije dao mikrofon: Da li znam šta piše u članu 4 Konvencije o pravima deteta. Pošto sam bez mikrofona, derući grlo odgovorio na postavljeno pitanje, vidno nesrećan zbog moje kompetencije, odbio je da odgovori na moje treće pitanje: „Znate li vi šta piše u članu 1 te konvencije?“

Sledeća dva pitanja iz publike nisu bila pitanja, već uvrede meni. Gospođa iz publike me je pitala da li imam dece, sama zaključila da ih nemam, a ona ima troje, i zašto sam onda došao? Ne treba da dolazim dok ne dobijem bar jedno dete; ovako im samo oduzimam vreme. Zatim se javila diplomirana pravnica, koja je rekla da je ona samohrana majka, a da je Z.M. duhovni otac njenog deteta.

Dragi psiholozi, pedagozi, pravnici, ekonomisti, inženjeri, roditelji, muževi, majke, deco – malo nas je bilo sinoć, a uvreda je bilo mnogo. Znam da bi većini psihologa pukla aneurizma od ovog predavanja, ali zar da ovo bude najreferentnije mišljenje struke? I nemojte mi zameriti ako sam pasivno agresivan.

 
Autor je diplomirani pravnik iz Beograda.

Peščanik.net, 05.12.2014.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Konzervativni populizam: zajedno protiv solidarnosti

Dejan Ilić – Patrioti i predatori

Ksenija Krstić i Aleksandar Baucal – Biti ili ne biti (decu), pitanje je sad

Dejan Ilić – Širenje mreže

MODS – Stop promovisanju nasilja nad decom

Nenad Stevanović – Pedagogija i kazna

Sofija Mandić – Još nasilja

Maja Asanović: Zoran Milivojević – Tuga jedne profesije

Rastislav Dinić – „Špengler sa ženske strane“

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU