The best lack all conviction, while the worst are full of passionate intensity.
W. B. Yeats
Ok, svi se slažemo da je u Srbiji besmisleno planirati stvari, razmišljati više od dva dana unapred, i da bi futur trebalo izbaciti iz gramatike. Da se ne zna da li će prvo zemlja bankrotirati ili preći u ruke radikalima. Da svi mlađi iole obrazovani ljudi beže u inozemstvo kao pacovi iz broda koji tone. Da su mediji slobodniji u Kafiristanu nego ovde (iako Kafiristan zapravo ne postoji).
Ali…
Ali, mi koji smo odlučili da ipak ostanemo ne možemo da se vadimo da smo tu odluku doneli u stanju pomračene svesti, već smo ipak (pretpostavljam) godinama razmišljali, vagali i na kraju rekli, dobro, to je to – sve je sranje, ali ja ipak ostajem zato što _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ (popuniti prazan prostor razlozima koji su vas na to naveli).
Međutim, ako je neko već odlučio da živi u Srbiji, a pri tom kaže da ima problem sa zilion stvari u ovoj zemlji, da li ima pravo da misli da će sve to da se reši samo od sebe? Da li ima pravo da se kao ”divi” ljudima koji su život posvetili pokušaju da od ove države naprave neko malo podnošljivije mesto za život, a da sam igra ulogu pasivnog posmatrača ili, u najboljem slučaju, osobe koja ostavlja komentare na sajtovima i blogovima? Pa, ne može tako, drugari…
Kad smo već kog tog Šekspirovog koncepta života kao pozornice na kojoj smo svi tu da ”odigramo svoje uloge”, setim se poslednje epizode strip-verzije Mastersa koja je izašla u Srbiji, i koje sam se neviđeno plašio kao dete. U njoj glavni junak franšize, princ Adam, ostaje bez svog mača koji mu daje super-moć da se pretvori u Hi-mena, zaštitnika planete Eternije, i biva trasportovan u budućnost u kojoj njihovim svetom vlada glavni negativac, zli Skeletor. Svi ostali junaci su odavno poumirali ili poubijani, i Adam sad mora, bez pomoći magije, da sakupi ”novu generaciju” heroja, koji će zameniti stare. Naravno, niko od njih nema iskustva i ne zna u šta se upušta, i smatra da neće biti ni bleda senka svojih slavnih prethodnika, ali ipak pristaju da prihvate uloge koje su potrebne da se Eternija oslobodi zla. I to je bio kraj stripa, ta sledeća generacija uzima maske i kostime junaka kojih više nema, i kreće u borbu sa minimalnim izgledima za pobedu. Sigurnost koju deci pruža uvek identičan šablon dramaturgije stripa i vazda umirujući happy end, bila je neprijatno iščašena ovim otvorenim krajem i neizvesnom budućnošću za koju se ipak, kažu, i u najgorim uslovima vredi boriti. Da stvar bude još čudnija, sledeću epizodu nikad nisam video, jer je strip prestao da izlazi zbog rata, sankcija, šta li, tako da nikad nisam saznao šta se dalje desilo.
I ma kako smešno zvučalo, ova priča me je nekako, baš tako nezavršena, pratila ceo život. I sad mi se čini da je naša generacija jednostavno nedorasla zadatku koji mora da iznese na svojim plećima, da je manje obrazovana, požrtvovana, radna i svestrana od, recimo generacije Srđe Popovića ili Vesne Pešić, a da su se najbolji predstavnici svih među-generacija rasuli po svetu. I strah me je da zamislim kako izgleda budućnost ”Druge Srbije” kad konačno, neizbežno, dođe to doba za smenu generacija. Da li će se ceo koncept jednostavno raspasti na našim nedoraslim plećima, i dezintegrisati u besmislu ”Generacije Y”, ili ćemo ipak imati hrabrosti da uzmemo plaštove, maske i uloge naših prethodnika i ostavimo nešto onima koji dolaze posle nas?
Peščanik.net, 04.07.2011.