- Peščanik - https://pescanik.net -

Timski rad

Otpuštanjem generala Stenlija Makristala, jer je drsko i prostački kritikovao sebi nadređene civile pred svojim pomoćnicima i izveštačem časopisa Rolling Stone, predsednik Obama je potvrdio princip civilne kontrole vojske. Ubedivši generala Dejvida Patreusa, najtalentovanijeg oficira svoje generacije, da prihvati Makristalov položaj, predsednik je spretno rešio svoju „krizu generala“, koja je pretila da ugrozi misiju u Avganistanu. Trodnevni problem s ljudstvom je rešen na najbolji mogući način po Belu kuću, ali pošto se radi o simptomu većeg ratnog problema, galama oko Makristala će odjekivati dugo nakon što njegove neprilične opaske utihnu.

Rat koji uskoro ulazi u desetu godinu, pošto je upravo oborio rekord Vijetnama kao najdužeg rata u američkoj istoriji, u svakom pogledu ide naopako. Ležerna neposlušnost Makristalovog tima samo je odraz ratnog pohoda koji radi sam protiv sebe. Makristal i američki ambasador u Kabulu Karl Ajkenberi se nisu podnosili i borili su se slanjem dopisa i širenjem glasina. (Ajkenberi nije verovao da će dodatnih nekoliko desetina hiljada vojnika promeniti situaciju.) Obama je dozvolio da se taj raskol zaoštri, čime je predsedniku Hamidu Karzaju pružio priliku da manipuliše američkim zvaničnicima: Makristal je bio Karzajev najnoviji prijatelj, a Ajkenberi poslednji neprijatelj. Ričard Holbruk, specijalni predstavnik administracije u regionu, odavno je izgubio Karzajevo poverenje, a veliko je pitanje i da li mu Obama još uvek veruje. Državna sekretarka Hilari Klinton i sekretar odbrane Robert Gejts i dalje blisko sarađuju, i imaju dobar odnos sa svojim pomoćnicima i Belom kućom, ali ratovi se dobijaju i gube na terenu, a ne u glavnom štabu.

Holbruk je prošle godine na stranicama ovog časopisa opisao šta se često dešava na najvišem državnom nivou: „Ljudi se sakupe u jednoj prostoriji, ne iznesu ono što im kod ostalih zaista smeta, postigne se neki lažni i traljavi konsenzus i svako se vrati u svoju kancelariju i nastavi da radi po svome, pa često i da podriva rad drugih.“ Ovo sve više liči na opis američke politike u Avganistanu. Džonatan Alter u svojoj novoj knjizi Obećanje govori o tome kako je u jesen prošle godine vojska pokušala nizom vešto plasiranih informacija da natera predsednika da isporuči više vojnika. Reagujući na to, Obama je pozvao Patreusa i načelnika generalštaba Majka Malena i naterao ih, tonom tužioca koji ispituje svedoka, da prihvate plan o početku povlačenja vojske u julu 2011, iako je njihovo protivljenje toj strategiji bilo dobro poznato. Zatim je zapisnik sa ovog sastanka procureo u javnost, za šta je verovatno odgovorna Bela kuća, i to je bio dodatni pritisak na vojsku. Sada svako na svoj način tumači rok za povlačenje, a nad sudbinom tog plana se nadvio oblak neizvesnosti. Spoljnopolitički analitičar Lesli Gelb je prošle nedelja napisao da neki oficiri „zaista ne znaju kakav je stav predsednika“.

Nakon smenjivanja Makristala, Obama je kritikovao svoje savetnike zbog međusobnih svađa. Ali nesporazumi u rukovodstvu su skoro uvek znak većih nedoumica. Američki ciljevi u Avganistanu ostaju nejasni, sredstva neadekvatna, a planirano vreme isuviše kratko. Mi gradimo naciju, a to ne priznajemo, i suzbijamo pobunu po sopstvenom rasporedu, a ne po avganistanskom.

