„Ovo je Srbija, jebiga“. Ove reči je na kraju četvoroipočasovnog sastanka sa Beogradskom grupom roditelja nestalih beba izgovorio visoki funkcioner Ministarstva pravde još u novembru 2016. To je do nedavno bio i poslednji sastanak koji su roditelji nestalih beba okupljeni u Beogradsku grupu roditelja imali sa predstavnicima ministarstva nadležnog za sprovođenje presude koju je Evropski sud za ljudska prava doneo u slučaju Zorica Jovanović protiv Srbije.
Nema rečenice koja od 2002. godine na bolji način objašnjava situaciju u kojoj se nalaze roditelji koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta. Kako drugačije objasniti činjenicu da ni posle 13 godina od izveštaja Anketnog odbora1 i 6 godina od presude Evropskog suda za ljudska prava, nismo ni korak bliže istini?
Kako je period od 17 godina predug za jedan članak, ovde ćemo se baviti samo onim što se dešavalo od donošenja presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije.
Presuda u slučaju Zorica Jovanović protiv Srbije
Podsetimo se, ovom presudom Evropski sud za ljudska prava, za koji inače državni sekretar Ministarstva pravda Radomir Ilić kaže da ga je „baš briga“, utvrdio je da je Republika Srbija u slučaju koji je pokrenula jedna majka koja se porodila 1983. godine i koja od tada traga za činjenicama koje bi ukazale na to šta se dogodilo sa njenim detetom, povredila njeno pravo na poštovanje člana 8. Evropske konvencije kojim je garantovano pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Do povrede je došlo jer je Zorica Jovanović godinama pokušavala da sazna šta se dogodilo sa njenim detetom, dok joj sa druge strane država „u kontinuitetu nije pružala pouzdane informacije o sudbini njenog sina“.
Za one koji se ne sećaju, ovom presudom Evropski sud za ljudska prava naložio je Republici Srbiji da Zorici Jovanović isplati naknadu štete u iznosu od 10.000 evra, kao i da u toku od godinu dana od datuma kada presuda postane pravnosnažna, preduzme „sve odgovarajuće mere, po mogućstvu putem lex specilisa […] da osigura uspostavljanje mehanizma sa ciljem obezbeđenja pojedinačnog obeštećenja svim roditeljima u situaciji kao što je ili koja je dovoljno slična situaciji podnositeljke predstavke“. Sud dalje navodi da bi ovaj „mehanizam […] trebalo da nadzire nezavisno telo, sa odgovarajućim ovlašćenjima, koje će moći da pruži pouzdane odgovore u vezi sa sudbinom svakog deteta i pruži odgovarajuću naknadu, prema slučaju“.
Izvršenje presude
Da Evropa ne stanuje u Babušnici, odavno smo znali. Međutim, da ne stanuje nigde u Srbiji vredi se podsetiti svakog dana iznova. Čisto da oni građani koji ne žive u Babušnici znaju da nisu ništa bolji od onih koji u Babušnici žive.
O odnosu države prema Evropskom sudu za ljudska prava i obavezama koje ona ima ratifikacijom Kovencije, možda najbolje svedoči to što je prvi sastanak koji su roditelji nestalih beba imali sa državnim organima nadležnim za sprovođenje presude održan 7 dana po isteku roka za njeno izvršenje. Sastanak je i tada održan više zbog medijskih napisa nego zbog toga što je neko želeo iskreno da razgovara sa roditeljima. Nakon ovog sastanka, usledila je čitava serija novih susreta roditelja i nadležnih državnih organa koja je čak dovela do toga da ministar pravde u to vreme Nikola Selaković najavi kako će Srbija biti prva u svetu koja je zakonom regulisala slučajeve nestalih beba. Valjda se u međuvremenu shvatilo da nije toliko važno biti lider baš u svemu, pa zato nema ništa od tog zakona.
Bilo kako bilo, o izvršenju presude i dan danas se razgovara, preko 5 godina od dana kada je presuda trebalo da bude izvršena. U svom tom odugovlačenju više se ne govori o uspostavljanju mehanizma koji će omogućiti da se dođe do istine o sudbini beba za koje se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji. Umesto toga, natezanje sa državom sada se svelo isključivo na izvršenje presude Zorica Jovanović protiv Srbije. O tome svedoči i činjenica da je Nacrt zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi, koji je predložila Beogradska grupa roditelja nestalih beba, odbijen bez ijedne reči obrazloženja.
Ovim pomeranjem sa aspekta vrednosti na kojim bi trebalo da se zasniva mehanizam koji će biti adekvatan da pruži zadovoljenje žrtvama kršenja ljudskih prava, čitava situacija svedena je na pravno, bezmalo tehničko pitanje – način na koji će se sprovesti presuda za čije izvršenje nas Komitet ministara svako malo pita. Jasno je da je tu malo prostora za razgovore o tranzicionoj pravdi, mehanizmima za utvrđivanje činjenica o ovim slučajevima i konačnom zadovoljenju žrtava.
Dok se prostor za razgovor sužavao, drugi prostori koji značajno utiču na to kako i da li će se saznati sudbina beba za koje se sumnja da su nestala iz porodilišta su se proširili. Tako je od jedne grupe roditelja koja je ovu temu uspela da nametne kao nešto o čemu se mora razgovarati 17 godina kasnije došlo do toga da imamo 5 udruženja takvih roditelja koja imaju mahom suprotstavljene stavove koji dodatno olakšavaju posao državi u razvlačenju ove teme do kraja sveta i veka. Ako tome dodamo i tabloidizaciju pitanja nestalih beba, koja svakog prosečnog građanina koji se informiše o ovoj temi kroz medije može samo da zbuni i da roditelje prikaže kao učesnike Džeri Springer šoua, jasno je da je na državi već sada lakši zadatak od onog koji je imala 2002, po okončanju rada Anketnog odbora ili posle dobijanja presude Evropskog suda za ljudska prava. Zbunjivanje međunarodne i stručne javnosti uspostavljanjem nekakve Vladine Komisije za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji, koja godinu dana nije imala poslovnik o radu, dodatno je olakšalo situaciju na strani države.
Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o statusu dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji
Ipak, dok ovi procesi traju, neophodno je nešto i uraditi, makar da bi se Komitetu ministara Saveta Evrope prikazalo kako se nešto ipak radi. Tako je još pre godinu i po dana u Narodnu skupštinu, na predlog Vlade Republike Srbije upućen predlog Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.
Kako se pokazalo, posle godinu i po dana od upućivanja Predloga zakona u Skupštinu, intenzivne komunikacije sa Savetom Evrope i nikakve komunikacije sa udruženjima roditelja, država je konačno odlučila da se pozabavi ovim pitanjem. Odlučila je da to uradi toliko ekspeditivno da je samo dan pred sastanak ministarke Nele Kuburović sa šefom Odeljenja za izvršenje presuda Evropskog suda za ljudska prava, Frederikom Sundbergom, Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu predlog zakona usvojio u načelu.
Krajem novembra održano je i javno slušanje u Narodnoj skupštini, koje je organizovao isti ovaj Odbor. Ideja održavanja javnog slušanja koje će poslužiti kao igrokaz u kome će se Savetu Evrope pokazati koliko je teško usaglasiti stavove o zakonu pokazala se kao uspela, pre svega ako se pogleda poslednja odluka Komiteta ministara Saveta Evrope u kojoj se posle više od 6 godina od donošenja presude „pozdravljaju obnovljeni napori da se zakonodavni proces dovede do zaključenja, posebno zbog toga što je 30. oktobra 2019. Nacrt zakona u načelu potvrđen od strane nadležnog odbora, čime je postao u principu spreman za usvajanje na plenarnoj sednici“.
Predlog zakona jeste loš, tu nema dvojbe. Sa time su saglasna kako udruženja roditelja, tako i stručna javnost koja se bavi ovim pitanjem. Zakon je ustrojen na taj način da se u vanparničnom postupku utvrđuju činjenice koje bi trebalo da dovedu do istine o sudbini beba za koje se sumnja da su nestale iz porodilišta u Srbiji.
Imajući u vidu da je od prvih slučajeva prošlo skoro 50 godina i da je čitava situacija izuzetno kompleksna za sprovođenje istraga, da mnogi potencijalni svedoci ili učinioci nisu više među živima, nije najjasnije kako bi vanparnični sud mogao utvrditi šta se dešavalo sa decom za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji, u postupku u kome on na raspolaganju nema nikakva posebna dokazna sredstva. Zbog toga je više nego opravdana bojazan roditelja da će primenom čl. 21. stava 2 ovog Zakona, onog dana kada on bude usvojen i kada počne da se primenjuje, sudovi biti u situaciji da ne mogu da utvrde činjenice pogodne da se utvrdi istina šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo.U ovim slučajevima, vanparnični sudovi će donositi rešenja kojima će konstatovati da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta.
Tako će istina o kojoj se govori u ciljevima zakona biti da – nije moguće utvrditi istinu.
Kako se na kraju sve uvek svodi i na novac, država je velikodušno predvidela da će se roditeljima u ovim situacijama isplaćivati pravična naknada nematerijalne štete, kako u slučajevima u kojima se usvaja predlog kojim se utvrđuje da je novorođeno dete nestalo, tako i u onim slučajevima u kojima se donosi rešenje kojim se konstatuje da ne može da se utvrdi šta se sa detetom dogodilo. U oba ova slučaja, pravična naknada, prema članu 23. stava 2. Zakona ne može biti iznad 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Zbog čega baš 10.000 evra, koje roditelji već nazivaju cenom njihove dece? Upravo iz razloga što za državu čitava zbrka oko usvajanja zakona nije ništa drugo do izvršenje presude Zorica Jovanović protiv Srbije. Kako je tom presudom podnositeljki predstavke dosuđena naknada štete u iznosu od 10.000 evra, Srbija je prepisala presudu i smislila da se pravična naknada u ovim slučajevima može svesti na novčana davanja, kako je predviđeno budućim Zakonom.
Kao što nas je na početku ovog teksta podsetio pomenuti visoki funkcioner Ministarstva pravde, ovo jeste Srbija. Srbija koja roditelje nestalih beba decenijama unazad podseća da nikada neće saznati sudbinu svoje dece za koju sumnjaju da su nestala iz porodilišta. Srbija koja ih sapliće na svakom koraku, od prvog trenutka kada su posumnjali da su im deca nestala iz porodilišta.
Ali baš zato što je ovo Srbija i što joj se ne može verovati, roditelji će uprkos svemu nastaviti da se bore za istinu i da preduzimaju sve što mogu da do nje dođu. Zato su sve te majke i očevi koji od 70-ih, 80-ih ili 90-ih pokušavaju da saznaju sudbinu svoje dece, pored toga što su žrtve kršenja ljudskih prava, i prototipovi idealnih građana. Oni ne odustaju od svojih principa i vrednosti na kojima bi trebalo da se zasniva ovo društvo i svakodnevno podsećaju državu da borba neće prestati dok se ne sazna istina. Na nama je da ih podržimo.
Peščanik.net,
12.12.2019.