U suprotnosti sa fanfarama koje prate dodele ključeva za socijalne stanove i prateće prigodne govore gradskih čelnika, kao u dečijoj pesmici „tiho, tiše – ko padanje kiše“, u Kraljevu se ovih dana odigrava jedna od bednijih epizoda udara socijalne pravde po glavi stanovnika, koja će vrlo izvesno dovesti do iseljenja 33 porodice interno raseljenih lica sa Kosova. Ovi ljudi, izbegli od rata, prvo su se godinama potucali po kolektivnim centrima u iščekivanju takozvanih trajnih stambenih rešenja, da bi im se ona ukazala tek kroz međunarodnu razvojnu pomoć i donacije kojima su izgrađene zgrade za socijalno stanovanje u kraljevačkom naselju Beranovac.
Prema dostupnim informacijama, zgrade u kojima žive ove porodice su izgrađene donacijom nemačke humanitarne organizacije HELP, koja je u skladu sa svojim programima nakon izgradnje prenela upravljanje nad zgradama Javnom preduzeću Opštinska stambena agencija (JP OSA) Kraljevo. Ovo javno preduzeće je nakon isteka roka od tri godine, u kome su stanovnici živeli besplatno i u kome je trebalo da se radi na čuvenoj „integraciji“ i „ekonomskom osnaživanju“ interno raseljenih lica – propisala uslove za zaključenje novih ugovora o zakupu koje sadašnji korisnici ne mogu da ispune. Kako oni ne mogu da ispune uslove za zaključenje ugovora, a prethodni ugovor je istekao, tuženi su zbog toga što nezakonito stanuju u pomenutim stanovima. Epilog su presude i rešenja o izvršenju koja će ove ljude ostaviti beskućnicima.
Da bi zaključili ugovore i da bi se JP OSA Kraljevo obezbedila da neće pružati socijalno stanovanje „obesnim“ neplatišama, predviđeno je da porodice koje nameravaju da ostanu u ovim stanovima moraju da obezbede minimum 75 evra mesečnih prihoda po članu domaćinstva. U dinarskoj protivvrednosti. Uz to je propisano da je zakupnina za ove stanove 1,20 evra po metru kvadratnom. Opet u dinarskoj protivvrednosti. Dakle, logika je sledeća – onda kada krene da se naplaćuje zakup za socijalno stanovanje koje je i inače obezbeđeno međunarodnim donacijama, onda pronalazimo načine da obavežemo korisnike da zarađuju određeni iznos novca. Problem je samo u tome što u Kraljevu nema previše posla, a lokalne vlasti i nadležni koji se bave pravima interno raseljenih lica unapred znaju da mnogi od stanara socijalnih stanova ne zarađuju onoliko koliko je propisano, jer su tek poneki zaposleni a većina su korisnici penzija, socijalne pomoći ili privremene naknade za nezaposlena lica sa Kosova.
Pogledajmo sada šta propisi kažu o svemu ovome.
Tada važeći Zakon o socijalnom stanovanju1 propisivao je da pravo na rešavanje stambenih potreba imaju lica koja su bez stana odgovarajućeg standarda, koja iz prihoda koje ostvaruju ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima. Istovremeno, ovim Zakonom propisano je da prednost u određivanju reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba imaju lica koja pripadaju ranjivim društvenim grupama – interno raseljenim licima, između ostalih.
Takođe, na osnovu Uredbe možda najrogobatnijeg naziva u srpskom pravnom sistemu – Uredbe o standardima i normativima za planiranje, projektovanje, građenje i održavanje stanova za socijalno stanovanje,2 korisnici socijalnih stanova imaju pravo na nešto što se zove stambeni dodatak. Stambeni dodatak je propisan članom 46. Uredbe i namenjen je zakupcu stana za socijalno stanovanje, ukoliko iznos neto troškovne zakupnine prelazi iznos od 30% od prosečnog mesečnog prihoda domaćinstva. Odobravanje stambenog dodatka vrši nadležni centar za socijalni rad, a bliže uslove za odobravanje stambenog dodatka propisuje nadležni organ jedinice lokalne samouprave.
To bi u ovom nesrećnom kraljevačkom slučaju značilo da je svako od stanara socijalnih stanova kome je zbog propisivanja „kriterijuma 75 evra“ uskraćeno pravo na zaključenje novog ugovora, potencijalno imao pravo da traži stambeni dodatak od gradske uprave jer ne može da plati zakupninu. Naravno, grad Kraljevo nije dozvolio ovaj luksuz, pa je propisao uslove koje ovi ljudi jednostavno ne mogu da ispune.
S druge strane, ukoliko se udaljimo od stambenih propisa i pređemo na one koji se odnose na zabranu diskriminacije, videćemo da je ovo zapravo školski primer diskriminacije. Zakonom o zabrani diskriminacije3 propisano je da posredna diskriminacija postoji onda kada se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavljaju u nepovoljniji položaj postupanjem ili aktom koji je prividno zasnovan na načelu jednakosti, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Kriterijumi su prividno jednaki za sve – mesečna primanja od 75 evra po članu domaćinstva. Isto bi bilo da je propisano da svi stanari moraju da budu viši od dva metra. Spolja gledano, kriterijum je jednak za sve.
Ali, znajući da ogromna većina građana nije viša od dva metra, propisivanjem ovakvih kriterijuma Gradska uprava zapravo diskriminiše sve one za koje iz nekog razloga ne želi da budu korisnici socijalnih stanova. Upravo se to desilo sa propisivanjem „kriterijuma 75 evra“. U situaciji kada možete razumno očekivati da domaćinstvo koje živi od jedne socijalne pomoći ili jedne privremene naknade za nezaposlena lica sa Kosova ne može da ispuni ove uslove, propisuju se kriterijumi koji su naizgled neutralni a zapravo imaju za cilj da isključe celu jednu grupu ljudi iz mogućnosti da zaključe ugovore o zakupu.
Ulaganje dodatnog napora da se podnesu 33 tužbe nadležnom sudu i da se vode parnice protiv ljudi kojima je Gradska uprava u Kraljevu dužna da obezbedi socijalno stanovanje isključuje svaku mogućnost da se ovde radi o slučajnosti ili neznanju. Očigledan je cilj – isprazniti stanove od „lica i stvari“ da bi se oni naknadno koristili za nešto drugo. Da li za socijalno stanovanje nekih drugih socijalno ugroženih ili za nešto drugo, nebitno je. Posledica je ista – preko 100 ljudi koji su se posle stanovanja u kolektivnim centrima skućili u ovim socijalnim stanovima verovatno će biti iseljeno i izbačeno na ulicu, sve pod krinkom sudske presude i jer oni bez novih ugovora nemaju pravni osnov stanovanja.
Naravno, uz sva uobičajena ograničenja kao što je to da su ove sudske presude nedostupne javnosti, postavlja se i dodatno pitanje: da li njihovim iseljenjem dolazi i do povrede čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života? Nije teško pronaći slučajeve u praksi ovog Suda koji staju na stanovište da bi se u slučaju stanara iz Beranovca lako mogli naći argumenti da je država povredila pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života tuženih stanovnika socijalnih stanova. Da li će sve to stići do Evropskog suda, drugo je pitanje.
Do tada – kriminalizacija siromaštva uveliko traje, a na nama je da odlučimo da li ćemo sve to nemo posmatrati ili ćemo solidarno stati u odbranu najugroženijih.
Peščanik.net, 10.10.2017.