Patreus je jedan od autora vojnog priručnika za borbu protiv pobunjenika, i tu doktrinu je prilično uspešno sprovodio u Iraku. Ali borba protiv pobunjenika nije statični kalup u koji vojska može da nalije svaki rat i da onda čeka da se stvrdne. Kad je Patreus preuzeo komandu u Iraku 2007, za sobom je već imao dve misije u toj zemlji – odlično je poznavao teren. Avganistan ne poznaje tako dobro, tamošnje društvo je manje urbano i više podeljeno nego u Iraku i nema nagoveštaja da će se u Avganistanu desiti nešto poput sunitskog ustanka, koji je zaustavio pobunu u Iraku.

Uz saveznike poput Kanade i Holandije, koji traže izlaz, američki vojnici ginu mnogo češće nego ranijih godina – lošim danima čak i preko deset dnevno. Broj poginulih avganistanskih civila je i dalje visok, iako je Makristal pooštrio propise za otvaranje vatre. Za borbu protiv pobunjenika je ključna zaštita stanovništva, ali problemi u odbrani Mardžaha i odlaganje planirane misije u Kandaharu nagoveštavaju da većina avganistanskih Paštuna više ne želi zaštitu stranih trupa. Politički cilj borbe je jačanje veza između civila i njihove vlade, ali avganistanska država je ljuštura izjedena korupcijom, u čijem središtu je nepredvidljivi predsednik Karzaj. Otkad je jesenas pokrao izbore, Karzaj je optužio zapadne vlade i medije da žele da smene, otpustio dva najkompetentnija člana svog kabineta, navodno pretio da će se pridružiti talibanima i izrazio sumnju da iza napada na mirovnu konferenciju koju je organizovao u Kabulu stoje Amerikanci. Suočeni sa ovakvim razuzdanim ponašanjem, Amerikanci su rešili da je najbolje da mu povlađuju, kao da će se on urazumiti ako se malo smiri. Za to vreme, projekti za pomoć i obnovu stoje u mestu: saradnja sa vladom pospešuje korupciju, zaobilaženje vlade podriva njen legitimitet.

Međutim, za ovu strategiju do sada niko nije uspeo da pronađe alternativu koje ne podrazumeva velike rizike. Da postoji efikasan način da se obuzdaju povezane grupe ekstremista u Hindukušu – uz bespilotne letelice i specijalne jedinice, kao što predlaže potpredsednik Bajden – predsednik bi to i uradio. Kada povratak talibana na vlast – što je jedna od mogućih posledica američkog povlačenja – ne bi predstavljao pretnju međunarodnoj bezbednosti, Obama bi već prepustio Karzaja na milost i nemilost sudbine. Ali ako neko misli da ponovno talibanizovani Avganistan ne bi bio prioritet, treba da pročita priče dvojice kidnapovanih američkih novinara, Džerija Van Dajka i Dejvida Rouda, koje su oteli talibani, i autobiografiju bivšeg talibanskog komandanta Mule Zaifa. Ove dve priče zajedno svedoče o tome da su od 2001. pobunjenici dodatno radikalizovani i da su prihvatili globalni plan Al Kaide. U taktičkom i ideološkom smislu, sve je teže odvojiti lokalne pobunjenike od stranih džihadista.

Američku politiku čeka preispitivanje u decembru, a Obama je u nevolji. Ne zbog svojih generala, nego zbog rata. Potrebno je mnogo hrabrosti da se sa takvom situacijom iskreno suočite, ali ako kroz godnu dana rat bude izgledao ovako kao danas, ili još gore, Obama će morati da natera javnost da prihvati najverovatniji ishod: Amerikanci odlaze, ma koliko sporo; Avganistan klizi u etnički građanski rat, uz mnogo veće avganistanske žrtve; Pakistanci podržavaju Paštune; Al Kaida grabi priliku da proširi svoju sigurnu teritoriju. Ove posledice bi iziskivale drastično drugačiju američku strategiju, a svaka mudra administracija bi se ujedinila da je do narednog leta osmisli.

The New Yorker, 05.07.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.07.2010.

TEMA – NAŠ TERORIZAM